Ne po­sto­ji po­lje dram­ske umjet­no­sti na ko­joj se Mi­lan La­ne Gu­to­vić ni­je do­ka­zao – iz­vr­stan je i na po­zo­ri­šnoj sce­ni i pred ka­me­ra­ma. I na­gra­de su to do­ka­za­le, go­to­vo ne­ma na­gra­de ko­ju ni­je do­bio pro­te­klih de­ce­ni­ja - „Zo­ran Rad­mi­lo­vić”, „Zlat­na are­na”, „Car Kon­stan­tin”, „Ra­ša Pla­o­vić”, ne­ko­li­ko Ste­ri­ja. Ve­li­ki dar za ko­mič­no po­ka­zao je iz­van­red­nim ulo­ga­ma u „Pol­tro­nu”, „Te­snoj ko­ži”... I sa­da ga naj­vi­še pre­po­zna­ju kao Šo­ji­ća iz „Te­sne ko­že”. Taj kult­ni lik pre­ži­vio je sve tran­zi­ci­je i si­ste­ma­ti­za­ci­je, pre­ži­vio de­ve­de­se­te i sti­gao nam kao glav­ni ju­nak „Be­le la­đe”, i za­smi­ja­vao nas go­di­na­ma sa ekra­na RTS-a. De­ve­de­se­tih Gu­to­vić in­ten­ziv­no ra­di ka­ba­re, i ši­rom Sr­bi­je, eks-Ju­go­sla­vi­je, svi­je­ta za­smi­ja­va pu­bli­ku svo­jim na­stu­pom. Ni pen­zi­ja ga ni­je us­po­ri­la, Gu­to­vić ne­u­mor­no glu­mi. Ono što is­pri­ča u ka­ba­reu ak­tu­el­no je pec­ka­vo, do­ka­či i po­li­ti­ku i po­li­ti­ča­re, na­ro­de i na­rod­no­sti, men­ta­li­te­te i na­ra­vi... Hva­la bo­gu, ne ne­do­sta­je mu te­ma, pa se si­ti na­smi­je­mo.
- Ovo što se sa­da do­ga­đa u svi­je­tu, u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu, to je ono što se zo­ve smut­no vri­je­me. Aso­ci­ra da je ono što je bi­lo bi­stro, sa­da mut­no, za­to što je ne­što, ne­ka si­la, ne­ka ener­gi­ja taj mulj po­di­gla sa dna. Uz taj mulj ko­ji je do­šao do po­vr­ši­ne, gdje mu ni­je mje­sto, do­šli su i svi ti ri­ja­li­ti pro­gra­mi. Ali, to je pot­pu­no pri­rod­no. Ne­pri­rod­no je sa­mo to što to ima to­li­ko po­klo­ni­ka. To je ne­pri­rod­no – ka­že Gu­to­vić.
Oči u oči sa pu­bli­kom pre­ko dvi­je de­ce­ni­je do­ve­le su do to­ga da se Gu­to­vić s pra­vom sma­tra ute­me­lji­va­čem stend-apa kod nas. Ob­ja­šnja­va i za­što su „Ka­ba­re” i „Obič­no ve­če”, ova za­ba­va za pu­bli­ku ka­ko je na­zi­va, to­li­ko du­go po­pu­lar­ni. Uvi­jek se obra­ća in­te­li­gent­nom čo­vje­ku, uvi­jek ima pu­bli­ku za­to što iz­bje­ga­va tri­vi­jal­no­sti, iz­bje­ga­va vul­gar­nost, a ba­vi se i jed­nim i dru­gim.
Po­red „Ka­ba­rea” ko­ji je iz­veo u pre­pu­noj sa­li Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom” Gu­to­vić i da­lje ne­u­mor­no stva­ra. Ne­dav­no je uče­stvo­vao u pre­mi­je­ri pred­sta­ve „Art”, ko­ja je do­bi­la od­lič­ne kri­ti­ke. Usko­ro sni­ma te­le­vi­zij­sku se­ri­ju, „slič­nu isto­rij­skoj či­tan­ci”.
