Pu­bli­ka je istin­ski uži­va­la u ver­zi­ji jed­ne od naj­po­zna­ti­jih baj­ki svi­je­ta, „Mač­ka u či­zma­ma” Šar­la Pe­roa prek­si­noć u Pod­go­ri­ci. Ovo­ga pu­ta kao „Ma­čor u či­zma­ma – He­roj­ska ko­me­di­ja” dram­skog pi­sca Igo­ra Bo­jo­vi­ća i re­ži­se­ra Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća pred­sta­va je za ve­li­ke i ma­le. Jer, iako se pro­vu­ka­la i po­ne­ka ozbilj­na re­pli­ka, ko­ja ko­men­ta­ri­še ne­ve­se­lu nam zbi­lju, a i Pe­ro je u for­mi baj­ke dao kon­kret­nu sa­ti­ru na ta­da­šnji fran­cu­ski dvor, ma­li­ša­ni su upi­ja­li sve što se de­ša­va na sce­ni. Sva­ku re­pli­ku i gest, i to pri­lič­no di­sci­pli­no­va­no, što je do­kaz da je po­go­đen ukus pu­bli­ke. „Ma­čor” ko­ga smo gle­da­li na ve­li­koj sce­ni Kul­tur­no – in­for­ma­tiv­nog cen­tra „Bu­do To­mo­vić” po­nu­dio je sa­ti­rič­nu kri­ti­ku i niz ko­mič­nih sce­na, kao i po­u­ka. Uosta­lom, sva dje­ca se pri­je ili ka­sni­je su­sre­ću sa mno­gim la­žnim vri­jed­no­sti­ma, sa mi­to­vi­ma, sa­vre­me­nim i tra­di­ci­o­nal­nim, a ko­ji ih naj­če­šće zbu­nju­ju i sa ko­ji­ma se, jed­na­ko kao i od­ra­sli bo­re. Bo­re se sa vje­tre­nja­ča­ma, gu­bi­ci­ma, sa stra­ho­vi­ma, po­li­tič­kim i dru­štve­nim smi­ca­li­ca­ma, tra­že­ći svo­je mje­sto pod sun­cem.
Na pu­tu bor­be je­di­ni po­kre­tač ko­ja nas mo­že is­pu­ni­ti do kra­ja je lju­bav. Bez nje, kao po­kre­tač­ke sna­ge, sve bi sta­lo. Sa njom pre­mo­šću­je­mo i strah i smrt (ko­ja je u ovom ko­ma­du i te ka­ko pri­sut­na), mr­žnju, splet­ke, ne­ra­zu­mi­je­va­nje, raz­li­ku me­đu dru­štve­nim kla­sa­ma, i omo­gu­ća­va da i ma­li čo­vjek ostva­ri svo­je naj­lu­đe sno­ve. Ali i lju­bav po­ne­kad tra­ži po­moć, pa na sce­nu stu­pa zdrav ra­zum, od­no­sno do­mi­šlja­tost. Glav­na alat­ka ko­ja one­mo­gu­ća­va da Zlo, ko­li­ko god pre­pre­de­no bi­lo, i ma ka­ko moć­nim in­stru­men­ta­ri­jem vla­da­lo, ne mo­že nad­vla­da­ti Lju­bav.
U ko­ma­du Ma­čo­ra le Fjo­do­ra tu­ma­či Du­brav­ka Dra­kić, ko­ja je ro­lu do­ni­je­la na sce­nu na iz­u­zet­no uvjer­ljiv, ma­čor­ski na­čin. Ma­čor je pa­tron To­do­ru, naj­mla­đem mli­na­re­vom si­nu, ko­jeg glu­mi Emir Ća­to­vić, a nje­go­vu bra­ću Pti­ta i Že­ra­ra glu­me Pa­vle Ilić i An­đe­li­ja Ron­do­vić. Kralj Luj Za­bo­rav­ni, fa­zo­ni­ran kao kralj ro­ken­ro­la El­vis, tu­ma­či od­lič­ni De­jan Đo­no­vić. Na po­čet­ku ko­ma­da po­ja­vlju­je se kao sta­ri umi­ru­ći mli­nar. Od­lič­nu ro­lu, opa­kog he­vi­me­tal­ca, pra­vo iz pa­kla, Di­va le Gi­ša, pu­bli­ci je pred­sta­vio Bra­ni­mir Po­po­vić. Glu­mi­ca Je­le­na Si­mić, ko­ja glu­mi dvor­sku lu­du Ža­ka, još jed­nom je do­ka­za­la ka­ko su­ve­re­no vla­da svim glu­mač­kim ala­ti­ma, na­ro­či­to scen­skim po­kre­tom, ta­ko pre­ko po­treb­nim i po­želj­nim u dječ­jim ko­ma­di­ma. Ljup­ku Prin­ce­zu Ana­sta­zi­ju glu­mi Sa­nja Po­po­vić, a nje­nu da­di­lju Vi­kon­te­su Ag­ne­su, ko­ja je sa­mo pri­vid­no di­sci­pli­no­va­na, a is­pod ko­sti­ma da­di­lje kri­je se pra­va Mer­lin­ka, glu­mi Bran­ka Fe­mić. Upra­vo skri­ve­ni sek­se­pil Vi­kon­te­se pred ol­tar će do­ve­sti Ge­ne­ra­la le Brea ko­jeg ubje­dlji­vo glu­mi Bo­ži­dar Zu­ber. Kao gost na­stu­pa i gi­ta­ri­sta Mi­ha­i­lo Ra­do­njić, ko­ji na elek­trič­noj gi­ta­ri do­no­si mu­zič­ke te­me po­je­di­nih li­ko­va. Iz­bor mu­zi­ke, kao i sve­de­nu sce­no­gra­fi­ju ura­dio je Gor­čin Sto­ja­no­vić, dok je iz­u­zet­ne ko­sti­me, mo­gli bi­smo re­ći „ka­rak­ter­ne” - ura­di­la Ma­ja Mar­ko­vić, a scen­ski po­kret osmi­sli­la Ire­na Ša­ro­vić. Re­pri­ze su za­ka­za­ne za 18. i 19. april u 12 sa­ti u ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić”.Ž.J.


