Ko­mad „Ma­čor u či­zma­ma – He­roj­ska ko­me­di­ja” po tek­stu Igo­ra Bo­jo­vi­ća i re­ži­ji Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća, u pro­duk­ci­ji pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta igra pre­mi­jer­no ve­če­ras od 20 ča­so­va u KIC „Bu­do To­mo­vić”. U ko­ma­du glu­me Du­brav­ka Dra­kić (Ma­čor le Fjo­dor), Emir Ća­to­vić (To­dor), De­jan Đo­no­vić (Kralj Luj Za­bo­rav­ni), Bra­ni­mir Po­po­vić (Div le Giš), Je­le­na Si­mić (Žak), Sa­nja Po­po­vić (Prin­ce­za Ana­sta­zi­ja), Bran­ka Fe­mić (Vi­kon­te­sa Ag­ne­sa), Pa­vle Ilić (Ptit), Bo­ži­dar Zu­ber (Ge­ne­ral le Bre), An­đe­li­ja Ron­do­vić (Že­rar). Kao gost na­stu­pa i gi­ta­ri­sta Mi­ha­i­lo Ra­do­njić. Re­pri­ze su za­ka­za­ne 18. i 19. apri­la u 12 sa­ti u ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić”, na­ve­la je pi-ar Grad­skog Do­ra Je­ri­na Žu­gić na ju­če­ra­šnjoj kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re. Ko­sti­mo­graf je Ma­ja Mar­ko­vić, ko­re­o­graf Ire­na Ša­ro­vić, a sce­no­gra­fi­ju je ura­dio Sto­ja­no­vić.
Rad na pred­sta­vi, ka­že Sto­ja­no­vić, uči­nio ga je ve­o­ma sreć­nim i is­pu­nje­nim, jer je uži­vao u ra­du sa glum­ci­ma po Bo­jo­vi­će­vom tek­stu. „Ma­čor” do­no­si na iz­u­ze­tan na­čin pri­ču ko­ja uop­šte ni­je ba­nal­na. Jer, Igor za pred­lo­žak uzi­ma pri­ču Šar­la Pe­roa ko­ja je u stva­ri sa­ti­ra na ta­da­šnji fran­cu­ski dvor, iz­me­đu osta­log.
- Na­čin na ko­ji Igor „raz­vla­či spi­sa­telj­ske ko­re” i „mi­je­si” od to­ga je­dan ozbi­ljan sa­dr­žaj za dje­cu, ja­ko mi je pri­jao. Pri­ja­lo mi je i da ra­dim s ovim lju­di­ma, kao i da to ču­jem, i mi­slim da smo tač­ni u od­no­su na Igo­rov za­htjev ili na­mje­ru – ka­že Sto­ja­no­vić. Ve­o­ma se ra­du­je pre­mi­je­ri, na­ro­či­to zbog či­nje­ni­ce da je i svom osmo­go­di­šnjem si­nu uspio da pri­bli­ži i ne­mi­nov­na de­ša­va­nja u ži­vo­tu. Od­no­sno, pi­ta­nje smr­ti, ko­jom po­či­nje i za­vr­ša­va ovaj ko­mad, ka­že Sto­ja­no­vić.
- Ri­ječ smrt je ušla u nje­gov rječ­nik, ali ne kao ne­što stra­šno, već pro­sto kao ži­vot­na, pri­rod­na či­nje­ni­ca. Zna­či, on to ra­zu­mi­je, i žao mu je zbog to­ga, ali ni­je pre­stra­šen. To je de­li­kat­nost ko­ju je va­lja­lo pri­ka­za­ti – ka­že Sto­ja­no­vić.
Pri­li­kom iz­ra­de sce­no­gra­fi­je, is­ti­če on, tru­dio se da do iz­ra­ža­ja do­đe rad nje­go­ve ko­le­gi­ni­ce, ko­sti­mo­graf­ki­nje, ali i da pri­ka­že opo­zi­ci­ju iz­me­đu iz­vje­šta­če­no­sti dvo­ra i pri­rod­no­sti okru­že­nja mli­na­re­vog si­na i ma­čo­ra.
- Kao sce­no­graf na­mjer­no sam se vi­še ba­vio or­ga­ni­za­ci­jom pro­sto­ra, a ma­nje vi­škom li­kov­no­sti, po­vu­kao sam se u dis­kret­ni­ju upo­tre­bu bo­ja, ka­ko bih do­zvo­lio da eks­plo­di­ra ko­stim. Od­no­sno, da bi do­šla do iz­ra­ža­ja ži­vo­pi­snost Igo­ro­vih li­ko­va i ge­ni­jal­nog Ma­ri­ji­nog pri­stu­pa bo­gat­stvu Igo­ro­vih aso­ci­ja­ci­ja u gra­đe­nju tih li­ko­va, iz­ra­že­nog kroz ko­stim – ka­že Sto­ja­no­vić. Za­to je, do­da­je, sce­no­gra­fi­ja mi­ni­ma­li­stič­ka, i tre­ba da uti­če na ma­štu.
