Iz­lo­žbom u Grad­skoj ga­le­ri­ji Je­le­na Đu­ra­ško­vić, mla­da sli­kar­ka iz Bu­dve, uplo­vi­la je u li­kov­nu jav­nost Cr­ne Go­re, pred­sta­vlja­ju­ći se svo­jim ap­strakt­nim sli­ka­ma, iz nje­nog di­plom­skog ra­da „Trag o po­stan­ku bi­ća”.
Ka­ko je is­ta­kla isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ma­ri­ja Mi­ha­li­ček „nje­no sli­kar­stvo je oslo­bo­đe­no po­dra­ža­va­nja vi­đe­nog i de­skrip­ci­je re­al­nog svi­je­ta, a usmje­re­no pro­mi­šlja­nju is­ho­di­šta i mi­ste­ri­ji čo­vje­ka, ra­đa­nju, eg­zi­sten­ci­ji, smi­slu ži­vo­ta. Stva­ra­lač­ke im­pul­se ova mla­da umjet­ni­ca cr­pi u po­ni­ra­nju u du­bi­nu svog bi­ća i du­hov­nom umi­je­ću oslu­ški­va­nja vla­sti­te du­še”. Je­le­nu in­spi­ri­šu raz­mi­šlja­nja o on­to­lo­škim te­ma­ma.
- Mo­je sli­ke na­sta­ju u ne­kim raz­mi­šlja­nji­ma dok ih ra­dim. To je vi­še čak kon­cen­tra­ci­ja na sa­mo to raz­mi­šlja­nje ne­go na sam rad. Za­la­zim u me­ta­fi­zi­ku što je vr­lo za­htjev­no i ni­je ne­mo­gu­će, ali sam ve­o­ma te­ško za­do­volj­na, jer to je je­dan ogro­man svi­jet, dje­li­ći tog svi­je­ta se ot­kri­va­ju, ma­lo je je­dan ci­je­li ži­vot da se ci­je­li taj ono­stra­ni svi­jet ot­kri­je. To je te­ži put i ja sam ga sa­ma iza­bra­la upra­vo za­to što je te­ško iz­ra­zi­ti svo­je on­to­lo­ško raz­mi­šlja­nje. To je u ne­ku ru­ku „bor­ba” iz­me­đu mi­sli i emo­ci­ja, ja ih pot­pu­no ozbilj­no shva­tam, i jed­no i dru­go su ap­strakt­ni, ali sa­mo to pre­no­še­nje ap­strakt­ne mi­sli u ap­strakt­nu for­mu je je­di­na isti­na, jer su sat­ka­ne od istog flu­i­da, ne­ma ni­ka­kav ka­nal iz­me­đu ili pre­ne­se­no zna­če­nje, ne­go di­rekt­no na plat­no iz­ni­je­ta mi­sao..., ka­že umjet­ni­ca u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Do­da­je da joj je za ne­ke sli­ke tre­bao dan, za ne­ke po­la go­di­ne, sve za­vi­si, ali te sli­ke ko­je su na­sta­le u kra­ćem pe­ri­o­du, one su za nju naj­bo­lje i naj­dra­že su joj, naj­svje­ži­je su. „To je ne­što što se tra­ži du­go vre­me­na, a ja sam od­jed­nom u njih `uplovila`. Ri­jet­ko je ta­kvih, ali su za­i­sta po­seb­ne, ob­ja­sni­la je sli­kar­ka.
- Vo­lim da ra­dim ulja­nim bo­ja­ma, one mi naj­vi­še od­go­va­ra­ju, to su naj­za­si­će­ni­je bo­je u svom pri­rod­nom ob­li­ku, naj­vi­še stva­ri mo­že nji­ma da se iz­ve­du. Mo­der­ni­je teh­ni­ke (akri­lik) mi ni­ka­ko ne od­go­va­ra­ju, jer kad se osu­še to vi­še ni­su iste bo­je kao one u mo­men­tu sli­ka­nja - ka­že umjet­ni­ca.