Ro­ken­rol sjaj­no ukom­po­no­van

Da je pre­mi­je­ra „Ma­čo­ra” bi­la uspje­šna, po­tvr­đu­ju i po­zi­tiv­ni ko­men­ta­ri. Ta­ko glu­mac Slav­ko Ka­le­zić ka­že da je pred­sta­va bi­la sjaj­na. Po­seb­no je iz­dvo­jio Je­le­nu Si­mić ko­ja je, ka­že on, fe­no­me­nal­no od­i­gra­la ulo­gu dvor­ske lu­de.
– Uči­ni­la je to ma­e­stral­no, to je ko­me­di­ja del ar­te u pu­nom sja­ju. Scen­ski po­kret je bio od­li­čan. Sve je tu tač­no, ka­rak­te­ri, li­ko­vi, baš sam za­do­vo­ljan ka­ko su to mo­je ko­le­ge ura­di­le. Ka­da je u pi­ta­nju re­ži­ja ni­sam imao ni­ka­kva oče­ki­va­nja, već sam do­šao da vi­dim ka­ko će to iz­gle­da­ti. Mi­slim da je ovo, na vr­lo li­jep na­čin, da­ta kri­ti­ka dru­štva, u ne­kim seg­men­ti­ma. A opet, ni­je se pre­vi­še oti­šlo od osnov­ne pri­če ko­ja je is­pra­će­na od po­čet­ka do kra­ja – ka­že Ka­le­zić.
Pu­na hva­le za pred­sta­vu je i pro­du­cent­ki­nja Ni­na Re­dže­pa­gić.
- Ap­so­lut­no sam za­do­volj­na, kao i uvi­jek ka­da su u pi­ta­nju pred­sta­ve Grad­skog po­zo­ri­šta. Ono što je naj­va­žni­je je­ste i ka­ko dje­ca re­a­gu­ju, a ve­če­ras smo se uvje­ri­li da je ova pred­sta­va pra­va stvar. Ve­o­ma su mi se do­pa­li ko­sti­mi i mu­zi­ka, od­no­sno či­nje­ni­ca da dje­ci vra­ća­mo rok. Na­rav­no, glu­mač­ki svi su bi­li sjaj­ni, i mo­gu sa­mo da upu­tim naj­i­skre­ni­je če­stit­ke Grad­skom – ka­že Re­dže­pa­gi­će­va.
Glu­mač­ko umi­je­će naj­vi­še se do­pa­lo Mi­le­ni Ra­do­je­vić, do­ne­dav­noj di­rek­tor­ki Cen­tra za kul­tu­ru Ti­vat.
- Još jed­na sjaj­na pred­sta­va Grad­skog po­zo­ri­šta, i vr­lo mi je dra­go što je pu­bli­ka ova­ko do­bro pri­mi­la. Do­bro je to što se Grad­sko ne po­na­vlja. Sreć­na sam kao du­go­go­di­šnji po­zo­ri­šni rad­nik što je ovo od­lič­na pred­sta­va, jer ih na­ža­lost ma­lo ima u Cr­noj Go­ri. I na­rav­no, ipak naj­vi­še iz­da­va­jam glum­ce, nji­hov rad, jer oni no­se pred­sta­vu. Oni su sjaj­ni – ka­že Ra­do­je­vi­će­va.
Re­ži­ser Pe­tar Pe­ja­ko­vić ko­ji i sam mno­go ra­di sa dje­com u po­zo­ri­štu bio je za­do­vo­ljan onim što je vi­dio.
– Do­pa­lo mi se i mi­slim da su na­pra­vi­li do­bru pred­sta­vu. Ra­du­jem se ka­da u Cr­noj Go­ri ima­mo do­bre pred­sta­ve za naj­mla­đe, sa pu­no raz­li­či­tih kva­li­te­ta. A mo­gu da pre­ne­sem is­ku­stvo i ovih mo­jih, ko­ji su gle­da­li iz mog kri­la, da je do­bra pred­sta­va. Po­seb­no iz­dva­jam ko­ri­šće­nje mu­zi­ke u dram­skom smi­slu, u skla­du sa sjaj­nim tek­stom ko­ji je do­bio Ste­ri­ji­nu na­gra­du pri­je 20 go­di­na. Ovo je ja­ko do­bro rje­še­nje – ka­že Pe­ja­ko­vić.