Do­bri pi­sci sim­bo­li­ku za­vi­ča­ja uz­di­žu na ni­vo pa­ra­dig­me op­šteg bi­ti­sa­nja. Ve­li­ki pi­sci za­vi­čaj­no bi­će iden­ti­fi­ku­ju sa op­štom ko­smič­kom ener­gi­jom. To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki je na do­brom pu­tu da uz za­vi­čaj­nu atri­bu­ci­ju do­da i epi­tet ,,ve­li­ki” ču­lo se na knji­žev­noj ve­če­ri upri­li­če­noj u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri u Pod­go­ri­ci.
O dje­lu To­do­ra Ži­va­lje­vi­ća go­vo­rio je knji­žev­nik Pe­ri­vo­je Po­po­vić na­vo­de­ći da se stva­ra­lač­ka dra­ma Ve­lič­kog od­vi­ja­la u tri kru­ga, tri kon­cen­trič­ne kru­žni­ce, tri či­na ko­ji se mo­gu ime­no­va­ti kao čin bo­je, čin tre­pe­ta, za­no­sa i udva­ja­nja i čin rap­so­di­ja i rap­so­do­man­ti­ja gor­či­ne sa lir­skim kao pro­lo­gom i epi­lo­gom na­de.
O ,,Be­ra­či­ma mje­se­či­ne” go­vo­ri­la je i dr Ta­ma­ra Pi­le­tić ko­ja je is­ta­kla da na­ra­tor u ovom dje­lu še­ta mi­je­nja­ju­ći svo­ju po­zi­ci­ju, pri­ka­zu­ju­ći se­be kao udvo­je­nog, mno­go­stru­kog ju­na­ka, od­no­sno ,,slu­ča­ja umjet­ni­ka”.
- Uzi­ma­ju­ći ulo­gu Or­fe­ja, mit­skog pje­va­ča, od­re­đu­je se kao lič­nost ne­kog dru­gog svi­je­ta, svi­je­ta sno­va i sje­ća­nja, za nje­ga je­di­nog stvar­nog, sa­gra­đe­nog po nje­go­voj mje­ri. On zna da u sje­ća­nju sa­mo ,,po­ne­ko zlat­no zrn­ce na­de osta­ne da svi­je­tli Mje­se­če­vim pu­tem” - na­vo­di Pi­le­tić. Ona je do­da­la da su po­je­di­ne lič­no­sti u Ži­va­lje­vi­će­vom dje­lu me­ta­fo­re ko­je na taj na­čin do­bi­ja­ju su­štin­ske od­red­ni­ce.
- Ta­ko se po­ja­vlju­je dok­tor Bog­dan-Stan­lio Bez­bra­di­ca ili Po­slu­ško Pod­gu­zić, a po­ka­za­te­lji su iz­vje­snih pro­sječ­no­sti i ogra­ni­če­no­sti. Ali, u ovom dje­lu autor ne ži­vi sa­mo od sa­da­šnjo­sti, što je oči­gled­no. Mno­go je sa­znao i znao o svi­je­tu, umjet­no­sti, na­u­ci, mi­to­lo­gi­ji, pa slu­ti kraj u ko­me ni­je va­žno sve ono što je znao, jer se sve svo­di na vječ­nu pri­ču o pa­du čo­vje­ko­vom ko­ji pre­ra­sta u ka­ta­stro­fu mo­der­nog do­ba – ob­ja­šnja­va Pi­le­tić.
Ona je po­hva­li­la i iz­u­zet­nu opre­mu knji­ge ko­ja u pot­pu­no­sti pra­ti i na­do­pu­nja­va njen sa­dr­žaj.
Pro­fe­sor Mi­lo­rad Du­ru­to­vić, ko­ji je ujed­no bio i mo­de­ra­tor ve­če­ri, osvr­nuo se na, ka­ko ka­že, ,,tro­go­di­šnje od­ra­sta­nje ove knji­ge”.
- ,,Be­ra­či mje­se­či­ne” je­ste pr­vi i za sa­da je­di­ni ro­man ko­ji je ob­ja­vi­la Ma­ti­ca srp­ska-Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri i to pri­je pu­ne tri go­di­ne. Lič­no sam, pri­sje­ćam se, una­zad go­di­nu ili dvi­je, ma­kar dva pu­ta pi­tao auto­ra ka­da će­mo pro­mo­vi­sa­ti ,,Be­ra­če”. Ve­lič­ki je sva­ki put od­go­va­rao štu­ro: ,,Bi­će, po­la­ko, ima vre­me­na”. Vri­je­me je evo do­šlo. Prak­sa je da čim autor ob­ja­vi svo­je dje­lo po­hi­ta da ga pro­mo­vi­še. Ne­sre­ća je, da se o tom no­vom dje­lu sva­ka pri­ča na tim pro­mo­ci­ja­ma i za­vr­ši. S dru­ge stra­ne, uvje­ren sam sa­svim da Ve­lič­ki ni­je stre­pio da će ta­kvu sud­bi­nu do­ži­vje­ti ,,Be­ra­či” - ka­zao je Du­ru­to­vić. On je do­dao da je je­dan od naj­va­žni­jih mo­ti­va u ovom ro­ma­nu tra­ga­nje za ocem, ili ka­ko ga Du­ru­to­vić na­zi­va ,,ne­po­sto­je­ćim ocem”.
- Tra­ga­nje za ocem raz­vi­ja se kao tra­ga­nje za iden­ti­te­tom, za sop­stvom, za ne­ka­kvim eti­mo­nom bi­ća. Me­đu­tim, do iden­ti­fi­ka­ci­je si­na sa ocem uop­šte ne do­la­zi. Čak je i očev grob za­pra­vo ke­no­taf, pra­zan grob. Otu­da ni­je slu­čaj­no što Or­fej smrt do­ži­vlja­va kao ,,Po­zo­ri­šte la­žno oža­lo­šće­nih lju­di” - na­veo je Du­ru­to­vić.
Na kra­ju ve­če­ri autor se za­hva­lio pri­sut­ni­ma i pro­či­tao kra­tak tekst na­slo­vljen ,,Po­go­vor­no slo­vo ovoj ve­če­ri ili Za­što sam osta­jao bez da­ha”.
- Osta­jao sam bez da­ha pred svim onim sna­žni­je i ljep­še is­ka­za­nim o ovoj vječ­no iza­zov­noj, a ta­ko pre­po­zna­tlji­voj igri sjen­ki, gdje ni­je ve­li­ka šte­ta što jed­ni ša­pa­tom go­vo­re, no što se dru­gi ur­li­kom spo­ra­zu­mi­je­va­ju – ka­zao je To­dor Ži­va­lje­vić.A.ĆU­KO­VIĆ


To­tal­no dje­lo

- Go­vo­re­ći o Pe­ki­ću u jed­noj po­seb­noj pri­li­ci Do­bri­ca Ćo­sić ka­že: „mo­glo bi se bez ve­ćih ri­zi­ka re­ći da je Bo­ri­slav Pe­kić to­ta­lan pi­sac...” U na­šoj pa­ra­fra­zi usu­đu­je­mo se da us­tvr­di­mo da je knji­ga ,,Be­ra­či mje­se­či­ne” to­tal­na knji­ga, neo­ar­go­na­u­tič­ki sim­pli­fi­ko­va­no tra­ga­nje ostva­re­nja to­tal­nog pi­sca stra­ti­fi­ka­to­ra to­tal­nog mo­der­ni­zma – ka­zao je Po­po­vić.