U svo­joj 29-go­di­šnjoj isto­ri­ji Grad te­a­tar, iako je bio do­ma­ćin ve­li­kim umjet­ni­ci­ma, ni­kad do­sad ni­je imao pri­li­ku kao ove go­di­ne da ugo­sti jed­nu od naj­ve­ćih lič­no­sti sa­vre­me­ne knji­žev­no­sti kao što je Ma­rio Var­gas Ljo­sa. Otva­ra­ju­ći 29. Grad te­a­tar Var­gas Ljo­sa je odao po­čast Nje­go­šu is­ta­kav­ši, ka­ko je re­kao, da je on te­melj­na fi­gu­ra cr­no­gor­ske knji­žev­no­sti, kul­tu­re i fi­lo­zo­fi­je.
Fe­sti­val je zva­nič­no po­čeo iz­lo­žbom po­zna­tog ja­pan­skog li­kov­nog umjet­ni­ka Ka­zu­ma­sa Mi­zo­ka­mi­ja, ko­ja je re­a­li­zo­va­na u sa­rad­nji sa lju­bljan­skom ga­le­ri­jom „Vi­skon­ti paj­rad”. Po­stav­ku ke­ra­mi­ke i re­lje­fa ko­ja na fa­sci­nan­tan na­čin spa­ja tra­di­ci­ju i mo­der­nost ze­mlje Iz­la­ze­ćeg sun­ca otvo­ri­la je aka­dem­ska sli­kar­ka Ta­tja­na Di­mi­tri­je­vić. Iz­lo­žba „Cvi­jet je cvi­jet... je cvi­jet”, pred­sta­vlja svo­je­vr­sr­tan „ula­zak u ja­pan­ski vrt” u ko­joj se pre­po­zna­je ra­dost i lje­po­ta har­mo­ni­je ja­pan­ske kul­tu­re, kao i po­tre­ba umjet­ni­ka da čak i pre­na­gle­šen teh­no­lo­ški raz­voj rod­ne ze­mlje ubla­ži pri­rod­nim ci­klu­si­ma, na­gla­si­la je ona.
Fe­sti­val­ska gro­zni­ca vla­da­la je u kon­gre­snoj dvo­ra­ni ho­te­la „Ava­la” gdje je Var­gas Ljo­sa odr­žao knji­žev­no ve­če, na ko­jem je, po­put onog pret­hod­ne no­ći u Pod­go­ri­ci, ot­krio ne­ka od svo­jih ži­vot­nih i po­li­tič­kih sta­vo­va. Kroz raz­go­vor ko­ji je sa njim na špan­skom vo­di­la knji­žev­ni­ca Kse­ni­ja Po­po­vić, pe­ru­an­ski no­be­lo­vac je ob­ja­snio svoj put od lje­vi­ča­ra do li­be­ra­la, te­melj la­ti­no­a­me­rič­kog ma­gič­nog re­a­li­zma, za­što sva­ka dik­ta­tu­ra že­li da kon­tro­li­še knji­žev­nost i te­ro­ri­še knji­žev­ni­ke, ka­ko je ot­krio da knji­ga pri­pa­da či­ta­o­cu, ko su mu li­te­rat­ni uzo­ri, od­nos for­me i pri­če u mo­de­r­nom ro­ma­nu.
Ku­ban­ska re­vo­lu­ci­ja ni­je stvo­ri­la knji­žev­ni bum La­tin­ske Ame­ri­ke, ali je­ste skre­nu­la pa­žnju svi­je­ta, pri­je sve­ga Evro­pe, na ta­da, tek u po­vo­ju, je­dan no­vi li­te­rar­ni ta­las ko­ji se od­li­ko­vao kre­a­tiv­no­šću, mo­der­no­šću, i ko­ji ni­je bio neo­p­te­re­ćen tra­di­ci­jom, ob­ja­snio je on.
- Knji­žev­nost je opa­sna za sve dik­ta­tu­re, ali je pot­pu­no bez­o­pa­sna u dru­štvu ko­jem vla­da slo­bo­da. Isti­na je da su sve vla­sti ko­je kon­tro­li­šu ži­vo­te lju­di od ko­li­jev­ke pa do gro­ba uvi­jek vi­dje­le u knji­žev­ni­ci­ma ne­pri­ja­te­lje. Cr­kve, vla­de, svi, svi svi... Isto­ri­ja je pu­no pu­ta do­ka­za­la, od La­tin­ske Ame­ri­ke i is­toč­ne Evro­pe, do stro­ge Ki­ne, da je knji­žev­nost za­jed­nič­ko pri­bje­ži­šte svi­ma ko­ji se osje­ća­ju ne­si­gur­no i ugro­že­no. Ona je vid slo­bo­de – i ka­ko je ka­zao ve­li­kih knji­žev­nik, to je isti­na ko­ja je za­jed­nič­ka svim to­ta­li­tar­nim re­ži­mi­ma.
