Sa­mo­stal­na iz­lo­žba aka­de­mi­ka Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća uvi­jek no­si duh po­seb­ne at­mos­fe­re, za­mi­šlje­nog ap­strakt­nog pej­za­ža... Mi­sao ko­ju osje­ća­te, ali vam iz­mi­če, jer ne mo­že­te uvi­jek da je de­fi­ni­še­te. Ta­ko je bi­lo i na nje­go­voj ne­dav­noj sa­mo­stal­noj iz­lo­žbi u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja. Iz­lo­žbu, na­slo­vlje­nu „Slo­je­vi, pi­sma, oba­le” u av­gu­stu će vi­dje­ti i pu­bli­ka u Ko­to­ru. Ka­ko ob­ja­šnja­va Ka­ra­džić, pro­fe­sor ce­tinj­skog Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti, u Ga­le­ri­ji „So­li­dar­no­sti” - Pa­la­ti Pi­ma vi­dje­će dio pod­go­rič­ke po­stav­ke i ne­ko­li­ko no­vih sli­ka. Sa­rad­njom dvi­je ga­le­ri­je na­pra­vljen je za­jed­nič­ki ka­ta­log.
– U Ko­to­ru sam iz­la­gao pri­je 20 go­di­na sa li­je­pim uti­sci­ma. Ta­mo ži­vi i ra­di vi­še umjet­ni­ka ko­ji su za­vr­ši­li stu­di­je na Ce­ti­nju. U Bo­ki Ko­to­r­skoj sam ra­ni­je, pri­je 20-30 go­di­na ura­dio ne­ke ra­di­kal­ne cr­te­že ko­ji su ima­li od­je­ka to­kom do­sa­da­šnjeg ra­da. Ta­ko­đe na iz­lo­žbi će bi­ti 10 do 15 ra­do­va na­sta­lih za vri­je­me bo­rav­ka u za­li­vu – Me­lji­ne i Mo­rinj – 2013. go­di­ne. Me­di­te­ran i du­go tra­ja­nje, ma­lo su gdje ta­ko oči­gled­ni i ve­li­čan­stve­ni kao u Ko­to­ru – ka­že Ka­ra­džić.
● Gle­da­ju­ći ra­do­ve Va­še iz­lo­žbe „Slo­je­vi, pi­sma, oba­le” sti­če se uti­sak da ste for­si­ra­li mo­tiv gra­fe­ma. Za­što?
– Bio sam vi­še pu­ta u si­tu­a­ci­ji da ime­nu­jem sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu. I iz­lo­žbe ko­je ni­je­su for­mal­no no­si­le na­ziv, ta­ko­đe su u pam­će­nju ime­no­va­ne zbi­rom na­zi­va (ne bu­kval­no) ili bit­nim na­zi­vom ne­ke od sli­ka, kao oko­sni­com li­kov­nog i sa­dr­žin­skog svi­je­ta. Ovu iz­lo­žbu sam na­slo­vio „Slo­je­vi, pi­sma, oba­le”, što do­mi­ni­ra u tri gru­pa­ci­je sli­ka, cr­te­ža i akva­re­la sa te­ži­štem na jed­nom od ele­me­na­ta. Ov­dje se mi­sli na sim­bo­lič­ku i me­ta­fo­rič­ku di­men­zi­ju, ka­ko sa­dr­ža­ja ta­ko i li­kov­no-zna­kov­nih pro­ce­sa, ta­ko­đe i ka­rak­te­ra i sta­va li­kov­ne po­e­ti­ke ko­joj pri­pa­dam. Slo­je­vi­tost i pik­tu­ral­nost je­su glav­ne oko­sni­ce u pro­ce­su sli­ka­nja. To je ne­ki sli­kar­ski ru­ko­pis na­to­pljen emo­ci­ja­ma, ge­stu­al­no­šću, uve­zan cr­tač­kim struk­tu­ra­ma. To je iz­bli­za re­a­li­zo­va­na sli­ka sa že­ljom da se na­pu­ni svim li­kov­no bit­nim svoj­stvi­ma ko­ja tre­ba da tra­ju. To je pro­ces ute­me­lje­nja, zre­nja i kri­sta­li­za­ci­je ka po­vr­ši­ni. Ja to ra­zu­mi­jem i če­sto ime­nu­jem (ako je pro­blem do­bro raz­ri­je­šen) cje­lo­vi­tim, ži­vim sli­kar­skim or­ga­ni­zmom. Slo­je­vi­tost gra­di sli­ku po­stup­no, iz­nu­tra, bje­že­ći od la­ko­će i po­vr­šno­sti. „Pi­sma” su dru­gi dio na­slo­va, a on je ve­zan za vi­še ele­me­na­ta. Imao sam du­go­go­di­šnje in­te­re­so­va­nje za isto­ri­ju pi­sma (ure­zi­va­nje, ucr­ta­va­nje, sli­kov­nost) u mno­gim ci­vi­li­za­ci­ja­ma. Ta­ko­đe, pi­sa­no-cr­tač­ki po­stu­pak i tok je for­mi­ran li­nij­skom pu­ta­njom. Bli­skost, tra­di­ci­ja Da­le­kog is­to­ka, gdje pi­sa­ti – cr­ta­ti i sli­ka­ti ima za me­ne su­štin­sku uve­za­nost i lo­gi­ku. Ja­ki su i dru­gi raz­lo­zi u ime­no­va­nju „Pi­sma”. Tre­ći dio na­zi­va „Oba­le” vi­še ra­zu­mi­jem kao me­di­te­ran­sko pro­mi­šlja­nje, gdje smo na pra­gu do­brih re­la­ci­ja, mje­ra, svje­tlo­sti, tra­ja­nja...
