-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Već ra­ni­je je na­ja­vlje­na li­be­ra­li­za­ci­ja u kul­tu­ri, ko­ja je če­sto ko­ri­šće­na kao opit­ni te­ren za pri­pre­mu ve­li­kih po­li­tič­kih pro­mje­na. Dva do­ga­đa­ja kra­jem 1949. go­di­ne ozna­či­la su na­pu­šta­nje dog­ma­ti­zma u na­u­ci i kul­tu­ri: Kar­de­ljev pri­stup­ni go­vor u Slo­ve­nač­koj aka­de­mi­ji zna­no­sti i umjet­no­sti i Tre­ći ple­num CK KPJ. Kar­delj je na­pao so­vjet­sku na­u­ku da od sta­vo­va Mark­sa i Le­nji­na pra­vi dog­mu. Od­ba­cio je kon­cept par­tij­no­sti na­u­ke i ohra­brio na­uč­ni­ke da slo­bod­no stva­ra­ju. Tre­ći ple­num CK KPJ zah­ti­je­vo je od pro­svjet­ne i kul­tur­ne po­li­ti­ke da vas­pi­ta­va „slo­bod­ne so­ci­ja­li­stič­ke lju­de, lju­de ko­ji smje­lo i od­va­žno mi­sle i ra­de, ko­ji su ši­ro­ki i ra­zno­vr­sni u shva­ta­nji­ma, a ne lju­de či­ji će umo­vi bi­ti pod­ši­ša­ni na isti na­čin”.
U svim umjet­no­sti­ma ras­kid sa dog­ma­ti­zmom po­čeo je po­sli­je 1950. go­di­ne. Je­dan od pr­vih sig­na­la bi­la je iz­lo­žba mo­der­ne fran­cu­ske umjet­no­sti iz zbir­ki be­o­grad­skog Na­rod­nog mu­ze­ja, odr­ža­na u pro­lje­će 1950. Na toj iz­lo­žbi iz­lo­že­na su dje­la Van Go­ga, Pi­ka­sa i dru­gih „de­ka­dent­nih” umjet­ni­ka. Ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, sli­kar Mi­ća Po­po­vić, ko­ji je ne­ko­li­ko go­di­na pri­je to­ga na­pa­dan kao „de­ka­dent­ni” umjet­nik, pri­re­dio je sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu. Iste go­di­ne odr­ža­no je sa­vje­to­va­nje ar­hi­te­ka­ta u Du­brov­ni­ku, na ko­me je na­ja­vlje­no „na­pu­šta­nje du­ha ko­lek­ti­vi­zma”. Na­kon to­ga iz­lo­žbe ap­strakt­ne umjet­no­sti i mo­de­r­ni­stič­ke zgra­de u ar­hi­tek­tu­ri do­bi­ja­ju pre­vlast u umjet­nič­kom ži­vo­tu. Lu­bar­di­na ve­li­ka sa­mo­stal­na iz­lo­žba 1951. go­di­ne ozna­či­će ko­na­čan ras­kid sa so­ci­ja­li­stič­kim re­a­li­zmom.
Naj­ve­ću sim­bo­lič­ku pre­kret­ni­cu pred­sta­vlja Kr­le­žin go­vor na kon­gre­su knji­žev­ni­ka 1952. go­di­ne, iz­gle­da na­pi­san na ini­ci­ja­ti­vu sa­mog Ti­ta. Taj kon­gres je odr­žan mje­sec da­na pri­je Še­stog par­tij­skog kon­gre­sa. Kr­le­ža je tom pri­li­kom, u ma­ni­ru uni­ver­zal­nog eru­di­te, naj­ve­ći dio re­fe­ra­ta po­sve­tio sli­kar­stvu. Do­ka­zi­vao je da su so­vjet­ski soc­re­a­li­sti ne­kva­li­tet­ni umjet­ni­ci, a da je fran­cu­sko mo­der­no sli­kar­stvo za­pra­vo re­vo­lu­ci­o­nar­na umjet­nost, za­to što su ga re­ak­ci­o­na­ri kri­ti­ko­va­li. Iako je Kr­le­ži dao mig da na­pad­ne so­ci­ja­li­stič­ki re­a­li­zam, Ti­to je na pod­ruč­ju kul­tu­re po­ka­zao da slo­bod­no mi­šlje­nje ima svo­je gra­ni­ce. Ti­to je jav­no, po­i­me­nič­no, na­pao sa­mo dvo­ji­cu umjet­ni­ka: Bran­ka Ćo­pi­ća i Dra­go­sla­va Mi­ha­i­lo­vi­ća. Ćo­pi­ća je na­pao u vri­je­me pri­pre­ma za ve­li­ku li­be­ra­li­za­ci­ju 1950. go­di­ne, zbog ma­nje-vi­še