Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti ju­če je u svo­joj sve­ča­noj sa­li obi­lje­ži­la sto­ti ro­đen­dan aka­de­mi­ka, pi­sca i pje­sni­ka Bran­ka Ćo­pi­ća (1915-1984).
Pred­sje­da­va­ju­ći ovog sku­pa, Ćo­pi­ćev ze­mljak aka­de­mik Sve­to­zar Ko­lje­vić, „pro­zvao” je pred­sjed­ni­ka SA­NU prof. dr Vla­du Ko­sti­ća da svo­jom be­sje­dom otvo­ri omaž jed­nom od ve­li­ka­na srp­ske knji­žev­no­sti, prenosi Tanjug.
Aka­de­mik Ko­stić je na ve­o­ma to­pao na­čin go­vo­rio o Ćo­pi­ću ne kao knji­žev­ni isto­ri­čar i kri­ti­čar već kao ro­di­telj ko­ji je ovom pri­li­kom evo­ci­rao uspo­me­ne ka­ko je od­ga­jao svog sta­ri­jeg si­na.
„Moj sin je bio u po­čet­nim raz­re­di­ma osnov­ne ško­le i pred spa­va­nje je od bru­tal­nih ro­di­te­lja bio pri­mo­ra­van da či­ta svo­je pr­ve knji­ge, a jed­na od njih je de­fi­ni­tiv­no bi­la ‘Ma­ga­re­će go­di­ne’ ili ‘Or­lo­vi ra­no le­te’, ne dr­ži­te me za reč”, po­čeo je svo­ju pri­ču pred­sjed­nik SA­NU i do­dao da mu je u ži­vom pam­će­nju osta­lo da se „iz si­no­vlje­ve so­be na­iz­mje­nič­no mo­glo ču­ti za­cje­nji­va­nje od smi­je­ha, zdra­vog, ve­se­log smi­je­ha, i ne­što rje­đe pri­gu­še­no ri­da­nje”.
Ko­stić je ka­zao da je za­pam­tio uvjer­lji­vu tu­gu u oči­ma svog dje­te­ta ka­da bi po­ku­ša­vao da ga ubi­je­di da je to, ipak sa­mo knji­ga.
– Bi­lo nam je ja­sno da smo di­je­te pre­da­li u ru­ke ma­đi­o­ni­ča­ru ko­ji je pre­kla­pao i pro­ži­mao ri­je­či i emo­ci­je, iza­zi­va­ju­ći sve va­le­re osje­ća­nja od ra­do­sti do tu­ge, ko­je mi nje­go­vi ro­di­te­lji ni pri­je ni ka­sni­je upr­kos vi­še­ča­sov­nih so­li­lo­kvi­ja u pro­ce­su ko­ji smo na­zi­va­li vas­pi­ta­va­nje ni­ka­da ni­smo uspje­li da iza­zo­ve­mo – kon­sta­to­vao je Ko­stić.
Pred­sjed­nik SA­NU, po pro­fe­si­ji lje­kar, oci­je­nio je da se „Ćo­pić sa ne­iz­re­ci­vom la­ko­ćom igrao iz­me­đu po­lo­va ep­ske re­zo­lut­no­sti i lir­ske zbu­nje­no­sti i u tom po­i­gra­va­nju dr­žao se etič­kih ak­si­o­ma po­put ovo­ga: ne­ma u čo­vje­ku ni Vla­ha ni Tur­či­na, po­sto­ji sa­mo go­le­ma ljud­ska bi­je­da i ne­vo­lja, jed­na­ko i vla­ška i tur­ska”.
Ko­lje­vić je za­tim dao ri­ječ aka­de­mi­ku, pje­sni­ku Ma­ti­ji Beć­ko­vi­ću ko­ji je pod­sje­tio da se SA­NU ne­kad po­klo­nio Ćo­pi­ću pri­je ne­go što je po­stao njen član jer ga je na­gra­di­la za zbir­ku pri­po­vje­da­ka kad je imao 25 go­di­na i bio stu­dent fi­lo­zo­fi­je. Ćo­pić je, do­dao je, Beć­ko­vić do Dru­gog svjet­skog ra­ta ob­ja­vio tri knji­ge pri­po­ve­da­ka a u „Po­li­ti­ci” štam­pao 125 krat­kih pri­ča, od če­ga je i ži­vio.
Aka­de­mik Sve­to­zar Ko­lje­vić je svoj esej u čast Ćo­pi­ća na­zvao „Ćo­pi­ćev re­kvi­jem pa­tri­jar­hal­noj kul­tu­ri” u ko­me je ob­ja­snio da se ta­kve ocje­ne da­ju u no­vi­je vri­je­me a su­šti­na joj je: kult pri­ro­de, do­bro­na­mjer­na ne­po­sred­nost i po­ro­dič­na pri­vr­že­nost ko­joj je Ćo­pić do­dao i oza­re­nja dječ­jeg svi­je­ta.
R.K.


ne­ke od naj­ljep­ših pje­sa­ma

Od­lom­ke iz Ćo­pi­će­ve „Ba­šte slje­zo­ve bo­je” i ne­ke od naj­ljep­ših pje­sa­ma po­put „Ma­la mo­ja iz Bo­san­ske kru­pe” ili „Na ce­sti Pe­tro­vač­koj”, go­vo­rio je dram­ski umet­nik Vo­ji­slav Bra­je­vić, a za­tim je pri­ka­zan do­ku­men­tar­ni film iz 1973. u ko­me je Ćo­pić evo­ci­rao sa pu­no ša­la i smi­je­ha sje­ća­nja na pr­ve škol­ske da­ne.