-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pe­ro Si­mić je ob­ja­vio Ti­to­ve dnev­nič­ke bi­lje­ške u ko­ji­ma je Ti­to, de­cem­bra 1950. raz­mi­šljao da, u slu­ča­ju da So­vje­ti pre­vla­da­ju, na­pu­sti ze­mlju sa glav­ni­nom voj­ske i omla­di­nom i sklo­ni se u „od­re­đe­ne ba­ze”. Taj plan su odo­bri­li i Po­lit­bi­ro i Ge­ne­ral­štab. Đi­las je u jed­noj par­tij­skoj di­sku­si­ji iz­ja­vio ka­ko je Tre­ći svjet­ski rat ne­iz­bje­žan, a da su So­vje­ti od­u­sta­li od na­pa­da na Ju­go­sla­vi­ju pre­ko sa­te­li­ta, jer bi ih za dva mje­se­ca, uz do­pu­nu u na­o­ru­ža­nju ko­je bi do­bi­li od OUN, mi raz­bi­li”.
U ok­to­bru 1950. go­di­ne, SAD, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i Fran­cu­ska for­mi­ra­ju Tri­par­tit­ni voj­ni ko­mi­tet za po­moć Ju­go­sla­vi­ji. Već kra­jem no­vem­bra 1950. go­di­ne, čo­vje­ku za po­vjer­lji­ve mi­si­je još to­kom ra­ta, Vla­di­mi­ru Ve­le­bi­tu, Ame­ri­kan­ci su iz­ra­zi­li sprem­nost da da­ju bes­plat­no oruž­je Ju­go­sla­vi­ji. Me­đu­tim, tre­ba­lo je iz­bje­ći sva­ku pro­vo­ka­ci­ju ko­ja bi da­la Sta­lji­nu po­vod da na­pad­ne Ju­go­sla­vi­ju. U tom du­hu je uput­stvo Fo­rin ofi­sa s po­čet­ka 1951. go­di­ne da ne tre­ba kom­pro­mi­to­va­ti Ti­ta na­pad­nom po­dr­škom. Ti­to je mo­rao da pri­pre­mi par­tij­sku ba­zu na to da će za­tra­ži­ti voj­nu po­moć. Po­čet­kom 1951. go­di­ne, na par­tij­skoj kon­fe­ren­ci­ji Gar­dij­ske di­vi­zi­je, re­kao je: „Da­nas se mno­go pri­ča i go­vo­ri da nas Za­pad na­o­ru­ža­va... Uzi­ma­nje hra­ne bi­la je stvar ko­ja ima pre­te­žno hu­ma­ni­tar­ni ka­rak­ter. A uzi­ma­nje go­to­vog oruž­ja mo­gli bi ovi na Is­to­ku uze­ti kao po­tvr­du... da smo mi da­li Ame­ri­kan­ci­ma i dru­gi­ma voj­ne ba­ze u Ju­go­sla­vi­ji i da nas oni na­o­ru­ža­va­ju... Onog mo­men­ta ka­da vi­di­mo da je na­pad na nas ne­mi­no­van, stvar će bi­ti dru­ga­či­ja. Da­nas mi­sli­mo da ni­je „kraj­nji mo­me­nat”. Kra­jem 1951. go­di­ne ipak je na­stu­pio taj „kraj­nji mo­me­nat”. U no­vem­bru je pot­pi­san spo­ra­zum o voj­noj po­mo­ći. Sko­ro isto­vre­me­no sti­žu pr­vo bri­tan­ski, pa ame­rič­ki voj­ni avi­o­ni. Ze­mlja ko­ja je pet go­di­na ra­ni­je oba­ra­la ta­kve avi­o­ne, sa­da ih sa po­no­som sta­vlja u svo­je va­zdu­ho­plov­stvo. Usko­ro sti­žu i ten­ko­vi i sva osta­la opre­ma. „Bor­ba” je u iz­vje­šta­ju sa pr­vo­maj­ske pa­ra­de 1953. go­di­ne ve­li­ku pa­žnju po­sve­ti­la ame­rič­kim ten­ko­vi­ma „šer­man” i mla­znja­ci­ma T-33.
