Knji­žev­ni pro­gram Gra­d te­a­tra pred­sta­vio je ovog lje­ta i po­zna­tu pje­sni­ki­nju iz Be­o­gra­da Anu Ri­sto­vić, ko­ja je pred bu­dvan­sku pu­bli­ku sti­gla sa pje­snič­kom zbir­kom „Me­te­or­ski ot­pad”, i naj­no­vi­jom knji­gom „Či­sti­na”, ko­ju je pri­je mje­sec da­na ob­ja­vio be­o­grad­ski „Ar­hi­pe­lag”.
Ana Ri­sto­vić ob­ja­vi­la je do sa­da osam knji­ga po­e­zi­je (pre­vo­đe­ne su na nje­mač­ki, slo­vač­ki, ma­đar­ski, slo­ve­nač­ki) i do­bi­la broj­na pri­zna­nja („Di­so­vu” i „Bran­ko­vu” na­gra­du, na­gra­de „Mi­li­ca Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nja”, „Bran­ko Milj­ko­vić”, „Hu­bert Bur­da Pre­is”…). Član je PEN cen­tra Sr­bi­je, Srp­skog knji­žev­nog dru­štva, Udru­že­nja knji­žev­nih pre­vo­di­la­ca Sr­bi­je, Dru­štva slo­ven­skih pi­sa­te­ljev.
Raz­go­vor ko­ji je sa njom na Tr­gu pje­sni­ka u Bu­dvi vo­di­la Sve­tla­na Ka­le­zić Ra­do­njić za­po­čeo je ka­ko i pri­li­či pro­sto­ru ove bu­dvan­ske pja­ce­te – či­ta­njem po­e­zi­je, što je oku­pi­lo broj­nu pu­bli­ku. Ana­li­za pje­snič­kih ostva­re­nja Ane Ri­sto­vić ­ti­ca­la se knji­ge „Me­te­or­ski ot­pad”, ali i ra­ni­jih zbir­ki, kao i pi­ta­nja ko­ja su u ve­zi sa onim po­e­tič­kim na­če­li­ma u ko­ja vje­ru­je i ko­ja, ka­ko je is­ta­kla Sve­tla­na Ka­le­zić Ra­do­njić, to­kom svog stva­ra­la­štva pri­mje­nju­je.
– Či­ni mi se da pje­sni­ci da­nas ne mo­gu da mi­je­nja­ju svi­jet. Ne mo­že, za­pra­vo, ni­ko da ga mi­je­nja, ali ono što po­e­zi­ja mo­že da či­ni to je da po­kre­ne la­vi­nu no­vog, bo­ljeg svi­je­ta u sva­kom po­je­din­cu ko je či­ta. I mo­že po­je­din­ca da mi­je­nja, mo­že da ga uči­ni na ne­ki na­čin, ma­kar na tre­nu­tak, bo­ljim čo­vje­kom. Mo­že u nje­mu da otvo­ri hi­lja­du ne­kih pro­sto­ra, za ko­je ni­je ni znao da ih po­sje­du­je u se­bi. Za da­na­šnji svi­jet ka­že­mo da je svi­jet u ko­me ži­vi­mo br­zo, u ko­me ni za šta ne­ma­mo vre­me­na, u ko­me je vr­lo ma­lo tre­nu­ta­ka u ko­ji­ma mo­že­mo da se po­sve­ti­mo sa­mi­ma se­bi, svi­jet u ko­me nam je bu­duć­nost stal­no ne­ka­ko na vr­hu je­zi­ka, a on­da i ka­da nam se de­si ta bu­duć­nost ko­ju smo že­lje­li, mi kao da je ne ži­vi­mo. Mi ži­vi­mo ne­gdje da­lje, mi opet kro­ji­mo pla­no­ve za ne­što dru­go. Pi­ta­nje je, za­pra­vo, ko­li­ko se čo­vjek da­nas, bi­lo ko­ji, ne sa­mo stva­ra­lac, pre­pu­šta ne­če­mu što je osno­va sva­ke kre­a­tiv­no­sti, a to je do­ko­li­ca. Bez do­ko­li­ce, či­ni mi se da ne­ma ni lju­ba­vi, ne­ma ni lje­po­te, ni stva­ra­nja. Za­to sva­ki čo­vjek da­na­šnji­ce tre­ba da se iz­bo­ri za pro­stor za vla­sti­tu do­ko­li­cu.