U knji­zi svi­jet je uvi­jek ljep­ši ne­go u stvar­no­sti. I ta­ko nam knji­žev­nost po­ka­zu­je da ži­vot mo­že bi­ti mno­go ljep­ši. Stva­ra se kri­tič­ka mi­sao i to je kraj svim dik­ta­tu­ra­ma. Za­to ni­je ču­do što je špan­ska in­kvi­zi­ci­ja 300 go­di­na za­bra­nji­va­la pi­sa­nje i ob­ja­vlji­va­nje ro­ma­na u ju­žno­a­me­rič­kim ko­lo­ni­ja­ma, što je upra­vo pod­sta­klo stva­ra­nje onog što da­nas zna­mo kao ma­gič­ni re­a­li­zam, ob­ja­snio je Var­gas Ljo­sa. Pi­sci, po­put Mar­ke­sa, Fu­en­te­sa, Bor­he­sa, Kor­ta­sa­ra i nje­ga, ob­ja­snio je Ma­ri­ja Var­gas Ljo­sa, ka­ko ni­su ima­li uz­o­re u do­ma­ćoj knji­žev­no­sti ni­su bi­li op­te­re­će­ni tra­di­ci­jom i ugle­da­li su se na naj­ve­će svjet­ske pi­sce.
Nje­go­vi uzo­ri bi­li su Flo­ber, Bal­zak, Di­kens, a bio je op­či­njen ka­da je pro­či­tao pr­vu Fok­ne­ro­vu knji­gu. Upra­vo je knji­žev­nost ovog sje­ver­no­a­me­rič­kog pi­sca bi­la pod­sti­caj da iz­gra­di svoj stil i teh­ni­ku pi­sa­nja. Var­gas Ljo­sa je ob­ja­snio da je za uspje­šnu li­te­ra­tu­ru pod­jed­na­ko va­žna pri­ča ko­li­ko i for­ma ko­jom se ona pri­ča. Za­pra­vo, u uspje­šnoj kom­bi­na­ci­ji for­me i pri­če i vi­di uspjeh mo­der­nog ro­ma­na, is­ta­kao je on.
- Na­šu ge­ne­ra­ci­ju obi­lje­ži­lo je pi­ta­nje ka­ko će ro­man iz­gle­da­ti. Tre­ba na­pi­sa­ti pri­ču ta­ko da dr­ži pa­žnju od pr­ve do po­sled­nje stra­ni­ce. Tu le­ži kom­plek­snost for­me sa­vre­me­nog ro­ma­na. For­ma tre­ba da obo­ga­ti pri­ču – ob­ja­snio je no­be­lo­vac.
O od­no­su či­ta­o­ca i auto­ra na­u­čio je naj­vi­še, ot­krio je Var­gas Ljo­sa, još na po­čet­ku ka­ri­je­re, kroz aneg­do­tu sa jed­nim u to vri­je­me od naj­u­va­ža­va­ni­jih fran­cu­skih knji­žev­nih kri­ti­ča­ra. Dok je mla­di Var­gas Ljo­sa tvr­dio da je ju­nak nje­go­vog ro­ma­na ubi­ca, kri­ti­čar je tvr­dio da kao autor ni­je shva­tio su­štu­nu svo­je knji­ge.
- I ta­ko smo se pre­pi­ra­li da li je ili ni­je ubi­ca. Re­kao mi je da ne­mam poj­ma šta sam na­pi­sao. To me je na­ve­lo na mi­sao da po­sled­nju ri­ječ da­je či­ta­lac, a ne pi­sac. Mno­gi pi­sci, pa ni ja, ne­kad ne zna­ju šta su na­pi­sa­li. Če­sto pi­še­mo po­ve­de­ni in­stink­ti­ma, podsvje­šću, stra­šću. Ser­van­tes vje­ro­vat­no ni­je imao poj­ma da će nje­gov „Don Ki­hot” bi­ti od ta­kve va­žno­sti i 400 go­di­na ka­sni­je. Pi­sci tre­ba da bu­du skrom­ni i da zna­ju da knji­ga pri­pa­da či­ta­o­ci­ma. Po­sto­ji dis­tan­ca iz­me­đu auto­ra i nje­go­ve knji­ge – ob­ja­snio je Var­gas Ljo­sa.
