Alek­san­dra Sa­ška Mi­ha­i­lo­vić je od ka­da je bi­la dje­voj­či­ca ma­šta­la da ra­di u po­li­ci­ji, i to na po­slo­vi­ma su­zbi­ja­nja dro­ga. Že­lja joj se is­pu­ni­la i po­sta­la je pr­va že­na in­spek­tor u Odje­lje­nju bez­bjed­no­sti Ce­ti­nje, a sa­da je ru­ko­vo­di­lac Gru­pe za su­zbi­ja­nje dro­ge Pod­go­ri­ca u Od­sje­ku za bor­bu pro­tiv dro­ge i kri­jum­ča­re­nja. Za­vr­ši­la je Vi­šu ško­lu unu­tra­šnjih po­slo­va, a po­tom i Fa­kul­tet bez­bjed­no­sti. Ru­ko­vo­di­lac ove gru­pe je već se­dam go­di­na i pr­va je že­na u po­li­ci­ji ko­ja se na­la­zi na če­lu or­ga­ni­za­ci­o­ne je­di­ni­ce ko­ja se ba­vi su­zbi­ja­njem opoj­nih dro­ga.
U Upra­vi po­li­ci­je je već 15 go­di­na, a do 2002. go­di­ne je u svom rod­nom gra­du, Ce­ti­nju, bi­la in­spek­tor za su­zbi­ja­nje op­šteg kri­mi­na­li­te­ta i ma­lo­ljet­nič­ke de­li­kven­ci­je.
Ona u raz­go­vo­ru za „Do­ku­ment”, ča­so­pis MUP-a, ka­že da je sjaj­no ra­di­ti sa mom­ci­ma i da je nji­ma pot­pu­no nor­mal­no što im je že­na šef.
– Slu­žbe­ni­ci u mo­joj gru­pi su pro­fe­si­o­nal­ci ko­ji se već go­di­na­ma, po­je­di­ni čak i 17 go­di­na, ba­ve po­slo­vi­ma su­zbi­ja­nja opoj­nih dro­ga. Od­lič­no se sla­že­mo. Uigra­na smo eki­pa. Na te­re­nu svi zna­mo što je či­ji za­da­tak i u ak­ci­ji sve funk­ci­o­ni­še bes­pre­kor­no – ka­že Mi­ha­i­lo­vi­će­va i do­da­je da su ona i nje­ni slu­žbe­ni­ci vre­me­nom po­sta­li pri­ja­te­lji, što je i nor­mal­no kad jed­ni dru­gi­ma „ču­va­ju le­đa” ka­da su u ak­ci­ji i na te­re­nu, što po­ne­kad zna da tra­je i da­ni­ma.
Sko­ro ni­ka­da, ka­ko is­ti­če, ne mo­gu da pred­vi­de ko­li­ko će ko­ja ak­ci­ja tra­ja­ti, jer to za­vi­si od okol­no­sti – ho­će li osum­nji­če­ne od­mah li­ši­ti slo­bo­de ili će na­sta­vi­ti op­ser­va­ci­ju, shod­no pri­sti­glim in­for­ma­ci­ja­ma.
Ka­ko tvr­di, u nje­noj gru­pi ne­ma slu­žbe­ni­ka ko­ji za sve ove go­di­ne ni­je za­do­bio ma­kar jed­nu po­vre­du to­kom iz­vo­đe­nja ak­ci­ja.
– Mi smo svje­sni da će se de­si­ti da će li­ca ko­ja kri­jum­ča­re i pro­da­ju dro­gu u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma pru­ža­ti ot­por, po­ku­ša­ti da po­bjeg­nu pa i da su ova li­ca ne­ri­jet­ko i na­o­ru­ža­na. Sve je to ri­zik po­sla ko­ji pri­hva­ta­mo i u da­tom mo­men­tu po­stu­pa­mo shod­no za­kon­skim ovla­šće­nji­ma, ču­va­ju­ći jed­ni dru­ge – ka­že ona.
Za sve ove go­di­ne ko­li­ko se ba­vi ovim po­slom bi­lo je, ka­že, mno­go neo­bič­nih si­tu­a­ci­ja, ko­je su, što pla­ni­ra­no, što ad hok, a što spon­ta­no is­pa­le ta­kve da se mo­gu sa sim­pa­ti­ja­ma pre­pri­ča­va­ti. Bit­no je sna­ći se u mo­men­tu, ura­di­ti is­prav­nu stvar i uspje­šno pri­ve­sti ak­ci­ju kra­ju.
