-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

„Ni­jed­na na­ci­ja u Evro­pi ne pri­hva­ta ta­ko br­zo sve što je fran­cu­sko kao Ru­si, i kad je u pi­ta­nju je­zik, i kad su u pi­ta­nju obi­ča­ji, – kon­sta­to­vao je Di­dro, dru­že­ći se sa Ru­si­ma u Pe­ter­bur­gu. On se ni­je uz­dr­ža­vao da i ca­ri­ci sa­op­šti ne­pri­stra­sno mi­šlje­nje:
„Me­ni se či­ni da Va­ši po­da­ni­ci gri­je­še i idu iz jed­ne kraj­no­sti u dru­gu: jed­ni mi­sle da je nji­ho­va na­ci­ja ve­o­ma na­pred­na, a dru­gi, da je su­vi­še za­o­sta­la. Ti, ko­ji mi­sle da je na­ci­ja na­pred­na, ti­me is­ka­zu­ju svoj kraj­nji pre­zir pre­ma osta­loj Evro­pi, a oni, ko­ji je sma­tra­ju su­vi­še za­o­sta­lom, ja­vlja­ju se kao fa­na­tič­ni obo­ža­va­o­ci Evro­pe. Pr­vi ni­je­su ni­kad iz­la­zi­li van gra­ni­ca svo­je ze­mlje, dru­gi, ili ni­je­su do­volj­no du­go ži­vje­li u njoj, ili se ni­je­su po­tru­di­li da ne­što na­u­če o njoj. I jed­ni i dru­gi je vi­de sa­mo sa spo­lja­šnje stra­ne, jed­ni je vi­de iz­da­le­ka, dru­gi je vi­de iz­bli­za, jed­ni iz Pa­ri­za, dru­gi iz Pe­ter­bur­ga. Oni bi se mno­go iz­ne­na­di­li ako bih im ja do­ka­zao da iz­me­đu ove dvi­je na­ci­je po­sto­ji ta­kva raz­li­ka, kao iz­me­đu sna­žnog i ne­kul­tur­nog čo­vje­ka, ko­ji je tek uspio da sa­zna ne­što o po­če­ci­ma ci­vi­li­za­ci­je i pre­fi­nje­nog i kul­tur­nog čo­vje­ka, ko­je­ga je na­pa­la sko­ro ne­iz­le­či­va bo­lest“.
Kao što se vi­di, u tim vre­me­ni­ma je fi­lo­zof sa mno­go vi­še op­ti­mi­zma gle­dao na bu­duć­nost Ru­si­je, ne­go Evro­pe.
„Va­ma pret­sto­ji da iz­no­va stva­ra­te mla­du na­ci­ju, a mi mo­ra­mo da pod­mla­di­mo sta­ru na­ci­ju. Naš za­da­tak je, mo­žda, neo­stvar­ljiv, a vaš je, na­rav­no, ve­o­ma te­žak“, – pi­še on Ka­ta­ri­ni. Ka­sni­je su mno­gi slo­ve­no­fi­li tač­no ta­ko pro­cje­nji­va­li per­spek­ti­ve Ru­si­je i Evro­pe.
I još jed­na, ni­šta ma­nje in­te­re­sant­na, ali do­sta uz­ne­mi­ru­ju­ća pri­mjed­ba Di­droa, ko­ja, na­rav­no, ni­je mo­gla ob­ra­do­va­ti ni Ka­ta­ri­nu, ni nje­ne po­da­ni­ke:
„U ka­rak­te­ru Ru­sa se pri­mje­ću­je ne­ka­kav trag pa­nič­nog po­na­ša­nja i to je, oči­gled­no, re­zul­tat du­gog ni­za pre­vra­ta i du­go­traj­nog de­spo­ti­zma u ze­mlji. Oni se ne­ka­ko uvi­jek sa uz­bu­đe­njem, kao da oče­ku­ju ze­mljo­tres, psi­hič­ki osje­ća­ju ta­ko, kao što se fi­zič­ki osje­ća­ju ži­te­lji Li­sa­bo­na“
(ma­lo pri­je ovo­ga Li­sa­bon je za­de­sio ve­o­ma sna­žan ze­mljo­tres, pa otu­da i ova pri­mjed­ba).
Ca­ri­ca se po­tru­di­la da po­vre­me­no ima u vi­du pred­lo­ge i sa­vje­te Di­droa, omo­gu­ćiv­ši svo­jim po­da­ni­ci­ma da i oni mo­gu da is­ka­žu že­lju i čak da­ju pri­mjed­be u to­ku ras­pra­ve o pro­jek­tu no­vog Zbor­ni­ka za­ko­na, ta­ko­zva­ne „Ured­be“. „Ured­ba“ ni­je baš bi­la po vo­lji Di­droa lič­no. On je otvo­re­no iz­ja­vio da u do­ku­men­tu ni­je na­šao ono glav­no, „tu ne­ma ni­jed­nog sta­va, ko­ji bi se od­no­sio na slo­bo­du na­rod­nih ma­sa“, a mi­slio je na ne­slo­bod­ne se­lja­ke.
