Lju­bi­te­lji li­je­pe ri­je­či u Ko­to­ru ima­li su pri­li­ku i čast da po­gle­da­ju i pre­li­sta­ju tek iza­šlu iz štam­pe zbir­ku po­e­zi­je i krat­kih pri­ča „Ka­ko smo vo­lje­li i umi­ra­li“ auto­ra Raj­ka Pa­li­br­ka, pu­bli­ci­ste i no­vi­na­ra iz Plje­va­lja, ko­ja je u pa­la­ti Bi­zan­ti pred­sta­vlje­na po­sred­stvom Udru­že­nja Plje­vlja­ka u Ko­to­ru. Knji­ga je iza­šla u iz­da­nju Knji­žev­ne za­dru­ge Srp­skog na­rod­nog vi­je­ća Cr­ne Go­re, a ovo je nje­na „pret­pre­mi­je­ra“ – pro­mo­ci­ja knji­ge u plje­valj­skoj Gim­na­zi­ji „Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić“ pla­ni­ra­na je za kraj ok­to­bra, a bi­će pred­sta­vlje­na i na Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du. Po­se­ban šarm pro­mo­ci­ji u Ko­to­ru da­la je Mar­ta Bo­ro­vić, uče­ni­ca dru­gog raz­re­da OŠ „Nje­goš“ Ko­tor, ko­ja je po svom iz­bo­ru od­re­ci­to­va­la Raj­ko­vu pje­smu „Pe­ru­ni­ka“, dok je autor pro­či­tao svo­ju krat­ku pri­ču „Ne­zna­nac“, za­tim pje­sme „Po­sljed­nja i pr­va ci­ga­re­ta“ i „Lju­bi­šnja“, te „Za­pis na mra­mo­ru Ra­du­la Ra­di­ča na Gli­sni­ci“. Pje­snik je svo­ju osu­du ukla­nja­nja vri­jed­nog nad­grob­nog spo­me­ni­ka mra­mo­ra (steć­ka) iz gro­blja kod Plje­va­lja i nje­go­vo pre­ba­ci­va­nje na Ce­ti­nje zbog otva­ra­nja La­pi­da­ri­ju­ma Ar­he­o­lo­škog mu­ze­ja Cr­ne Go­re is­ka­zao dir­lji­vom pje­smom „Plač maj­sto­ra Ra­di­vo­ja nad otvo­re­nim gro­bom na Du­bra­vi u Lju­ti­ći­ma“. Na­slov­nu pje­smu „Pod li­pom u Odža­ku“ po­sve­tio je sta­blu li­pe sta­rom pre­ko šest vje­ko­va, ko­je je jed­no od tri na ko­ja su Tur­ci vje­ša­li srp­ske su­žnje, me­đu nji­ma i de­ve­to­ro bra­će iz brat­stva Šlji­van­ča­nin, 1836. go­di­ne. Na tom mje­stu je pri­je 15. vi­je­ka bio po­dig­nut ma­na­stir Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ko­ji su Tur­ci ka­sni­je po­ru­ši­li i od istog ka­me­na ozi­da­li tam­ni­cu.
- Lju­di­ma ko­ji pi­šu bit­no je da ih bar ne­ko sa­slu­ša, a ov­dje je bio di­van skup lju­di, in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji se ra­zu­mi­ju u sve to, pa­žnja, mir i ti­ši­na ko­je sam osje­tio, mno­go mi zna­če, jer zna­či da su lju­di slu­ša­li, ka­ko ono u knji­zi, ta­ko i ono što je re­če­no o knji­zi – ka­zao je Pa­li­brk za „Dan”.
