Ma­li broj Pod­go­ri­ča­na od­lu­čio se ju­če da u pod­ne po­sje­ti Do­dest i bes­plat­no vi­di ka­ko iz­gle­da Ra­ku­go, tra­di­ci­o­nal­ni ob­lik ja­pan­ske ko­me­di­je. No, što je još za­ni­mlji­vi­je, Ra­ku­go iz­vo­di Da­jen Ki­či­dži­cu, ro­đe­na Bri­tan­ka, ko­ja već 25 go­di­na ži­vi u Ja­pa­nu, i ko­ja se mo­že po­hva­li­ti da je je­di­na že­na, po­red to­ga stran­ki­nja, ko­ja je ak­tiv­ni ra­ku­go­ko – iz­vo­đač ove vr­ste ko­me­di­je. Ra­ku­go, če­sto na za­pa­du na­zi­va­ju, s ob­zi­rom na to da iz­vo­di jed­na oso­ba, ali sje­de­ći, sit-down ili sje­de­ćom ko­me­di­jom. Ovaj vid ko­me­di­je, ili te­a­tra, na­stao je u Ja­pa­nu to­kom 16. vi­je­ka. No, su­de­ći po ono­me što je iz­ve­la Da­jen, ve­o­ma je pri­jem­čiv i vr­lo la­ko ko­mu­ni­ci­ra s pu­bli­kom. Jer, tu su uni­ver­zal­ni li­ko­vi, uni­ver­zal­ne pri­če, a sve pro­pra­će­no ko­mič­nom mi­mi­kom i ge­stom. Je­di­na po­ma­ga­la su le­pe­za, i ne­ka vr­sta ma­ra­me, a naj­ve­će „po­ma­ga­lo” ka­ko je na­ve­la na po­čet­ku Da­jen je­ste ljud­ska ma­šta. Jer, za­hva­lju­ju­ći njoj, ra­ku­go­ko ne­ma po­tre­be za sce­no­gra­fi­jom ili po­seb­nim ko­sti­mom. Iz­vo­đa­či za­to na­stu­pa­ju „sa­mo” u tra­di­ci­o­nal­noj ja­pan­skoj no­šnji, pa je i Da­jen na­stu­pi­la u ki­mo­nu, a pu­bli­ci je ot­kri­la da ku­ći, u Osa­ki, ima ko­lek­ci­ju od čak 320 ki­mo­na.
Po­red iz­vo­đe­nja tra­di­co­nal­ne pred­sta­ve, umjet­ni­ca je s pu­bli­kom, pu­tem slaj­do­va po­di­je­li­la i ne­ke od naj­va­žni­jih mo­me­na­ta u nje­nom ži­vo­tu, a ko­ji su gra­fič­ku di­zaj­ner­ku iz Li­ver­pu­la do­ve­li do Osa­ke. Ta­ko­đe, odr­ža­la je i krat­ku ra­di­o­ni­cu, na za­do­volj­stvo pri­sut­nih, ot­kri­va­ju­ći ma­le taj­ne za­na­ta, kao i blic ra­di­o­ni­cu jo­ge smi­je­ha.
Za­ni­ma­lo nas je da li je na­i­la­zi­la na pred­ra­su­de u Ja­pa­nu, i da li ih je i sa­ma ga­ji­la, a s ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da se ba­vi tra­di­ci­o­nal­nim po­zo­ri­šnim iz­ra­zom u ze­mlji u ko­joj se još uvi­jek uve­li­ko sko­ro ka­non­ski po­štu­je tra­di­ci­ja.
- Da bu­dem po­šte­na, Ja­pan­ci ne ga­je pred­ra­su­de pre­ma stran­ci­ma, oni ima­ju sop­stve­ne kom­plek­se pre­ma se­bi sa­mi­ma. Mi­slim da se oni ve­o­ma li­je­po op­ho­de pre­ma stran­ci­ma, jer, me­ni su u Ja­pa­nu otvo­re­ne mno­ge mo­guć­no­sti, ko­je mi ne bi bi­le mo­gu­će ni ostva­ri­ve u En­gle­skoj. Mi­slim da ka­da sam po­če­la da se ba­vim Ra­ku­gom, lju­di su mi­sli­li da je to sim­pa­tič­na ide­ja, da stra­na­ca, pa još k to­me že­na, že­li to da ra­di. Me­đu­tim, ka­da sam po­če­la ak­tiv­no ti­me da se ba­vim, oni su po­če­li da ci­je­ne mo­ju upor­nost. Ja­pan­ci su mo­žda u po­čet­ku bi­li ma­lo ti­me iz­ne­na­đe­ni, i mi­sli­li da će me to dr­ža­ti mo­žda ne­ko­li­ko mje­se­ci, ili da će mi to bi­ti ho­bi. Ipak, sa­da na­kon 17 go­di­na, is­ka­zu­ju po­što­va­nje za moj rad – ka­že Da­jen Ki­či­dži­cu.
Na na­šu opa­sku da su Ja­pan­ci ipak uve­li­ko tra­di­ci­o­na­li­sti, Da­jen od­go­va­ra:
- Isti­na, ali Ja­pan se ubr­za­no mi­je­nja. Mno­go je bra­ko­va Ja­pa­na­ca i Ja­pan­ki sklo­plje­nih sa lju­di­ma iz­van ove ze­mlje, mno­go stra­na­ca ži­vi stal­no u Ja­pa­nu, i mo­gu re­ći da se mno­go to­ga iz­mi­je­ša­lo. Mno­gi lju­di i da­lje mno­go dr­že do tra­di­ci­je, oni su pra­vi tra­di­ci­o­na­li­sti, ali, ni­ka­da ni­sam do­ži­vje­la da se osje­ćam da ni­sam do­bro­do­šla – ka­že Da­jen.