Ko­mi­si­ju za ras­pra­vu o pro­jek­tu Zbor­ni­ka za­ko­na sa­či­nja­va­li su pret­stav­ni­ci vla­di­nih usta­no­va i pred­stav­ni­ci ra­znih kla­sa i dru­štve­nih slo­je­va sta­nov­ni­štva. Ukup­no iz ci­je­le ze­mlje su bi­la 564 po­sla­ni­ka. Sta­tus po­sla­ni­ka je bio ne­u­o­bi­ča­je­no i iz­u­zet­no na­pre­dan za ru­sku isto­ri­ju. Ne sa­mo da su do­bi­ja­li do­bru pla­tu, po­sla­ni­ci su se ko­ri­sti­li i imu­ni­te­tom.
Oni su bi­li pod lič­nom za­šti­tom ca­ri­ce, pri če­mu su za ci­je­li ži­vot bi­li za­šti­će­ni „ma ka­kav gri­jeh na­pra­vi­li“. Po­sla­ni­ci su oslo­ba­đa­ni smrt­ne ka­zne i tje­le­snog ka­žnja­va­nja, imo­vi­na im je mo­gla bi­ti kon­fi­sko­va­na sa­mo za du­go­ve. Ni­ko od Ru­sa ta­da ni­je mo­gao da ko­ri­sti ta­kve pred­no­sti. Dru­gim ri­je­či­ma re­če­no, vlast je obez­bi­je­di­la nor­mal­ne uslo­ve da po­sla­ni­ci mo­gu otvo­re­no da iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje, ne pla­še­ći se po­sle­di­ca i sve je ovo bi­lo mak­si­mal­no pri­bli­že­no ta­da­šnjem evrop­skom par­la­men­ta­ri­zmu.
Ka­ta­ri­ni­no pri­ja­telj­stvo sa fran­cu­skim mi­sli­o­ci­ma po­di­glo je do­sta pra­ši­ne i iza­zva­lo kri­ti­ku u Ru­si­ji, na­ro­či­to od stra­ne pra­vo­slav­nih je­rar­ha, ali je im­pe­ra­tor­ka umje­la da na­đe ar­gu­men­te i da za­šti­ti se­be.
Po­zna­ta je nje­na re­ak­ci­ja na kri­ti­ku mi­tro­po­li­ta Pla­to­na, ko­ji je otvo­re­no osu­đi­vao ca­ri­či­nu pre­pi­sku sa Vol­te­rom:
„Mo­že li bi­ti ne­što be­za­zle­ni­je od do­pi­si­va­nja sa osam­de­se­to­go­di­šnjim star­cem, ko­ji se u svo­jim dje­li­ma, ko­ja či­ta ci­je­la Evro­pa, tru­dio da pro­sla­vi Ru­si­ju, da po­ni­zi nje­ne ne­pri­ja­te­lje, da spri­je­či svo­je su­na­rod­ni­ke da po­ka­zu­ju svo­je ne­pri­ja­telj­stvo i ko­ji su bi­li uvi­jek sprem­ni da po­ka­žu svo­ju pa­kost i mr­žnju pre­ma Ru­si­ji i u če­mu je on stvar­no uspi­je­vao. Sa te tač­ke gle­di­šta, pret­po­sta­vljam da pi­sma na­pi­sa­na ate­i­sti ni­je­su na­ni­je­la šte­tu ni cr­kvi, ni otadž­bi­ni“.
Što se ti­če „pa­ko­sti i mr­žnje“ ov­dje se mi­sli na fran­cu­sku Vla­du, ko­ja je bi­la ne­skri­ve­ni pro­tiv­nik i Vol­te­ra i Ka­ta­ri­ne. Fran­cu­ski isto­ri­čar Al­fred Ram­bo po­vo­dom to­ga pi­še:
„Sve ne­pri­jat­no­sti za nju su sti­za­le iz Ver­sa­ja, a sve utje­he su do­la­zi­le iz Pa­ri­za. Po­sto­je dvi­je Fran­cu­ske, od ko­jih je jed­na za nju ne­pri­ja­telj, a dru­ga sa­ve­znik. U nje­noj pre­pi­sci sa fi­lo­zo­fi­ma če­sto se osje­ća od­boj­nost pre­ma mi­ni­star­stvu“.
(Na­sta­vi­će­ se)