U svo­joj no­voj knji­zi Je­li­ce Gre­ga­no­vić, knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka, bi­lje­ži ži­vot­ne, na­iz­gled ne­va­žne i ma­le stva­ri od ko­jih se, za­pra­vo, sa­sto­ji sva­ko­dne­vi­ca. Kroz na­iz­gled la­ga­nu, sa­svim ša­lji­vu i do­volj­no uvr­nu­tu pri­ču „Osmeh za sva­ki dan”, Gre­ga­no­vić do­ka­zu­je isto­vjet­nost ljud­skih emo­ci­ja, osnov­nih i ni­jan­si­ra­nih, ko­je ne za­o­bi­la­ze ni­ko­ga i ni­kad.
● Ka­ko je za­pra­vo na­sta­la ova knji­ga?
– Kao i mo­jih pet pret­hod­nih knji­ga, ne­ke od pri­ča su pre­ra­đe­ni blo­go­vi pre­mi­jer­no ob­ja­vlji­va­ni na Blo­gu B92, dru­ge od tek­sto­va pi­sa­nih za no­vi­ne i od onih ko­je su sa­da, po pr­vi put, ob­ja­vlje­ne u ovoj knji­zi.
● Sam na­slov ko­ji Va­ša no­va knji­ga no­si ve­o­ma je op­ti­mi­sti­čan. Ka­ko i u ko­joj mje­ri ga oprav­da­va­te me­đu sa­mim ko­ri­ca­ma ovog svog dje­la?
– Na­slov knji­ge go­vo­ri da se ra­di o zbir­ci hu­mo­ri­stič­kih pri­ča ko­je će vam na­smi­ja­ti da­ne i po­ka­za­ti da je ma­lo stva­ri ko­ji­ma se ne mo­že­mo ma­kar osmjeh­nu­ti, kao i da je pu­no sva­ko­dnev­nih, na­iz­gled su­vi­še obič­nih, do­sad­nih, po­na­vlja­ju­ćih, ne­pri­jat­nih, sa ko­ji­ma upra­vo smi­je­hom i osmi­je­hom mo­že­mo ne sa­mo da se iz­bo­ri­mo, ne­go čak u nji­ma i uži­va­mo. Dje­ca se smi­ju i do če­ti­ri sto­ti­ne pu­ta dnev­no, od­ra­sli lju­di svo­je dnev­ne osmje­he mo­gu na pr­ste da iz­bro­je, iako je ži­vot vri­je­dan osmi­je­ha i du­ha bez ko­ga ri­je­či „du­ho­vi­tost” ne­ma. Kao i u pret­hod­nim mo­jim knji­ga­ma, pri­če su pi­sa­ne u pr­vom li­cu, pri­je sve­ga zbog to­ga što je naj­te­že na­smi­ja­ti se sa­mom se­bi, či­me se tek sti­če ali­bi da se smi­je­te i dru­gi­ma. S dru­ge stra­ne, upr­kos tom pr­vom li­cu, ko­men­ta­ri i pi­sma mo­jih či­ta­la­ca mi po­tvr­đu­ju da su pri­če ko­je pi­šem o svom ži­vo­tu pri­če ko­je bi i oni o svom na­pi­sa­li, jer te „ži­vot­ne sit­ni­ce” su ono što ljud­ske ži­vo­te spa­ja kroz pro­stor i vri­je­me.
● Vra­ti­mo se op­ti­mi­zmu ko­ji vr­ca iz sva­kog slo­va Va­še knji­ge i to­me ko­li­ko nam je u isti mah i ma­lo i pu­no po­treb­no da ga za­i­ma­mo, pa opet...