– Jed­nom smo ta­ko mo­ji slu­žbe­ni­ci i ja ima­li ope­ra­tiv­nu in­for­ma­ci­ju o kri­jum­ča­re­nju dro­ge. Zna­li smo ko­jim auto­bu­som do­la­zi li­ce, šta sa so­bom no­si ali ni­smo zna­li ka­ko iz­gle­da. On­da sam ja od­lu­či­la da idem u je­dan grad na sje­ve­ru i da uđem u auto­bus ko­jim to li­ce pu­tu­je pre­tva­ra­ju­ći se da sam stu­dent i da pu­tu­jem na is­pit u Pod­go­ri­cu. Usred no­ći sam ot­pu­to­va­la i sti­gla na auto­bu­sku sta­ni­cu oko če­ti­ri sa­ta uju­tru. Bi­lo je zim­sko do­ba i ja­ko hlad­no. Auto­bus je na­kon ne­kog vre­me­na do­šao i ja sam ušla. U nje­mu su svi put­ni­ci bi­li mu­škar­ci, a ni­je bi­lo ni­jed­nog slo­bod­nog mje­sta. Je­dva sam vo­za­ča ubi­je­di­la da me pu­sti da sje­dim na ste­pe­ni­ca­ma. Na­kon ne­kog vre­me­na, je­dan go­spo­din mi je ustu­pio svo­je mje­sto. Ras­pi­ti­vao se šta stu­di­ram, a ja sam mu is­pri­ča­la una­pri­jed smi­šlje­nu pri­ču u ko­ju sam ga ubi­je­di­la, re­kav­ši čak da mi je to po­sled­nji is­pit na fa­kul­te­tu ka­ko ne bi bi­lo sum­nji­vo što sam in­si­sti­ra­la da uđem u pre­pu­ni auto­bus. U me­đu­vre­me­nu sam po po­na­ša­nju i ne­kim de­ša­va­nji­ma shva­ti­la ko je li­ce ko­je kri­jum­ča­ri dro­gu. Kad smo sti­gli na Auto­bu­sku sta­ni­cu u Pod­go­ri­ci sig­na­li­zi­ra­la sam im ko je to li­ce, li­ši­li smo ga slo­bo­de i pro­na­šli i iz­u­ze­li dro­gu iz auto­bu­sa. Osta­li put­ni­ci bi­li u ču­du – pre­pri­ča­va še­fi­ca Od­sje­ka za su­zbi­ja­nje nar­ko­ti­ka.D.Ž.


Po­mi­je­šao je sa „ve­zom”

Mi­ha­i­lo­vi­će­va ka­že da se de­ša­va da je nje­ni slu­žbe­ni­ci oba­vi­je­ste da ak­ci­ja kre­će i ka­da ne oče­ku­je da će u tom mo­men­tu bi­ti re­a­li­zo­va­na. Na­rav­no, sve osta­lo se ta­da sta­vlja u dru­gi plan i kre­će se na te­ren.
– Jed­ne pri­li­ke sam di­rekt­no sa pro­sla­ve ro­đen­da­na, ele­gant­no ob­u­če­na, oti­šli na te­ren. Ko­le­ga i ja smo se slu­žbe­nim vo­zi­lom do­ve­zli do jed­nog mje­sta u bli­zi­ni Pod­go­ri­ce i par­ki­ra­li kod za­klo­na gdje smo ima­li do­bar pre­gled. U jed­nom mo­men­tu nam je pri­šao čo­vjek, po­ku­cao na pro­zor i ka­zao: „Spu­stio sam vre­će, sa­mo da ih uto­va­rim. Aj­de da mi po­mog­ne­te”. Ka­za­la sam mu: „Ne­ma pro­ble­ma, sa­mo vi uđi­te u auto, a nas dvo­je će­mo ih uto­va­ri­ti”. Ušao je u vo­zi­lo, mi smo ga li­ši­li slo­bo­de i iz­u­ze­li vre­će sa dro­gom. Ovo li­ce je ina­če če­ka­lo „ve­zu” ko­ju smo če­ka­li i mi, a to je bi­la žen­ska oso­ba sa ko­jom me on za­mi­je­nio – is­pri­ča­la je Alek­san­dra Sa­ška Mi­ha­i­lo­vi­ć.