Pod­no Lju­bo­vi­ća sve je bi­lo sprem­no za opro­štaj od „Šu­pljih lju­di” (The Hol­low Men), od skulp­tu­ra ko­je su na­sta­le in­spi­ri­sa­ne Eli­o­to­vom po­e­mom. Pr­ven­stve­no, od njih se opro­sti­la nji­ho­va autor­ka, li­kov­na umjet­ni­ca Iva­na Ra­do­va­no­vić, a on­da i ve­li­ki broj po­sje­ti­la­ca, ko­ji su se oku­pi­li u Stre­ljač­kom cen­tru u Pod­go­ri­ci da bi pri­su­stvo­va­li per­for­man­su „Bur­ning way” (Go­ru­ći put), ko­ji je za­mi­sli­la ova umjet­ni­ca za „svo­jih ru­ku dje­lo”. Ipak, me­te­ro­ro­lo­ški splet okol­no­sti im je pro­du­žio ži­vot. Pre­tva­ra­nje u „prah i pe­peo” spri­je­čio je jak sje­ver­ni vje­tar, ko­ji je u sri­je­du ve­če du­vao u Pod­go­ri­ci. I ta­ko su „Šu­plji lju­di”, šu­pljih gla­va i bez sr­ca, ču­dom pre­te­kli.
- Mi­slim da se upra­vo to de­si­lo, jer ne znam ka­ko dru­ga­či­je da ovo tu­ma­čim. Ali, sve ovo je na ne­či­ju ra­dost. Per­for­mans je ta­kav, ni­kad ne zna­te što će se de­si­ti. Ni sa­ma ni­sam zna­la ka­ko će se sve to de­ša­va­ti sa fi­gu­ra­ma, sa po­sma­tra­či­ma sa mnom. Sad ima­mo no­vu si­tu­a­ci­ju,„Šu­plji lju­di”, ko­je sam ja htje­la da spa­lim, osta­li u ži­vo­tu – po­ja­sni­la je po­ma­lo za­te­če­na umjet­ni­ca no­vom si­tu­a­ci­jom.
Per­for­mans ko­ji se ni­je do­go­dio „otvo­ri­la” je se­kre­tar Se­kre­ta­ri­ja­ta za kul­tu­ru Glav­nog gra­da Ne­la Sav­ko­vić Vuk­če­vić ko­ja je is­ta­kla da su „Šu­plji lju­di”, na ne­ki na­čin umjet­nič­ki bunt. Iva­ne Ra­do­va­no­vić, ko­ja nas svo­jim „Šu­pljim lju­di­ma” po­zi­va da se pri­sje­ća­mo, slu­ti­mo, aso­ci­ra­mo. „Šu­plji lju­di” su autor­ki­na že­lja da pro­na­đe pra­če­sti­ti­cu du­še i po­ka­že da lju­di ni­su pra­zni, ka­za­la je Sav­ko­vić Vuk­če­vić.
I na­kon što su pre­ži­vje­li pr­vu eg­ze­ku­ci­ju svog tvor­ca „Šu­plji lju­di” i da­lje ima­ju ne­iz­vje­snu sud­bi­nu. Ka­ko is­ti­če autor­ka sa­da „ne mo­že da pred­vi­di nji­ho­vu bu­duć­nost, jer su ipak osta­li u ži­vo­tu”.
- Ovo im je da­lo ne­ki no­vi ži­vot. Još pri­je go­di­nu da­na je za­klju­čen ugo­vor i sve se ra­di­lo da se pri­re­mi ovaj dan. Čak i da­ni ko­ji su ovo­me pret­ho­di­li, a bi­li su ki­šni, pra­vi­li su pro­blem oko po­stav­ke. „Šu­lji lju­di” su dav­no na­sta­li u svr­hu per­for­man­sa. Ipak, dra­go mi je što su pre­ži­vje­li. Ka­da sam raz­go­va­ra­la sa Pe­trom Ću­ko­vi­ćem, po­sli­je iz­lo­žbe u Nik­ši­ću, i sa­op­šti­la mu što ću da ra­dim s nji­ma, re­kao mi je da mu je žao. A, ja sam, po­sli­je mno­go va­ga­nja od­lu­či­la da se to de­si. Sve je bi­lo u slu­žbi ove no­ći i ovog per­for­man­sa, ali su bez­bjed­no­sni raz­lo­zi pre­su­di­li. Ne znam da­lje što će da se de­ša­va sa nji­ma. Že­lje­la sam ve­če­ras ri­tu­al­no da ih za­pa­lim u pri­su­stvu lju­di. Ali, vi­dje­li ste, bi­lo je ne­iz­vo­dlji­vo – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je ona.