Ener­gi­ju, na­kon to­li­ko „ki­lo­me­tra­že” na sce­ni po­sli­je to­li­ko pre­đe­ne ki­lo­me­tra­že na sce­ni, po­ne­kad pro­na­la­zi i u osje­ća­ju bez­iz­la­zno­sti. To mo­že bi­ti ve­li­ki po­kre­tač, sma­tra Gu­to­vić, a on se upra­vo ta­ko osje­ća zbog sve­ga ono­ga što nas se go­di­na­ma do­ga­đa.
- Ne sa ču­đe­njem, jer sam odav­no na sce­ni, ne­go sa ga­đe­njem po­sma­tram tre­nut­no po­zo­ri­šte i ono što se do­ga­đa u nje­mu. Pod ma­skom no­vih stva­ri i ten­den­ci­ja po­ja­vi­le su se ne­ke ba­ra­be, sa `ćiriba-ćiribu` vje­šti­na­ma, sa­mo da bi ote­li no­vac. Ne pa­da im na­pa­met da po­ka­žu ne­što no­vo, pa ma­kar i po­gri­je­ši­li, ne­go sve ra­de da bi za­ma­za­li oči i pre­va­ri­li. I u tom mu­lju mi­slim da po­sto­ji soj glu­ma­ca ko­ji je pred­o­dre­đen za ta­kvu vr­stu dje­lat­no­sti – ka­že Gu­to­vić.
A, ka­ko i kad će se mulj po­vu­ći, ka­že Gu­to­vić, za­vi­si od mno­go če­ga. Naj­pri­je od po­vrat­ka pra­vog po­zo­ri­šta. Ono po­sto­ji, ali ne­ma pu­bli­ke, jer je osi­ro­ma­ši­la i ne­ma pa­ra za kul­tur­no uz­di­za­nje. Do­bro po­zo­ri­šte ko­šta, ne­kad su ga fi­nan­si­ra­li dr­žav­ni­ci i dr­ža­ve. Kad se ne ula­že u kul­tu­ru pri­rod­no je da do­bi­ja­mo ono što sa­da ima­mo – mulj i du­hov­nu bi­je­du. Ili ka­ko nam je ob­ja­snio Gu­to­vić „ako se ne ši­šaš, pri­rod­no je da se ja­ve va­ške”. Ta­ko je i sa po­zo­ri­štem.
- Bi­lo bi pri­rod­no da se ovo za­vr­ši ne­kim slo­mom, ka­ta­kli­zmom. Sad ži­vi­mo vr­hu­nac ovog vre­me­na, a on­da bi tre­ba­lo da usli­je­di ra­zr­je­še­nje – mi­sli Gu­to­vić.
S.Ć.

Glu­mac ko­ji
ima šta da ka­že

Na Ce­ti­nju je Gu­to­vić, po­red „Ka­ba­rea”, odr­žao i ra­di­o­ni­cu za stu­dent­ne glu­me. Pri­čao im je o to­me što je po­zo­ri­šte bi­lo kroz isto­ri­ju i što je da­nas. Pri­čao im je o nje­go­vom uti­ca­ju i do­me­ti­ma. Do kra­ja su mu is­pu­nje­na oče­ki­va­nja, jer, do­da­je, „za­i­sta ni­sam ni­šta oče­ki­vao”.
- Oče­ki­vao sam da ka­žem ono što sam imao da ka­žem. To su mi do­zvo­li­li, ni­sam pre­ki­dan. Go­vo­rio sam o ulo­zi po­zo­ri­šta, zna­ča­ju po­zo­ri­šta i glum­ca u svi­je­tu uop­šte, a po­seb­no u sa­vre­me­nom dru­štvu – ob­ja­snio je Gu­to­vić.