- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Se­lja­ci ni­je­su ra­do da­va­li svo­ju ze­mlju, pa je sa­mo kroz Za­be­lu pro­šlo 86.000 „ži­ta­ra”, se­lja­ka ka­žnje­nih što zbog ne­is­pu­nja­va­nja ot­kup­nih oba­ve­za, što zbog od­bi­ja­nja da uđu u za­dru­ge. Re­la­tiv­ni za­bo­rav se­ljač­kih pat­nji uka­zu­je na za­ni­mlji­vu is­kri­vlje­nost isto­rij­skog sje­ća­nja. U za­jed­nič­kom pam­će­nju da­le­ko su pri­sut­ni­ji ibe­ov­ci, iako je nji­hov broj ma­nji. Se­lja­ci su or­ga­ni­zo­va­li ne­ko­li­ko po­bu­na i pro­te­sta, kao što su mar­še­vi se­lja­ka iz Vr­ba­sa i Sme­de­re­va, po­bu­na u Sla­vo­ni­ji ma­ja 1949. go­di­ne, a naj­ve­ća i naj­ne­o­bič­ni­ja je bi­la bu­na u Ca­zin­skoj kra­ji­ni. Ta­mo su se ma­ja 1950. go­di­ne pro­tiv ot­ku­pa i za­dru­ga po­di­gli mu­sli­man­ski kra­ji­šni­ci, a pri­dru­ži­lo im se i ne­što Sr­ba iz Slu­nja, ne­ki od njih biv­ši par­ti­za­ni i čla­no­vi partije. Ko­man­dant po­bu­nje­ni­ka bio je Sr­bin Mi­lan Bo­žić, a za­mje­nik mu­sli­man Alo Čo­vić. Mu­ka je sa­sta­vi­la ove lju­de ko­ji su se vje­ko­vi­ma vi­še bo­ri­li jed­ni pro­tiv dru­gih ne­go što su sa­ra­đi­va­li. Na­pa­da­li su Ca­zin i ne­ka okol­na mje­sta, vi­ču­ći „Ži­vio kralj Pe­tar, ži­vje­la otadž­bi­na!” Ar­mi­ja je mo­ra­la da se uklju­či pa su sto­ti­ne se­lja­ka po­hap­še­ne, na­sil­no pre­se­lje­ne, a vo­đe po­stri­je­lja­ne.
Umje­sto ide­a­li­stič­ki ipla­ni­ra­nog so­ci­ja­li­stič­kog pre­o­bra­ža­ja, za­dru­ge su do­ni­je­le pro­past po­ljo­pri­vre­de. Se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge (SRZ) ni­je­su po­sta­le no­si­o­ci mo­der­ni­za­ci­je i po­ve­ća­ne pro­iz­vod­nje na se­lu (upr­kos sno­vi­ma ak­ti­vi­sta o ču­do­tvor­nim bilj­ka­ma, sve­moć­nim trak­to­ri­ma i avi­o­ni­ma ko­ji vr­še sje­tvu), one su u ne­do­stat­ku me­ha­ni­za­ci­je, or­ga­ni­za­ci­je, a po­go­to­vo mo­ti­va­ci­je svo­jih čla­no­va uglav­nom pro­iz­vo­di­le da­le­ko is­pod pla­ni­ra­nih ko­li­či­na. La­vi­na no­vog grad­skog sta­nov­ni­štva, ko­je se po Ki­dri­ču po­ve­ća­lo za 40 od­sto od 1939. do 1950. go­di­ne, kao i ogrom­na sta­ja­ća voj­ska, iz­i­ski­va­li su sve vi­še hra­ne, usred te pro­pa­sti či­ta­ve po­ljo­pri­vre­de. Stva­ri su po­gor­ša­le su­še iz 1950. i 1952. go­di­ne. Još pri­je su­še, re­žim je mo­rao da ob­ja­sni ka­ko da ze­mlja ko­ja je iz­vo­zi­la hra­nu sa­da ne­ma ni za svo­je po­tre­be. Bla­go­je Ne­ško­vić je na jed­nom mi­tin­gu 1950. go­di­ne re­kao da su pri­je ra­ta gla­do­va­li či­ta­vi kra­je­vi, pa je za­to bi­lo ži­ta za iz­voz. A naj­zan­mlji­vi­je ob­ja­šnje­nje dao je Ti­to 1953. go­di­ne, ka­da se si­tu­a­ci­ja već po­pra­vi­la. On je is­ta­kao da na­rod „je­de mno­go hlje­ba. A vi zna­te ka­ko na­ši lju­di je­du hljeb ne na koc­ke, već na ve­li­ku par­čad”. Već mu se mo­glo da ta­ko go­vo­ri, jer je pri­sti­gla ame­rič­ka po­moć.