Po­lo­žaj umjet­ni­ka ni­je naj­bo­lji, ali je ba­vlje­nje umjet­no­šću pri­vi­le­gi­ja. Tru­di se da ne raz­mi­šlja pre­vi­še una­pri­jed, jer je to be­smi­sle­no, svje­sna je da ni­ka­da ne zna­mo šta nam sju­tra do­no­si.
- Sta­tus mla­dih umjet­ni­ka kod nas ni­je za­vi­dan, zna­mo da ne­ma pa­ra od to­ga. Umjet­nik ni­je za­do­vo­ljan svo­jim po­lo­ža­jem u dru­štvu, ali ka­da spo­zna tu sre­ću u tre­nut­ku stva­ra­nja, to je mno­go ve­će za­do­volj­stvo ne­go što će ne­ko dru­gi, ko se ovim po­slom ne ba­vi, mo­ći da osje­ti. Tre­nu­tak uspje­ha je kad umjet­nik osje­ti sre­ću što stva­ra bez ika­kvog ma­te­ri­jal­nog in­te­re­sa, bez ika­kvih pa­ra, to se ne mo­že ku­pi­ti ni­čim, - ka­že mla­da sli­kar­ka.
Sla­že se, ipak, da tre­ba ku­pi­ti plat­no, bo­je, ko­jih tre­nut­no ne­ma, a ne­ma ni svoj ate­lje. Je­le­na Đu­ra­ško­vić je di­plo­mi­ra­la sli­kar­stvo u kla­si pro­fe­so­ra Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća na FLU Ce­ti­nje, gdje je sa­da na ma­gi­star­skim stu­di­ja­ma.
- Ne­mam svoj ate­lje, imam pro­stor u ko­ji su me pu­sti­li da ra­dim, na Li­kov­noj aka­de­mi­ji na Ce­ti­nju, ali slje­de­će go­di­ne već ne­ću ima­ti pri­li­ku da ta­mo stva­ram. Tre­nut­no ži­vim i ra­dim na Ce­ti­nju, gdje od­ra­đu­jem pri­prav­nič­ki staž, u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci, gdje sam za­du­že­na za li­kov­no - gra­fič­ku zbir­ku. To je za­i­sta od­lič­no mje­sto za rad, ali ne znam ko­li­ko ima mje­sta za me­ne ta­mo - ka­že Đu­ra­ško­vić.
Slje­de­ću iz­lo­žbu pla­ni­ra u Bu­dvi.
M.D.PO­PO­VIĆ


Pr­va sli­kar­ka u fa­mi­li­ji

U nje­nom ži­vot­nom opre­dje­lje­nju ve­li­ku po­dr­šku joj pru­ža maj­ka Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić, po­zna­ta isto­ri­čar­ka umjet­no­sti, kao i po­ro­di­ca Je­lu­ši­ća (Bo­že­na i Si­ni­ša).
- Maj­ka mi ni­kad ni­je na­me­ta­la svo­je mi­šlje­nje, ne­go je uvi­jek bi­la sreć­na mo­jim iz­bo­rom. Ta­le­nat sam is­po­lja­va­la još kao ma­la, od­ra­sta­la sam u po­ro­di­ci li­kov­no na­da­re­nih lju­di – to je kod me­ne na­sljed­no. I mo­ja maj­ka i moj ujak zna­ju da cr­ta­ju, zna i mo­ja ba­ba, ali ja sam pr­va u fa­mi­li­ji ko­ja se od­lu­či­la da se po­sve­ti sli­ka­nju i da za­vr­ši aka­de­mi­ju - ka­že Je­le­na, ko­ja je na iz­lo­žbi pred­sta­vi­la i por­tret dje­da Pe­tra J. u teh­ni­ci akva­rel i olov­ke na pa­pi­ru.