- Za me­ne je naj­bo­lje po­zo­ri­šte ko­je me ne uda­ra u gla­vu zna­če­nji­ma i isti­na­ma, ne­go me pro­vo­ci­ra da sam do­ma­štam ne­ke stva­ri. A, dječ­je po­zo­ri­šte ne smi­je bi­ti ne­ma­što­vi­to – ka­že re­ži­ser.
Di­rek­tor­ka Grad­skog, Iva­na Mr­va­lje­vić, is­ta­kla je da pr­vom pre­mi­je­rom u ovoj go­di­ni na­sta­vlja­ju da naj­mla­đi­ma nu­de naj­kva­li­tet­ni­je dram­ske tek­sto­ve.
- Ve­li­ko mi je za­do­volj­stvo što smo uspje­li na sce­nu da po­sta­vi­mo ovaj Bo­jo­vi­ćev tekst, i to na na­čin da ga ura­di ozbi­ljan re­di­telj kao što je Sto­ja­no­vić, a uz po­moć go­sti­ju. Do­bi­li smo pred­sta­vu vi­so­kih umjet­nič­kih kri­te­ri­ju­ma ko­ja će, si­gur­na sam, ra­do bi­ti i igra­na i gle­da­na. Pred­sta­vu ko­ja ni u če­mu ne pre­tje­ru­je, a što je u te­a­tru za naj­mla­đe iz­u­zet­no va­žno. Isto­vre­me­no je i mo­der­na, na na­čin bli­zak sa­vre­me­noj ge­ne­ra­ci­ji, ko­joj do­no­si sta­ru pri­ču uz ko­ju su mno­gi od­ra­sta­li – re­kla je Mr­va­lje­vi­će­va.
No­se­ću ulo­gu, Ma­čo­ra, tu­ma­či glu­mi­ca Du­brav­ka Dra­kić, ko­ja je na­gla­si­la da je pre­sreć­na što ra­di pred­sta­vu za dje­cu.
- Mi­slim da se ri­jet­ko ko ra­du­je no­voj pred­sta­vi kao dje­ca ovog gra­da, i Cr­ne Go­re. Za njih to pred­sta­vlja ogrom­nu ra­dost. Dje­ca će, ka­da im se svi­đa pred­sta­va, do­la­zi­ti i ne­ko­li­ko pu­ta da je gle­da­ju. Mi­slim da smo na tra­gu upra­vo ta­kvom pro­jek­tu, ko­ji či­ni za­do­volj­stvo i na­ma i gle­da­o­ci­ma, jer za­jed­no uži­va­mo u igri. Ra­du­je me i što sam dio pro­jek­ta u ko­me do iz­ra­ža­ja do­la­zi glu­mač­ka vje­šti­na na po­se­ban na­čin – re­kla je Dra­ki­će­va.
Pret­pre­mi­jer­no ko­mad je iz­ve­den si­noć.
Ž.J.


I bez ku­će, po­zo­ri­šte

Go­vo­rio je i Emir Ća­to­vić, ko­ji glu­mi mli­na­re­vog si­na Tri­fu­na, ujed­no naj­mla­đi član Grad­skog. Po nje­mu, rad na ovom ko­ma­du do­ka­zao je da po­zo­ri­šte ne či­ni zgra­da - ku­ća, već lju­di ko­ji ra­de u Grad­skom, do­bra ener­gi­ja ko­ju isi­ja­va­ju i ide­ja.
Ko­re­o­graf­ki­nja Ire­na Ša­ro­vić is­ta­kla je da upr­kos či­nje­ni­ci da Grad­sko ne­ma svo­ju zgra­du, an­sambl po­ka­zao ve­li­ki en­tu­zi­ja­zam.
Is­ku­sni glu­mac De­jan Đo­no­vić is­ta­kao je da bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da ne­ma­ju svo­ju zgra­du, ima­ju kva­li­tet­ne pred­sta­ve i kva­li­tet­ne sa­rad­ni­ke, i da ih to odr­ža­va.
- Ra­dom na ovom ko­ma­du do­ka­za­li smo još jed­nom se­bi, da je mo­žda pro­ces stva­ra­nja pred­sta­ve naj­va­žni­ji za glu­mač­ko za­do­volj­stvo, no, isto ta­ko, ne­str­plji­vo oče­ku­je­mo da vi­di­mo i ka­ko će pu­bli­ka re­a­go­va­ti na naš rad – re­kao je Đo­no­vić.