Su­kob Ti­ta i Sta­lji­na bio je ta­ko neo­če­ki­van, da su mno­gi na za­pa­du s po­čet­ka vje­ro­va­li da je u pi­ta­nju fin­gi­ra­ni su­kob, „tro­jan­ski konj” ko­ji tre­ba da ob­ma­ne za­pad­ne si­le. Glav­ni cen­tri mo­ći ra­no su pre­po­zna­li po­ten­ci­jal ko­ji ovaj su­kob ima za Hlad­ni rat. Štab za pla­ni­ra­nje po­li­ti­ke SAD, ko­jim je ru­ko­vo­dio Džordž Ke­nan, glav­ni ame­rič­ki stra­teg Hlad­nog ra­ta, već je 30. ju­na 1948. go­di­ne za­klju­čio: „Pr­vi put u isto­ri­ji me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce jed­na ko­mu­ni­stič­ka ze­mlja ko­ja po­či­va na prin­ci­pi­ma so­vjet­ske dr­ža­ve i na so­vjet­skoj ide­o­lo­gi­ji, po­sta­je ne­za­vi­sna od Mo­skve”. Pr­vo je za­u­zet opre­zan stav „watchfull wa­i­ting”, ili­ti „bud­no če­ka­nje”. I Bri­tan­ci su istog da­na za­klju­či­li da je bo­lje u Be­o­gra­du ima­ti umek­ša­no­ga Ti­ta, ne­go so­vjet­sku ma­ri­o­ne­tu. Za­klju­či­li su da još ne da­ju jav­nu po­dr­šku, ne bi li ta­ko po­šte­dje­li Ti­ta od so­vjet­skih na­pa­da da je po­ve­zan sa Za­pa­dom.
Ke­nan ni­je po­dr­žao bri­tan­ske sta­vo­ve da tre­ba is­ko­ri­sti­ti si­tu­a­ci­ju i tra­ži­ti od Ju­go­sla­vi­je ustup­ke. Ipak, Ti­to je mo­rao da či­ni ustup­ke. U ma­ju 1949. go­di­ne obe­ćao je svom rat­nom dru­gu Fic­ro­ju Ma­klej­nu da će pre­sta­ti da po­dr­ža­va grč­ke par­ti­za­ne. Oni su ubr­zo po­sli­je to­ga po­lo­ži­li oruž­je. Ti­tu je od­lu­ku olak­ša­la smje­na u vođ­stvu grč­kih par­ti­za­na, jer je pro­tiv­ti­tov­skog Mar­ko­sa za­mi­je­nio pro­so­vjet­ski Za­ha­ri­ja­des. Ju­go­slo­ve­ni su okri­vlja­va­li So­vje­te i sa­te­li­te za slom grč­kih par­ti­za­na, oni pak „jugoslovensku iz­da­ju”. Kao što smo ra­ni­je re­kli, i So­vje­ti i za­pad­ni sa­ve­zni­ci su se dr­ža­li do­go­vo­re­ne po­dje­le na in­te­re­sne sfe­re u Evro­pi, što se pr­vo po­ka­za­lo u Grč­koj i Polj­skoj, a ka­sni­je i u Ma­đar­skoj, ta­ko da grč­ki par­ti­za­ni ni­ka­da ni­je­su ni ima­li re­al­nu šan­su. Je­di­ni ko­ji je „pre­pli­vao”, ili bo­lje re­če­no „pre­pli­va­vao” (po­što se po­vre­me­no pri­bli­ža­vao ob­je­ma stra­na­ma), sa jed­ne na dru­gu oba­lu Evro­pe po­di­je­lje­ne Hlad­nim ra­tom bio je Ti­to.
Da­nas pre­la­zak na za­pad­nu stra­nu iz­gle­da kao lo­gi­čan i pri­ro­dan iz­bor. Ma­lo ko se da­nas pi­ta da li je Ju­go­sla­vi­ja mo­gla da po­đe pu­tem izo­la­ci­je kao što je uči­nio Ti­tov ne­ka­da­šnji sledbenik En­ver Ho­dža? Ti­to i nje­go­vi dru­go­vi ni­je­su od­mah usko­či­li u za­pad­ni brod. U po­čet­ku su ne­ki, kao Ki­drič, sum­nja­li u to da su So­vje­ti i Ame­ri­kan­ci na­pra­vi­li ne­ku vr­stu do­go­vo­ra na ra­čun ma­lih na­ro­da. I Ti­to je u po­čet­ku su­ko­ba tvr­dio da Ju­go­sla­vi­ja po­sta­je usa­mlje­no ostr­vo pra­vog so­ci­ja­li­zma: „Mr­zi nas re­ak­ci­ja na Za­pa­du, ne vo­le nas ovi na Is­to­ku, mo­že­mo li ova­ko da­lje? Ra­zu­mi­je se da mo­že­mo, jer mo­ra­mo, po­što za sa­da dru­gog iz­la­za ne­ma”, re­kao je u pro­lje­će 1949. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)