– Ovaj ži­vot ko­ji ži­vi­mo je je­dan je­di­ni ko­ji ima­mo. Do­bi­li smo ga na lu­tri­ji sud­bi­ne, kao po­slje­di­cu mi­li­jar­di slu­čaj­no­sti ko­je su mo­ra­le da se do­go­de da bi­smo se de­si­li mi, a ne ne­ko dru­gi. Je­ste da se po­mi­nju i po­ja­ve po­put re­in­kar­na­ci­je, ali za njih ne­ma ga­ran­ci­ja, ni ži­vih svje­do­ka. Za­to u ovom ži­vo­tu ko­ji ži­vi­mo tre­ba­lo bi da uži­va­mo što vi­še mo­že­mo, da ga ci­je­ni­mo, što bo­lje is­ko­ri­sti­mo, da za so­bom osta­vi­mo trag na­šeg po­sto­ja­nja i sre­će što smo ima­li pri­li­ku da to sve ura­di­mo. Ni­šta u na­šim ži­vo­ti­ma ni­je ma­lo, sve je va­žno i ve­li­ko, sve tre­ba ži­vje­ti sa pu­nom pa­žnjom i po­što­va­njem, ma ko­li­ko ba­nal­no i ne­bit­no na mah iz­gle­da­lo. Naj­lak­še je ku­ka­ti, svi­jet oko se­be za­cr­ni­ti ne bi li se ta­ko do­bi­lo oprav­da­nje za sve ono što smo mo­gli, a ni­smo ura­di­li. Mno­go te­že je u sve­mu što ži­vi­mo po­tra­ži­ti i na­ći do­bru stra­nu ili ma­kar ma­nje lo­šu, isto­vre­me­no po­tra­živ­ši u se­bi i sna­gu da se to­me na­smi­je­mo. Ta­mo gdje ima smi­je­ha ne­ma stra­ha. Smi­jeh je vr­sta slo­bo­de.
● Ko­ju po­ru­ku no­si Va­ša knji­ga?
– Da je sva­ki dan vri­je­dan osmi­je­ha i da je osmi­jeh sva­kog da­na vri­je­dan. Da bi osmi­jeh tre­ba­lo obla­či­ti sva­ki dan, ne pro­pu­šta­ti da ga ko­ri­sti­mo i is­ko­ri­sti­mo. Da smo mi ono što ži­vi­mo i ka­ko ži­vi­mo. Da smo mi ono če­ga se sje­ća­mo, ma­kar se ra­di­lo o sje­ća­nju mla­dom tek ne­ko­li­ko mi­nu­ta. Da je naš ži­vot zbir­ka pri­ča ko­je nam se sva­ki dan de­ša­va­ju i ko­je bi ma­kar tre­ba­lo da pri­mi­je­ti­mo. Da su naj­ve­ći ju­na­ci pri­ča oni ko­ji ži­ve po­red nas, a da naj­bo­lje pri­če ži­ve u na­ma.
● Po­zna­to je da nje­gu­je­te ži­vu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa či­ta­o­ci­ma. Ka­ko Va­ši či­ta­o­ci re­a­gu­ju, šta Vas naj­če­šće pi­ta­ju?