„Šu­plji lju­di” su od po­tro­šnog ma­te­ri­ja­la (ju­te i sla­me), što nji­ho­voj autor­ki pred­sta­vlja ve­li­ki pro­blem da bi ih sa­ču­va. Ri­tu­al­nim spa­lji­va­njem je že­lje­la da nje­ni „Šu­plji lju­di” za­tvo­re krug, oprav­da­ju svo­je po­sto­ja­nje, ali...
- Bi­lo bi­lo s mo­je stra­ne su­vi­še am­bi­ci­o­zno da tu ko­li­či­nu ma­te­ri­ja­la skdi­štim, pa pre­zen­tu­jem, pa opet skla­di­štim... To bi išlo u ne­do­led. A opet, bez ob­zi­ra što su te fi­gu­re na­šle svo­ju for­mu, one su sve vri­je­me u pro­ce­su. I, umje­sto da za­o­kru­ži­mo pri­ču, da je okon­ča­mo, mo­ram da na­sta­vim da se sa njom bo­rim – ob­ja­sni­la je no­vu si­tu­a­ci­ju Iva­na Ra­do­va­no­vić, va­jar­ka ko­ja na­kon di­plo­mi­ra­nja u kla­si prof. Pa­vla Pe­jo­vi­ća na ce­tinj­skom FLU tre­nut­no po­ha­đa dok­tor­ske stu­di­je na be­o­grad­skoj li­kov­noj aka­de­mi­ji.
Iva­na Ra­do­va­no­vić se pre­ma za sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu u Be­o­gra­du, u ga­le­ri­ji Ko­lar­če­ve za­du­žbi­ne. Ne­pla­ni­ra­no pro­du­žen ži­vot „Šu­pljih lju­di” naj­vje­ro­vat­ni­je će pro­mi­je­ni­ti po­stav­ku ko­jom će se ta­mo pred­sta­vi­ti.
- Sreć­na sam što ću se ta­mo pred­sta­vi­ti. Mi­sli­la sam da idem s vi­deo ra­dom ko­ji će pre­zen­to­va­ti ži­vot i za­vr­še­tak ovih “Šu­pljih lju­di” i pri­če. Ali, to se ne­će de­si­ti. Vje­ro­vat­no će i skulp­tu­ra ići sam­nom. Jer, upra­vo do­la­zi­mo do ono­ga što sam kon­ci­pi­ra­la, a ovo su ne­ke stva­ri ko­je ja ne mo­gu da kon­tro­li­šem.
S.Ć.


Prav­da za obez­gla­vlje­ne

Auto­r­ka je svo­jim „Šu­pljim lju­di­ma” po te­o­re­ti­ča­ru sa­vre­me­ne umjet­no­sti Pe­tru Ću­ko­vi­ću „uni­je­la ne­što no­vo u isto­ri­ju na­še skulp­tu­re”. Kre­nuv­ši od vla­sti­ti fa­sci­na­ci­je Eli­o­to­vom po­e­mom i nje­go­vim pu­stim i šu­pljim lju­di­ma, i, ka­ko je is­ta­kao Ću­ko­vić, us­po­sta­vi­la je ve­zu iz­me­đu vre­me­na ko­jem ži­vi­mo i na­čin na ko­ji pro­mi­šlja­mo o nje­mu.
Ka­kvo je to dru­štvo, šta su nje­go­ve vri­jed­no­sti, di­rekt­no su ve­za­na za po­ru­ku ko­ju autor­ka že­li da pre­ne­se po­sma­tra­ču nje­nih skulp­tu­ra.
- Nje­ne skul­tu­re ne­ma­ju gla­vu, one su pu­ste i šu­plje. Za­to se za­pi­taj­mo ko­li­ko ko­ri­sti­mo gla­ve. Ima­la je na­mje­ru da fi­gu­re spa­li, ali sam se po­bu­nio. Iako sam ra­zu­mio nje­nu vo­lju, da fi­gu­re ima­ju ži­vot ko­ji tre­ba da se za­vr­ši, ipak ima prav­de u to­me što­su vre­men­ske pri­li­ke spri­je­či­le Iva­nu Ra­do­va­no­vić da spro­ve­de svo­ju za­mi­sao – ka­zao je Ću­ko­vić.
Zbog zna­ča­ja ko­ji ci­klus „Šu­plji lju­di” ima­ju za autor­ku i na­šu sa­vre­me­nu umjet­nič­ku sce­nu Ću­ko­vić je iz­ra­zio na­du da će se na­ći pro­stor u ko­jem će ove skulp­tu­re mo­ći da se ču­va­ju.