Raj­ko Pa­li­brk se ba­vi ra­dio i te­le­vi­zij­skim no­vi­nar­stvom od 1994. go­di­ne, kao glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik RTV Plje­vlja, a za taj svoj rad do­bio je na­gra­du Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re. Za do­pri­nos ra­du Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve od­li­ko­van je Or­de­nom Be­log an­đe­la. Pod na­slo­vim „Ko oči­nu du­šu ne po­štu­je, svoju gu­bi”, 2013. go­di­ne pri­re­dio je i mo­no­gra­fi­ju cr­kve sve­tih Apo­sto­la Pe­tra i Pa­vla na Ja­vor­ju,l kod Ža­blja­ka. Po­čeo je da pi­še i ob­ja­vlju­je po­e­zi­ju još kao sred­njo­ško­lac. Kom­ple­tan ti­raž od 500 pri­mje­ra­ka knji­ge krat­kih pri­ča „Ju­tar­nja pri­ča” pla­nuo je od­mah po ob­ja­vlji­va­nju 2010. go­di­ne u iz­da­nju Knji­žev­nog klu­ba „Dal­ma” u Plje­vlji­ma. Autor je sa­da ob­ra­do­vao svo­je či­ta­o­ce no­vim dje­lom.
- U svo­joj po­e­zi­ji pi­šem o jed­noj ne­po­zna­toj ze­mlji, „ter­ra in­cog­ni­ta”, ko­ja je dio sta­re srp­ske Her­ce­go­vi­ne, iz­me­đu Li­ma i Ta­re, pod­ruč­je plje­valj­ske op­šti­ne, ko­je je pot­pu­no za­bo­ra­vlje­no i od Bo­ga i od lju­di. Si­gu­ran sam da će či­ta­lac iz­me­đu ko­ri­ca ove knji­ge na­ći mno­go to­ga što ni­je znao. To je te­ma­ti­ka ko­ju je ve­o­ma ma­li broj pje­sni­ka do­ti­cao – Raj­ko Pe­trov No­go, Mak Di­zdar, ko­ji se pro­sla­vio sa nje­go­vim „Ka­me­nim spa­va­čem”, sa po­e­zi­jom o steć­ci­ma (mra­mor­ju), ko­ji su ne­sum­nji­vo srp­ski nad­grob­ni spo­me­ni­ci iz ra­nog sred­njeg vi­je­ka. Mo­že se o to­me do­sta na­ći i ovoj knji­zi, po­ru­ču­je pje­snik.
M.D.P.


Lju­bi­šnja u sr­cu

Po­e­zi­ju Raj­ka Pa­li­br­ka re­cen­zent i lek­tor Mi­lan Kne­že­vić na­zvao je „li­ri­kom du­še“, jer „pje­sme oku­plje­ne u ovoj zbir­ci ne­sva­ki­da­šnjeg na­zi­va osim knji­žev­no-po­et­ske ima­ju i sa­svim spe­ci­fič­nu lir­sko-emo­tiv­nu di­men­zi­ju, do sa­da ne­vi­đe­nu na ovim knji­žev­nim pro­sto­ri­ma“. Iako su for­mal­no raz­vr­sta­ne u če­ti­ri te­mat­ska kru­ga (Ka­ko smo vo­lje­li i umi­ra­li, Za­pi­si maj­sto­ra Ra­di­vo­ja, Ta­ko nam pi­sa­no, Pred raz­bi­je­nim ogle­da­lom), pje­sme pri­pa­da­ju ili či­stoj li­ri­ci, lju­bav­noj po­e­zi­ji, ili „iz­vi­ru iz mi­ta i tra­di­ci­je, pre­vas­hod­no one ko­ja ima slo­ven­ske i pra­slo­ven­ske kor­je­ne, i na­slo­nje­ne su na bo­ga­to kul­tur­no-isto­rij­sko na­sle­đe ne­do­volj­no is­tra­že­nog i ma­lo po­zna­tog pro­sto­ra is­pod pla­ni­ne je­din­stve­nog žen­skog ime­na, is­pod pla­ni­ne Lju­bi­šnje ko­ja je vi­še od in­spi­ra­ci­je, ko­ju Raj­ko Pa­li­brk, ko­nač­no, sta­vlja u sam cen­tar po­et­skog zbi­va­nja“, is­ti­če Kne­že­vić.