Po­sli­je su­sre­ta sa pe­ru­an­skim no­be­lov­cem u Pod­go­ri­ci i Bu­dvi, i onog što nam je je­dan od naj­ve­ćih pi­sa­ca mo­der­nog do­ba sa­op­štio, pred­sta­vlja mno­go vi­še od kul­tur­nog do­ga­đa­ja go­di­ne – to je do­ga­đaj de­ce­ni­je ko­ji će oni ko­ji su pri­su­stvo­va­li nje­go­vim ve­če­ri­ma pam­ti­ti još du­go.
Na pr­vo ve­če 29. Grad te­a­tra za­vje­su je spu­sti­la pred­sta­va Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta „Raz­bi­je­ni kr­čag” ko­ji je po tek­stu Hajn­ri­ha Fon Klaj­sta re­ži­rao Igor Vuk Tor­bi­ca. Uspje­šni start fe­sti­va­la ovje­ren je du­gim apla­u­zi­ma ko­ji­ma je pu­bli­ka na­gra­di­la iz­u­zet­nu glu­mu: Ne­boj­še Glo­gov­ca, Sve­to­za­ra Cvet­ko­vi­ća, Vla­di­ce Mi­lo­sa­vlje­vić, Lju­bo­mi­ra Ban­do­vi­ća, Jo­va­na Ga­vri­lo­vi­ća, Mar­ka Jan­ke­ti­ća i La­za­ra Đu­ki­ća.
S.Ć.


Re­cept za ka­ta­stro­fu

Var­gas Ljo­sa ob­ja­snio je sli­ko­vi­to ka­ko op­či­nje­nost jed­nog na­ro­da jed­nim po­li­ti­ča­rem mo­že iza­zva­ti ka­ta­stro­fu. Upra­vo se to de­si­lo Ve­ne­cu­e­li, ka­zao je ve­li­ki pi­sac, ko­jem po­li­tič­ki an­ga­žman ni­je bio stran, pa se čak kan­di­do­vao za pred­sjed­ni­ka rod­nog Pe­rua 1992. go­di­ne.
- Kad god je je­dan ju­žno­a­me­rič­ki na­rod mi­sli da je rje­še­nje u jed­nom čo­vje­ku, ko­ji tvr­di da mo­že da ri­je­ši sve pro­ble­me, usli­je­di­la je ka­ta­stro­fa. To se de­si­lo Ve­ne­cu­e­li. Pet pu­ta na de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma oni su bi­ra­li Ča­ve­za. Pet pu­ta! Na kra­ju iz­bo­ra vi­še ni­je bi­lo!!! – ob­ja­snio je, ali i upo­zo­rio, Ma­rio Var­gas Ljo­sa.


Igra „Azbuč­ni rat”

Pro­gram Grad te­a­tra ve­če­ras će bi­ti na­sta­vljen na sce­ni iz­me­đu cr­ka­va od 22 ča­sa, gdje će bi­ti iz­ve­de­na pred­sta­va „Azbuč­ni rat”, ra­đe­na u ko­pro­duk­ci­ji Mu­ze­u­ma iz Lju­blja­ne, Pre­šer­no­vog po­zo­ri­šta iz Kra­nja, Can­kar­je­vog do­ma iz Lju­blja­ne i „Ma­dle­ni­ja­nu­ma” iz Be­o­gra­da. Re­ži­ju i sce­no­gra­fi­ju ura­di­la je Bar­ba­ra No­va­ko­vič Ko­lenc. Dra­ma­turg pred­sta­ve je Ja­na Pa­vlič, ko­sti­mo­graf je Alan Hra­ni­telj, a ko­re­o­graf Sa­nja Ne­ško­vić Per­šin. U pred­sta­vi igra­ju: Pe­ter Mu­sev­ski, Ivan Be­kja­rev, Alek­san­dra Bal­ma­zo­vić, Bo­rut Ve­sel­ko, Ju­re Iva­nu­šić, Ve­sna Per­nar­čić.