Dru­ga pre­kret­ni­ca 1950. go­di­ne je­ste ka­ta­stro­fal­na su­ša. A po­ljo­pri­vred­na pro­iz­vod­nja je već bi­la upro­pa­šće­na ko­lek­ti­vi­za­ci­jom i ot­ku­pom. Pr­vi put je ze­mlji u mir­no­dop­sko vri­je­me za­pri­je­ti­la glad. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Alen fo­to­gra­fi­še naj­u­gro­že­ni­je kra­je­ve i te dra­ma­tič­ne snim­ke po­ka­zu­je kon­gre­sme­ni­ma, da bi što hit­ni­je odo­bri­li po­moć. Je­dan ame­rič­ki do­ku­men­ta­ri­sta, ne­ki To­mas Kob, spre­mao je do­ku­men­tar­ni film za oda­bra­nu ame­rič­ku pu­bli­ku, u ko­me je Ti­to, pri­ka­zan „kao to­plo ljud­sko bi­će”, tre­ba­lo da na en­gle­skom po­ka­zu­je na ma­pi kra­je­ve po­go­đe­ne su­šom. Pr­vi brod sa ame­rič­kom hra­nom sti­že već 18. no­vem­bra 1950. go­di­ne. Sa­mo u pr­vih šest mje­sci ame­rič­ka po­moć je po­kri­la 20 od­sto po­tre­ba u pše­ni­ci, 66 od­sto u ma­sno­ća­ma i 73 od­sto po­tre­ba u še­će­ru. Udio SAD u is­hra­ni Ju­go­sla­vi­je bio je isti ili ve­ći po­sli­je su­ša 1952. i 1954. go­di­ne. Alen je dao opre­znu iz­ja­vu: „Po­sta­vlje­no mi je pi­ta­nje da li su za ovu hra­nu po­sta­vlje­ni uslo­vi. Je­di­ni uslov je­ste da va­ša ze­mlja osta­ne slo­bod­na i ne­za­vi­sna, do­volj­no sna­žna da upra­vlja svo­jom sud­bi­nom i da spri­je­či da vam se po­sta­vlja­ju uslo­vi”. Ne­kih uslo­va je bi­lo, ali su dis­kret­no po­sta­vlja­ni. Pod pri­ti­skom Kon­gre­sa, ame­rič­ki dr­žav­ni se­kre­tar je re­da ra­di ja­nu­a­ra 1951. go­di­ne upu­tio no­tu u ko­joj se ka­že da da­va­nje hra­ne ne zna­či odo­bra­va­nje mje­ra ko­je ju­go­slo­ven­ska vla­da pred­u­zi­ma na ogra­ni­ča­va­nju ili uni­šta­va­nju vjer­skih, po­li­tič­kih ili eko­nom­skih slo­bo­da. Ka­da je od 1951. po­če­lo uki­da­nje oba­ve­znog ot­ku­pa, po na­ro­du se ši­ri­la pri­ča da je to uči­nje­no pod ame­rič­kim pri­ti­skom.
To­kom 1949. go­di­ne Ti­to shva­ta da ni­je do­volj­no sa­mo do­ka­zi­va­ti pra­vo­vjer­nost. Su­kob Ti­ta i Sta­lji­na na Za­pa­du su če­sto po­re­di­li sa po­bu­nom Lu­te­ra pro­tiv pa­pe. Kao što su se pro­te­stan­ti vra­ti­li Sve­tom pi­smu, ta­ko su i ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti po­če­li iz­no­va da tu­ma­če iz­vor­ne Mark­so­ve tek­sto­ve. Ka­ko pi­še Ste­van Pa­vlo­vić, Đi­las je bio po­kre­tač­ka sna­ga iza ove no­ve li­ni­je ko­ja je ima­la na­mje­ru da po­ka­že da je mark­si­zam u So­vjet­skom Sa­ve­zu sti­gao u sli­je­pu uli­cu, a da se u Ju­go­sla­vi­ji kre­će na­pri­jed. Ni­je bi­lo la­ko pro­da­ti Ti­tu Đi­la­so­vu ide­ju sa­mo­u­pra­vlja­nja. Đi­las je u dru­gom to­mu „Ka­pi­ta­la” na­i­šao na ide­ju o „aso­ci­ja­ci­ji ne­po­sred­nih pro­iz­vo­đa­ča”. Ide­ju o upra­vi sa­mih za­po­sle­nih u pred­u­ze­ći­ma iz­lo­žio je Kar­de­lju i Ki­dri­ču, dok su jed­ne no­ći sje­dje­li u ko­li­ma par­ki­ra­nim is­pred nje­go­ve ku­će. Po­vje­ro­va­li su da je to put ka od­u­mi­ra­nju dr­ža­ve i bes­kla­snom dru­štvu. Sam Ti­to je u po­čet­ku bio skep­ti­čan pre­ma toj ide­ji, sma­tra­ju­ći da „na­ši rad­ni­ci ni­je­su zre­li za to”, ali se on­da us­ho­dao i odu­še­vlje­no us­klik­nuo: „Pa to je ono Mark­so­vo – fa­bri­ke rad­ni­ci­ma”. I ovom pri­li­kom Ti­to je po­ka­zao dar da kom­pli­ko­va­no pi­ta­nje sve­de na jed­no­sta­van slo­gan. Shva­tio je i da je to do­bar na­čin da ugo­di svom du­bo­kom po­ri­vu da bu­de naj­ve­ći: da bu­de ve­ći ko­mu­ni­sta od So­vje­ta, a ipak de­mo­krat­ski­ji od Za­pa­da. Opet na sim­bo­li­čan da­tum, dan po­sli­je iz­bi­ja­nja Ko­rej­skog ra­ta, 26. ju­na 1950. go­di­ne, po­sli­je Ti­to­vog eks­po­zea, usvo­jen je Osnov­ni za­kon o upra­vlja­nju dr­žav­nim pri­vred­nim pred­u­ze­ći­ma, či­me je uve­de­no sa­mo­u­pra­vlja­nje.
(Na­sta­vi­će se)