-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Čim su Fran­cu­zi po­sta­li glav­ni uči­te­lji Ka­ta­ri­ni, u pr­vom re­du Vol­ter i Di­dro, im­pe­ra­tor­ka je, ipak, sa do­sta opre­za i kri­tič­ki pri­la­zi­la „ča­so­vi­ma fran­cu­skog”, ona je pa­žlji­vo slu­ša­la na­stav­ni­ke, ali sa re­a­li­za­ci­jom pre­po­ru­ka ni­je žu­ri­la.
Iako je Di­dro, na pri­mjer, ve­o­ma de­talj­no, kao na re­cep­ti­ma za lje­ko­ve, pro­pi­si­vao ru­skoj ca­ri­ci šta i ka­ko da ra­di i pri to­me se do­ti­ču­ći, ne sa­mo op­štih pi­ta­nja za dr­žav­no ure­đe­nje, već i naj­sit­ni­jih de­ta­lja. Me­đu nje­go­vim za­bi­lje­ška­ma ko­je se od­no­se na Ka­ta­ri­nu mo­gu se na­ći sa­vje­ti upu­će­ni ca­ri­ci ka­ko da se vas­pi­ta­va­ju dje­ca bez ro­di­te­lja, ili, na pri­mjer, ka­ko dr­ža­ti pre­da­va­nja iz ana­to­mi­je mla­dim dje­voj­ka­ma.
Grof Se­gur ova­ko pre­no­si Ka­ta­ri­ni­nu pri­ču o nje­nom su­sre­tu sa Di­dro­om:
„Du­go sam sa njim raz­go­va­ra­la, ali vi­še iz ra­do­zna­lo­sti ne­go zbog ko­ri­sti. Ako bih pri­hva­ti­la nje­go­ve pred­lo­ge, on­da bih mo­ra­la da pre­u­re­dim i re­for­mi­šem ci­je­lu mo­ju im­pe­ri­ju, da po­ni­štim za­ko­ne, smi­je­nim Vla­du, pro­mi­je­nim po­li­ti­ku i na­čin fi­nan­si­ra­nja i sve to za­mi­je­nim neo­stvar­lji­vom ma­štom”.
Ka­ta­ri­na je uva­ža­va­la Di­droa, ali kad bi on po­čeo da ja­di­ku­je sa ogor­če­njem što im­pe­ra­tor­ka ne že­li da pri­mi­je­ni u prak­si nje­go­ve po­li­to­lo­ške te­ze, ona je sa raz­lo­gom pri­mi­je­ti­la da Fran­cuz ima po­sla sa pa­pi­rom, a ona kao ca­ri­ca sa mno­go ta­na­ni­jom i osje­tlji­vi­jom ma­te­ri­jom – čo­vje­kom.
Po­vo­dom to­ga Ka­ta­ri­na se pri­sje­ća: „... Po­sli­je to­ga ja sam nje­mu iz­gle­da­la ne­ka­ko jad­no, a in­te­lekt mi je bio ogra­ni­čen i obi­čan. On je po­čeo da raz­go­va­ra sa mnom sa­mo o knji­žev­no­sti, a po­li­ti­ka je bi­la iz­ba­če­na iz na­šeg raz­go­vo­ra”.
Za­i­sta se od­i­grao smi­je­šan do­ga­đaj sa, mo­der­nim u to vri­je­me, fran­cu­skim pi­scem M. de La Ri­vi­je­rom, ko­ji je ob­ja­vio dje­lo „O pri­rod­nom i stvar­nom ure­đe­nju po­li­tič­kih dru­šta­va”. Ka­ta­ri­na je po­zva­la pi­sca u Ru­si­ju i obe­ća­la mu do­bru na­gra­du. Ca­ri­ca je od­re­di­la Mo­skvu za ran­de­vu sa pi­scem, gdje je ima­la na­mje­ru i ra­ni­je da do­đe iz Pe­ter­bur­ga.
Evo šta pi­še o to­me Ka­ta­ri­na lič­no:
„Go­spo­din De La Ri­vi­jer se br­zo spre­mio i po svom do­la­sku od­mah iz­naj­mio tri ku­će jed­nu do dru­ge i na br­zu ru­ku pot­pu­no pre­u­re­dio. Od so­ba za od­mor je na­pra­vio sa­le za pri­je­me, a od osta­lih so­ba slu­žbe­ne kan­ce­la­ri­je.