be­za­zle­ne „Je­re­tič­ke pri­če” o pri­vi­le­gi­ja­ma ko­je na lje­to­va­nju uži­va­ju mi­ni­stri i nji­ho­vi po­moć­ni­ci. Za­ni­mlji­vo, to ni­je ura­dio ka­sni­je za mno­go sub­ver­ziv­ni­ja dje­la „Pro­lom” i „Glu­vi ba­rut”. Ti­to je op­tu­žio Ćo­pi­ća: „On (Ćo­pić) je po­me­nuo mi­ni­stra, pa je za­tim uzeo po­moć­ni­ka mi­ni­stra, a ja ka­žem da su na­ši po­moć­ni­ci mi­ni­sta­ra naj­ve­ći mu­če­ni­ci... On je uzeo či­ta­vo na­še dru­štvo i pri­ka­zao ga od­o­zgo na­do­lje, kao ne­ga­tiv­no, što zna­či da ga tre­ba sli­sti­ti. Ta­kvu sa­ti­ru mi ne­će­mo do­zvo­li­ti i osta­vi­ti je bez od­go­vo­ra. Ne tre­ba se bo­ja­ti da će­mo ga mi uhap­si­ti... A on se još uvi­jek po­kri­va mo­jim ri­je­či­ma da ne tre­ba sum­nji­či­ti lju­de. Je­ste, ja to uvi­jek pod­vla­čim i uvi­jek ću to ka­za­ti: ne tre­ba sum­nji­či­ti lju­de pro­tiv ko­jih ne­ma ni­šta kon­kret­no. Ali kod nje­ga ima do­sta kon­kret­nog, kod nje­ga je sve ta­ko ja­sno i vi­dlji­vo...”
Ti­to je u na­pa­du na Ćo­pi­ća po­me­nuo svoj go­vor u Spli­tu mar­ta 1950. go­di­ne, ka­da je re­kao: „Bu­duć­nost je jed­na stvar, a sum­nji­če­nje dru­ga... Sum­nji­če­njem se čo­vjek mo­ral­no ubi­ja, na taj na­čin se uni­šta­va­ju hi­lja­de lju­di, lju­di gu­be vo­lju za ži­vot, a ka­mo­li za ra­dom. S ta­kvim na­či­nom ra­da mi ne­ma­mo ni­šta, on ni­je svoj­stven ka­rak­te­ru na­ših lju­di i za­to ne­ka nje­ga upo­tre­blja­va­ju ta­mo gdje je i da­nas u upo­tre­bi, i gdje je već niz go­di­na u upo­tre­bi, ta­mo gdje je ro­dio ne­po­vje­re­nje sva­kog pre­ma sva­kom. Ne smi­je­mo upro­pa­šća­va­ti ne­du­žne lju­de jer su lju­di za na­šu ze­mlju, za na­šu so­ci­ja­li­stič­ku dr­ža­vu naj­ve­ći ka­pi­tal ko­ji ima­mo”. Ovo je još je­dan pri­mjer Ti­to­ve vje­šti­ne za kon­den­za­ci­ju po­li­tič­kih sta­vo­va u jed­no­stav­ne pa­ro­le. Ta­ko je bi­lo i sa ovim go­vo­rom, či­ja je po­en­ta ka­sni­je sve­de­na u slo­gan „Čo­vjek je na­še naj­ve­će bo­gat­stvo”.
U pro­pa­gand­nom ra­tu sa So­vje­ti­ma mo­ra­lo se po­ka­za­ti ne sa­mo da je ju­go­slo­ven­ski si­stem bli­ži iz­vor­nom mark­si­zmu, što je uči­nje­no uvo­đe­njem sa­mo­u­pra­vlja­nja, već i da je hu­ma­ni­ji od Sta­lji­no­vog. Ju­go­slo­ven­ski iz­da­va­či po­če­li su da štam­pa­ju knji­ge o Sta­lji­no­vim lo­go­ri­ma i čist­ka­ma („Za­vje­ra ću­ta­nja’”, Vaj­sber­ga - Ci­bul­skog). Mo­ra­la se iz­bje­ći i slič­nost sa sta­lji­ni­stič­kom re­pre­si­jom, o ko­joj su sad po­sto­ja­le i knji­ge.
U du­hu no­vog vre­me­na, sa­zvan je če­tvr­ti ple­num, po­čet­kom ju­na 1951. go­di­ne. Tu je Ran­ko­vić pri­znao zlo­u­po­tre­be i sa­mo­vo­lju u ra­du Ud­be, iz­re­kav­ši da je čak 47 od­sto uhap­še­nih bi­lo neo­prav­da­no uhap­še­no. Od­mah po­sli­je ovog ple­nu­ma do­ni­jet je mno­go li­be­ral­ni­ji kri­vič­ni za­kon, u ko­me je, iako ubla­žen, ostao član o ka­žnja­va­nju ne­pri­ja­telj­ske pro­pa­gan­de.
(Na­sta­vi­će se)