● Ko­li­ko je ova iz­lo­žba za Vas bi­la is­ku­še­nje i da li je do­ve­la i do ne­kih po­zi­tiv­nih efe­ka­ta, ko­je mo­žda ni sa­mi ni­je­ste oče­ki­va­li?
– Sva­ka je iz­lo­žba ve­li­ka pro­fe­si­o­nal­na oba­ve­za i tek ta­da i zbog to­ga ima smi­sla iz­la­ga­ti. Ovih de­set go­di­na ve­za­nih za iz­lo­žbu gdje do­mi­ni­ra­ju tri po­sled­nje go­di­ne, za me­ne su naj­kom­plek­sni­je. Za­to sam imao i ve­ću oba­ve­zu i zna­ti­že­lju da u mi­ru na iz­lo­žbi vi­dim taj rad sa dis­tan­ce, za­jed­ni­cu sli­ka cr­te­ža i akva­re­la. Ta­ko­đe, da vi­dim nit i po­ma­ke ko­ji tra­ju, da vi­dim du­blju za­le­đi­nu ra­do­va, pro­vje­rim vri­jed­nost, naj­vi­še kroz svoj za­htjev­ni prin­cip kva­li­te­ta. Ka­da su u pi­ta­nju mo­je ko­le­ge, od njih ne­ko­li­ko, iz­ne­na­dio me ve­o­ma po­zi­ti­van stav, pa kad bih se na­ša­lio re­kao bih, da su me vi­dje­li mla­đeg i mo­žda da­ro­vi­tog, a me­ni je 65 go­di­na.
● Mno­gi ra­do­vi aso­ci­ra­ju na pej­zaž, pa čak i na is­toč­njač­ki pej­zaž, na vla­ti tra­ve ili tr­si­ku. Da li Vam sme­ta taj „na­čin gle­da­nja”, s ob­zi­rom da ste ve­ći­ni ra­do­va Vi da­li na­zi­ve?
– U ra­ni­jim ra­do­vi­ma do­mi­ni­ra­li su ra­zni fe­no­me­ni i ka­te­go­ri­je iz pri­ro­de: tlo, va­zduh, vo­da, pro­stor, fe­no­men ho­ri­zon­ta­le, oba­le, ho­ri­zon­ti, nji­ho­va do­ti­ca­nja i im­pul­si i mo­ji naj­vi­še, ne­ka na­ta­lo­že­na pri­ro­da. To je sve­u­kup­na pri­ro­da, do­mi­ni­ra­ju­ća mo­ja, iz­ra­že­na kroz sli­kar­sko tka­nje zna­ko­va i od­je­ka. Re­per­to­ar sa­dr­žin­skih ele­me­na­ta se ši­rio ka onim ne­u­hva­tlji­vim i te­škim za re­a­li­za­ci­ju, tran­spo­no­va­nje... U do­sta slu­ča­je­va, bi­la mi je bli­ža na­mje­ra i po­ku­šaj re­a­li­za­ci­je ne­go sam re­zul­tat. To me ohra­bri­va­lo i sti­mu­li­sa­lo za no­vu slo­bo­du, igru i ima­gi­na­ci­ju. Zbog sve­ga ovo­ga po­sto­je po­ku­ša­ji aso­ci­ja­ci­ja di­rekt­ni­je iz pri­ro­de u ra­ni­jim sli­ka­ma, ali je mo­ja na­mje­ra uvi­jek bi­la ši­ra, me­ta­fo­rič­ka i sim­bo­lič­ka. Na­zi­vi ne po­ja­šnja­va­ju ne­go na­zna­ča­va­ju i su­ge­ri­šu mo­gu­će či­ta­nje, ni­ka­ko jed­no­znač­no, jer je to je­dan od na­či­na me­ni bli­zak, a ni­kad ni­je for­ma­lan i ko­na­čan. Na­zi­vi ima­ju lir­sku ko­no­ta­ci­ju, i u ve­zi su sa kom­plek­sni­jom pri­ro­dom ra­do­va obo­je­nih me­di­ta­ci­jom, po­e­zi­jom, ese­ji­sti­kom, li­te­ra­tu­rom...