– No­vost ko­ju je in­ter­net unio u svi­jet knji­žev­no­sti je mo­guć­nost da či­ta­o­ci raz­go­va­ra­ju sa pi­sci­ma, če­šće i br­že. Za­hva­lju­ju­ći to­me, ja dnev­no do­bi­jam pi­sma sa ko­men­ta­ri­ma, uti­sci­ma, mi­šlje­nji­ma či­ta­la­ca mo­jih knji­ga. Za­jed­nič­ki ime­ni­lac je to da sam ih slat­ko na­smi­ja­la, da su se smi­ja­li i onim stva­ri­ma ko­je im do ta­da uop­šte ni­su bi­le smi­je­šne ili ih ni­su ni pri­mje­ći­va­li. Do­sta njih mi se za­hva­lju­je što sam umje­sto njih na­pi­sa­la pri­če, jer su se pre­po­zna­li u ono­me što su pro­či­ta­li. Ima i onih, a po­seb­no su mi dra­gi, ko­ji mi pi­šu o svo­jim slič­nim ili istim do­ga­đa­ji­ma ko­jih su se sje­ti­li tek kad su pro­či­ta­li mo­je knji­ge. Naj­če­šća pi­ta­nja su ka­ko mi sve to pa­da na pa­met i oda­kle mi to­li­ko sna­ge za smi­jeh. Me­ni je naj­dir­lji­vi­je ka­da mi na­pi­šu da su svom no­vo­ro­đe­nom dje­te­tu da­li ime po ne­kom od mo­je dje­ce, ju­na­ka mo­jih pri­ča, ta­ko da sad imam re­gi­stro­va­nih već ne­ko­li­ko Za­ri­ja, Vu­ko­va i Vi­do­va. Mi­šlje­nja či­ta­la­ca za me­ne ima­ju po­se­ban zna­čaj i upra­vo zbog to­ga je pr­va stra­ni­ca mo­je knji­ge re­zer­vi­sa­na za ne­ke od njih, jer ono­li­ko ko­li­ko su va­žna mi­šlje­nja „esnaf­skih” ko­le­ga, to­li­ko su va­žna i mi­šlje­nja onih ko­ji či­ta­njem da­ju ži­vot ri­je­či­ma ko­je ste na­pi­sa­li.
● Ka­kvi su Vam da­lji knji­žev­ni pla­no­vi?
– Mo­ji pla­no­vi, ka­da se o pi­sa­nju ti­če, su da sa istim na­sta­vim. Ima još to­li­ko ne­na­pi­sa­nih pri­ča, pro­sto ka­snim. Sva­ki dan se de­ša­va­ju, a ja još na sta­rim po­ra­di­la ni­sam. Ako ste, za­pra­vo, mi­sli­li da me kao mno­gi pi­ta­te da li ću na­pi­sa­ti ro­man, mo­ram da vam ka­žem da za sa­da me ta­kve na­mje­re ne spo­pa­da­ju. Još je pri­ča for­ma u ko­joj, sa naj­ve­ćim uži­va­njem, pi­šem ono što osje­ćam, vi­dim, o če­mu mi­slim. A i pri­ča ne­ma do­volj­no, si­gur­no ne ono­li­ko ko­li­ko su one pro­sto­ra vri­jed­ne. Zbog to­ga pla­ni­ram da se i da­lje dr­žim pri­ča, smi­je­ha i osmi­je­ha.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Kom­pli­men­ti oba­ve­zu­ju

● Ka­ko re­a­gu­je­te kad Vas po­re­de sa Ki­šo­nom i Ra­ble­om? U ko­joj mje­ri Vas to ne­gdje oba­ve­zu­je, ku­ra­ži i na­dah­nju­je?
– Ti ja­ko ve­li­ki kom­pli­men­ti pri­je sve­ga oba­ve­zu­ju, jer kad vas ne­ko po­re­di sa ime­ni­ma u ni­zu naj­ve­ćih hu­mo­ri­sti­ča­ra svi­je­ta, on­da se ma­lo i sa­mi se­be upla­ši­te, od­no­sno upla­ši­te se od po­mi­sli da li će­te i ubu­du­će mo­ći da oprav­da­te ta­kva po­re­đe­nja. Na­dah­nju­je, jer vam, na naj­ljep­ši mo­gu­ći na­čin, go­vo­ri da ste do­bro od­ra­di­li ono što ste ra­di­li, a to ste ra­di­li ne oče­ku­ju­ći ta­ko ve­li­ke po­hva­le, već pro­sto pi­šu­ći o ono­me što vi sma­tra­te pi­sa­nja vri­jed­nim i na na­čin na ko­ji vi osje­ća­te da bi o to­me tre­ba­lo pi­sa­ti. Ja­sno da ta­kva po­re­đe­nja i uli­va­ju hra­brost, jer go­vo­re da ste na pra­vom pu­tu ko­ji ste na­šli sa­mo pra­te­ći se­be i ono što je­ste.