Za­ni­mlji­vo je, ka­ko je is­ta­kla Ana Ri­sto­vić, da ri­ječ do­ko­li­ca ne­ma pre­vod na je­zi­ke ne­kih na­ro­da ko­ji su mno­go vri­jed­ni, kao što su na pri­mjer Njem­ci ili Slo­ven­ci.
– Do­ko­li­ca ne­ma ve­ze sa li­je­no­šću, do­ko­li­ca je, za­pra­vo, sta­nje mi­ra, po­sve­ći­va­nja sa­mo­me se­bi, gdje se pre­pu­šta­mo i ne­koj svo­joj vla­sti­toj, unu­tra­šnjoj kre­a­ci­ji. To je i ono vri­je­me u ko­me, na­rav­no, mo­že­mo da se pre­pu­sti­mo i či­ta­nju po­e­zi­je.
Po ri­je­či­ma Sve­tla­ne Ka­le­zić Ra­do­njić, ogrom­na ve­ći­na lju­di sma­tra da je do­ko­li­ca dio vre­me­na ka­da tre­ba sta­vi­ti mo­zak na „ota­vu”, a ne kao ne­ko vri­je­me ka­da se tre­ba po­ve­za­ti sa su­štin­skim di­je­lom se­be. Jer, za­pra­vo, mno­gi lju­di da­nas po­ve­zi­va­nje sa su­štin­skim di­je­lom se­be do­ži­vlja­vaju kao ne­mio i te­žak po­sao od ko­jeg tre­ba po­bje­ći, a za­pra­vo se po­e­zi­ja tu ja­vlja upra­vo kao je­dan od naj­bo­ljih vo­di­ča na pu­tu ka sa­mom se­bi.
Ma­li broj lju­di, na­ža­lost, do­la­zi do te isti­ne, što je va­žan i so­ci­o­lo­ški i fi­lo­zof­ski pro­blem, o ko­me su pi­sa­li mno­gi so­ci­o­lo­zi i fi­lo­zo­fi.
A.Ć.


Re­pri­za pre­mi­je­re pred­stave „Ju­li­je Ce­zar” na Gra­d te­a­tru gdje je istin­ska de­mo­kra­ti­ja

Na sce­ni Sve­tog Ste­fa­na ve­če­ras u 22 sa­ta za­ka­za­na je re­pri­za pr­ve ovo­go­di­šnje pre­mi­je­re Gra­d te­a­tra, Šek­spi­ro­ve tra­ge­di­je „Ju­li­je Ce­zar”, u re­ži­ji Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća.
Glav­ne li­ko­ve igra­ju Ser­gej Tri­fu­no­vić (Brut), Sa­ša Tor­la­ko­vić (Ju­li­je Ce­zar i Mar­ko An­to­ni­je, Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić (Ka­si­je), Mar­ko Mar­ko­vić (Ok­ta­vi­je i Ka­ska), Je­le­na Mi­nić (Por­ci­ja i Kal­pur­ni­ja). Ko­sti­me pot­pi­su­je Ta­tja­na Ra­di­šić, sce­no­gra­fi­ju Ma­ri­ja Ka­la­bić, mu­zi­ku Ire­na Po­po­vić, a pred­sta­va je ura­đe­na u ko­pro­duk­ci­ji sa Cen­tr­om za kul­tu­ru Svi­laj­nac.A.Ć.