● Da li je i u ko­joj mje­ri za Vas pri­hva­tljiv stav ko­ji če­sto ču­je­mo, da umjet­nost sa­mo tre­ba da po­sta­vlja pi­ta­nja, a da ne da­je od­go­vo­re? Ko­li­ko u to­me ima isti­ne?
– Kod dru­gih sfe­ra du­hov­no­sti – na­u­ke, bli­ži su u po­sta­vlja­nju pi­ta­nja i re­la­tiv­no mo­gu­ćih od­go­vo­ra. Ni u na­u­ci se ni­ka­da i do kra­ja ne pro­nik­ne do ko­nač­nog od­go­vo­ra. Ne­ke no­ve či­nje­ni­ce kod naj­e­le­men­tar­ni­jih po­ja­va i fe­no­me­na pro­la­ze dug vre­men­ski hod u pro­mje­na­ma ka du­žem tra­ja­nju. Još od So­kra­ta, ana­li­zu i po­sta­vlja­nje pi­ta­nja, shva­ta­mo kao naj­i­skre­ni­ju i naj­in­ten­ziv­ni­ju for­mu mi­šlje­nja. U umjet­no­sti po­sto­je kom­plek­sna i slo­je­vi­ta pi­ta­nja, ona na­či­nju i pra­ve po­ku­ša­je. Sa­mo pi­ta­nje zna­lač­ki po­sta­vlje­no, ot­kri­va si­li­nu ne­mi­ra, ali i du­bi­nu raz­mi­šlja­nja. U stva­ra­lač­koj sa­mo­ći čo­vjek se otva­ra za put u sop­stve­nu du­bi­nu. Ne­mo­guć­nost da­va­nja od­go­vo­ra da­je ve­ću zna­ti­že­lju, taj­no­vi­tost... Ta­da ima smi­sla is­tra­ži­va­ti, tra­ži­ti no­ve in­di­vi­du­al­ne pri­stu­pe i bi­ti dio ho­da kroz ci­vi­li­za­ci­je ko­je smo pro­pra­ti­li i one ko­je će do­ći. Bo­jim se da bi od­go­vor i tač­ka bi­li po­gub­ni za ljud­ski rod. Vri­jed­no po­sta­vlje­na pi­ta­nja u stva­ra­la­štvu su mo­ćan i di­na­mi­čan ele­me­nat, ve­li­ki po­kre­tač du­ha. Sim­bo­li­ka i no­va či­ta­nja su vi­tal­ni ele­me­nat do­bro uve­zan kroz du­go tra­ja­nje u umjet­no­sti.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Obla­ci ko­ji plo­ve

● Ka­da su u pi­ta­nju poj­mo­vi „slo­je­vi” i „oba­le”, ko­li­ko je tu bio va­žan mo­me­nat pro­to­ka vre­me­na, hro­no­lo­gi­je, ali i pu­to­va­nja?
- Ka­da je u pi­ta­nju slo­je­vi­tost i njoj bli­ski ele­ment pik­tu­ral­nost, u no­vi­jim ra­do­vi­ma, sa ob­la­ko­li­kim for­ma­ma, ima ne­ki pri­mje­tan pri­mat i osvje­že­nje. In­te­re­su­je me ži­vi pre­o­bra­žaj po­put obla­ka ko­ji pro­la­ze, plo­ve, no­se po­ru­ke, nad­li­je­ću i pra­te ze­malj­ske rit­mo­ve i to­ko­ve. Te for­me su bli­ske pik­tu­ral­nom. One se za­jed­no sa cr­tač­kim struk­tu­ra­ma uta­pa­ju i ras­ta­ču u ti­je­lo sli­ke i pre­o­vla­đu­ju­ći su dio ži­vog sli­kar­skog or­ga­ni­zma, sa­mim tim što ga i for­mi­ra­ju. To su no­va tra­že­nja ko­ja na­di­la­ze ljud­sko shva­ta­nje pa su iza­zov­ni­ja za do­dat­nu slo­bo­du, igru, ima­gi­na­ci­ju, po­mje­ra­nja, pu­to­va­nja... Du­go go­di­na sam u cr­te­ži­ma i sli­ka­ma imao na umu oba­le kao naj­u­cr­ta­ni­je li­ni­je u pri­ro­di, po­naj­vi­še mi­sle­ći na Me­di­te­ran, i sve dru­ge vri­jed­no­sti ko­je je osta­vio kao traj­ne.