A ka­ko su nje­ni ze­mlja­ci re­a­go­va­li na či­nje­ni­cu da se ona ba­vi tra­di­co­nal­nim ja­pan­skim po­zo­ri­šnim iz­ra­zom, Da­jen ka­že:
- Pr­vi put sam Ra­ku­go iz­van Ja­pan iz­ve­la u Ame­ri­ci, i bri­nu­la sam, jer ja ni­sam pra­va Ja­pan­ka. Pla­ši­la sam se da me lju­di, pu­bli­ka ne­će pri­hva­ti­ti, me­đu­tim, de­si­lo se su­prot­no, i uži­va­li su u iz­vo­đe­nju, a ja sam bi­la je­di­na stran­ki­nja u toj go­stu­ju­ćoj ja­pan­skoj tru­pi. Ka­da sam oti­šla u En­gle­sku, ta­ko­đe sam se bri­nu­la ka­ko će to mo­ji ku­ći pri­hva­ti­ti, jer sam im se vra­ća­la sa tra­di­ci­o­nal­nim ja­pan­skim te­a­trom. Me­đu­tim, i oni su uži­va­li u tim pri­ča­ma – ka­že Da­jen. Ka­ko do­da­je, bi­la je za­do­volj­na na­stu­pom u Do­de­stu.
- Na sa­mom po­čet­ku osje­ti­la sam do­bru ener­gi­ju, od­no­sno lju­de sprem­ne da se smi­ju, ko­ji­ma ne sme­ta ni je­zič­ka ba­ri­je­ra. Osje­ti­la sam to­pli­nu, i ve­o­ma mi je va­žno da to osje­tim na po­čet­ku, jer znam da će se on­da de­si­ti ko­nek­ci­ja iz­me­đu me­ne i pu­bli­ke, što se i ostva­ri­lo. Je­di­no ta­da znam da će mo­ja pred­sta­va us­pje­ti – ka­že Da­jen, ko­ja je svo­jim ve­drim pri­stu­pom i na­stu­pom do­ka­za­la da je i smi­jeh, ta mu­zi­ka ra­do­sti, uni­ver­zal­na ka­te­go­ri­ja. I da, po­tre­ban je svi­ma, bez ob­zi­ra na me­ri­di­jan, i u sva­ko vri­je­me.
Pri­je Pod­go­ri­ce, Da­jen je pri­je ne­ko­li­ko da­na na­stu­pi­la u Lju­blja­ni, Za­gre­bu i Sa­ra­je­vu. Ova že­na bo­ga­te, avan­tu­ri­stič­ke bi­o­gra­fi­je, i neo­bič­no po­zi­tiv­ne ener­gi­je na­stu­pi­će da­nas u Is­tan­bu­lu. Za­to ne ču­di što se mo­že po­hva­li­ti, iz­me­đu osta­log, i da je jed­na od ri­jet­kih ko­ja no­si vi­so­ko na­ci­o­nal­no ja­pan­sko pri­zna­nje „Na­ka­so­ne Ju­su­hi­ro” za do­pri­nos pro­mo­ci­ji ja­pan­ske kul­tu­re ši­rom svi­je­ta.
Ž.J.


Sli­je­di­te svo­je sno­ve

Da­jen je pu­bli­ci ot­kri­la i či­me se ona ru­ko­vo­di u ži­vo­tu, i što sma­tra da bi sva­ki čo­vjek u stva­ri tre­bao da ra­di. To je, ka­ko ona ka­že, pet jed­no­stav­nih „po­stu­la­ta”.
- Pra­ti­te svo­je sno­ve. Ne­moj­te se pla­ši­ti iza­zo­va. Mno­gi od nas se bo­je da će is­pa­sti glu­pi ili da ne­će us­pje­ti. Mno­gi od nas če­sto ra­de u ži­vo­tu stva­ri ko­je ne vo­le, umje­sto da poč­nu da se ba­vi­ti onim što že­le. Jed­no­stav­no, ako ne pro­ba­te, ne­će­te zna­ti ni ho­će­te li us­pje­ti. Naj­tu­žni­je je ci­je­li ži­vot pro­ve­sti a da ne pro­ba­te dfa ra­di­te ono što že­li­te. Ali, mo­ra­te pro­ba­ti. Kao tre­će, mo­ra­te vje­ro­va­ti u se­be. Mno­gi će vam da­va­ti sa­vje­te, po­ku­ša­ti da one­mo­gu­će da ostva­ri­te svoj san, ali mo­ra­te ima­ti vje­re u se­be. Tre­ba­te bi­ti svje­sni i da ni­smo sa­vr­še­ni i da svi gri­je­ši­mo. To je pri­rod­no, i dio iza­zo­va, i na­kon to­ga će­te oja­ča­ti. I na kra­ju, iz mog is­ku­stva, smi­jeh je ja­če oruž­je, moć­ni­ji je od bi­lo ko­je iz­go­vo­re­ne ri­je­či. Smi­jeh ne po­zna­je ba­ri­je­re, ne po­zna­je na­ci­o­nal­nost, uz­rast, re­li­gi­ju. Čak i ka­da vam je te­ško, na­smij­te se i nje­go­va sna­ga će vas po­ve­za­ti sa lju­di­ma oko vas – is­ti­če Da­jen.