Fi­lo­zof je bio umi­slio da sam ga ja po­zva­la da mi po­mog­ne da upra­vlja­mo im­pe­ri­jom i zbog to­ga da nam po­ka­že svo­je zna­nje i da nas iz­vu­če iz ta­me za­o­sta­lo­sti i ne­pro­sve­će­no­sti. On je iz­nad vra­ta svih tih kan­ce­la­ri­ja sta­vio nat­pi­se sa pre­ve­li­kim slo­vi­ma: De­part­man za unu­tra­šnje po­slo­ve, De­pa­rt­man za tr­go­vi­nu, Prav­ni de­part­man, De­part­man za fi­nan­si­je, Po­re­sko odje­lje­nje i dru­gi. Po­red to­ga on je po­zvao mno­ge od sta­nov­ni­ka glav­nog gra­da, i Ru­se i stran­ce, ko­je su mu pred­sta­vi­li kao spo­sob­ne lju­de, da mu se ja­ve ra­di za­po­sle­nja pre­ma svo­jim zna­nji­ma i is­ku­stvu. Od to­ga se di­gla pra­ši­na u Mo­skvi.
Me­đu­tim, ja sam do­šla i pre­ki­nu­la tu ko­me­di­ju. Ja sam za­ko­no­dav­cu otvo­ri­la oči i iz­vu­kla ga iz za­blu­de. Ne­ko­li­ko pu­ta sam po­raz­go­va­ra­la sa njim o na­pi­sa­nom dje­lu i nje­go­vim raz­mi­šlja­nji­ma, mo­ram da pri­znam da mi se sve to svi­dje­lo, za­to jer ni­je bio glup, ali mu je ča­sto­lju­blje po­mu­ti­lo ra­zum. Ja sam mu, što je i bio red, pla­ti­la sve nje­go­ve tro­ško­ve i mi smo se raz­i­šli kao pri­ja­te­lji na obo­stra­no za­do­volj­stvo. On je od­u­stao od na­mje­re da bu­de pr­vi mi­ni­star i ot­pu­to­vao za­do­vo­ljan kao pi­sac”.
O ovom slu­ča­ju je Ka­ta­ri­na is­pri­ča­la i Vol­te­ru:
„Go­spo­din De La Ri­vi­jer je do­šao kod nas kao prav­nik. On je mi­slio da mi ho­da­mo če­tvo­ro­no­ške i za­to je bio lju­ba­zan da se po­tru­di i do­đe iz Mar­ti­ni­ka kod nas da nas na­u­či da ide­mo na dvi­je no­ge”.
Ka­ta­ri­na je mo­ra­la da se su­ko­blja­va i sa ra­di­kal­ni­jim pred­lo­zi­ma. Po­znat po svo­jim stra­sti­ma za avan­tu­re, fran­cu­ski pi­sac Ber­nan­din de Sen-Pjer, odu­še­vljen po­ja­vom to­li­ko pro­sve­će­ne ca­ri­ce, do­šao je kod nje sa pred­lo­gom da u ne­kom di­je­lu Ru­si­je spro­ve­de so­ci­jal­no-po­li­tič­ki eks­pe­ri­ment, tj. da ne­gdje u ste­pa­ma Ru­si­je osnu­je „Re­pu­bli­ku slo­bod­nih op­šti­na”, ne­što slič­no so­ci­ja­li­stič­kim rad­nim op­šti­na­ma Šar­la Fu­ri­jea. Me­đu­tim, Ka­ta­ri­na ni­je htje­la sa njim ni da raz­go­va­ra, sma­tra­ju­ći da su ta­kvi i slič­ni po­re­dlo­zi sa­vr­še­na glu­post.
Te­o­re­ti­ča­ri-sa­nja­ri u ulo­zi prak­ti­ča­ra su po­ne­kad stvar­no smi­je­šni i na­iv­ni, za­to če­sto ni­je­su spo­sob­ni da vi­de to, što je u sta­nju da vi­di i iz­a­na­li­zi­ra vri­je­dan prak­ti­čar. I Di­dro je is­ka­zao do­sta tač­nih pri­mjed­bi na ra­čun Ka­ta­ri­ne lič­no a i o ta­da­šnjim Ru­si­ma.
(Na­sta­vi­će se)