Zor­ka Mi­lić je autor knji­ge „Tu­đa ve­če­ra” (CID – Pod­go­ri­ca, 2015) – ka­zi­va­nja sto­ljet­nih že­na iz Cr­ne Go­re, ko­ja se za­ni­ma­la dru­štve­nim po­lo­ža­jem že­na pa­tri­ja­hal­ne Cr­ne Go­re.
– O ovoj pro­fe­so­ri­ci Nju­jork­škog uni­ver­zi­te­ta, zna­mo tek to­li­ko da je „na­še go­re list”. To je utvr­di­la is­tra­ži­vač­kim po­stup­kom, ko­ji je pri­mi­je­ni­la i u ela­bo­ra­ci­ji ove slo­že­ne te­me, ko­ju je od po­čet­ka do kra­ja vo­di­la na vr­lo sup­ti­lan na­čin. Osvo­ji­la je sim­pa­ti­je i po­vje­re­nje či­ta­la­ca ove knji­ge o že­ni Cr­ne Go­re iz sta­rog do­ba, ma i ovog na­šeg – da­na­šnjeg. Ta­ko je po­ka­za­la ko­li­ko je tra­di­ci­ja ja­ka i pri­sut­na u po­na­ša­nju že­na sva­kog vre­me­na, pa i ovog sa­vre­me­nog – na­vo­di dr Zo­ran La­kić.
Autor­ka je raz­go­va­ra­la sa 30 „ne­pi­sme­nih že­na pra­vo­slav­nog, ri­mo­ka­to­lič­kog i mu­sli­man­skog na­sle­đa, sve iz­me­đu 101 i 115 go­di­na sta­ro­sti” (14). Sve do jed­ne pam­ti­le su svo­je ro­đe­nje, pre­ko da­tu­ma ne­kih ra­to­va. A bi­lo ih je na pre­tek. Iz da­le­ke Ame­ri­ke do­šla je 1990. go­di­ne i za­po­če­la svoj is­tra­ži­vač­ki pro­je­kat, ko­ji je, evo, do­ži­vio 2015. go­di­nu i svo­je tre­će iz­da­nje u po­pu­lar­noj CID-ovoj bi­bli­o­te­ci Svje­do­čan­stva. Pre­vod sa en­gle­skog ura­di­la je prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić.
– Du­go sam raz­mi­šljao ka­ko pri­ka­za­ti ovu knji­gu, a bi­ti na nje­nom ni­vou. Njen sa­dr­žaj me na to oba­ve­zi­vao: Že­ne u sjen­ci rat­ni­ka (43), Si­no­vi i bra­ća: Jed­na smrt za dru­gom (89), Pr­va brač­na noć mo­ra da sa­če­ka (121), Pri­ja­telj mog ne­pri­ja­te­lja je moj ne­pri­ja­telj (153), Sve smo mi se­stre (177). U po­seb­nom po­gla­vlju da­ta je i ta­ko na­slo­vlje­na – hro­no­lo­gi­ja ra­to­va i su­ko­ba u Cr­noj Go­ri (227) ta­ko bit­nih u ovoj knji­zi, za ovog auto­ra, ali i za či­ta­o­ca. U Po­go­vo­ru, na kra­ju knji­ge autor­ka i da­lje raz­mi­šlja o sup­til­noj te­mi ko­ju je na vr­lo ori­gi­na­lan is­tra­ži­vač­ki na­čin – pri­ve­la kra­ju. Pa bi­lje­ži na str. 215: „Za­o­ku­plja­lo me ne­ko­li­ko ide­ja... da li je pa­tri­ja­hal­nom dru­štvu u sa­vre­me­noj Cr­noj Go­ri do­šao kraj, na­ro­či­to ka­da su u pi­ta­nju že­ne. Ko­ji su tra­go­vi jed­nog tra­di­o­ci­o­al­nog svi­je­ta osta­li? Šta je od­ba­če­no?” Za­i­sta su­štin­ska pi­ta­nja – ka­že dr La­kić.
Na po­sta­vlje­na pi­ta­nja autor­ka sa­ma od­go­va­ra na de­se­tak zad­njih stra­na.
–Do­ča­ra­će­mo ne­ka od za­pa­ža­nja „na­še” autor­ke ove knji­ge – bez ika­kvih ko­men­ta­ra; jed­no­stav­no re­če­no bi­li bi su­vi­šni, ma­kar za na­šeg či­ta­o­ca. „Mo­ra­li smo da ra­di­mo čim se no­gu do’va­ti­mo, po­seb­no žen­ska đe­ca. Že­ne su va­zda te­gli­le” (127) – „Kao što sam u rod ra­di­la, ta­ko sam i u dom: slu­ša­la, po­di­za­la đe­cu, ču­va­la, ra­di­la.” Na pi­ta­nje ka­ko si upo­zna­la mu­ža od­go­va­ra: „Me­ne su ro­di­te­lji pi­ta­li oću li ga uze­ti.” „Ni­je­sam ga ni­kad vi­đe­la – pri­je no sam ga uze­la.” Na pi­ta­nje o sek­su, uglav­nom, bi za­ću­ta­la: „To me ne pi­taj. Pi­taj me ne­što dru­go.” Ili: „Ni­sam le­ža­la kod mu­ža dva mje­se­ca (na­kon uda­je). Mo­žda i du­že. Ne­kad kod sve­kra, a ne­kad kod za­o­ve.” „Po­sli­je dva-tri mje­se­ca – za­o­va mi je re­kla da idem kod mu­ža (da spa­vam).”
„Ni­ka­da ni­je­sam ču­la da je je­dan čo’ek po­ma­ga že­ni da ra­di... Lju­di su sa­mo za ra­to­ve.” „Sa­mo sam pet go­di­na bi­la za njim, pri­je no je po­gi­nuo.” Na pi­ta­nje da li je bi­lo slu­ča­je­va da đe­voj­ka za­trud­ni: „Ne, to­ga ne­ma u Cr­noj Go­ri, sa­mo u dru­ge ze­mlje.” I da­lje: „Ne­ki su na­ši uzi­ma­li Bu­le (Mu­sli­man­ke). Nji­ho­ve fa­mi­li­je su bi­le ne­sreć­ne zbog to­ga.”...- bi­lje­ži aka­de­mik La­kić.
On za­klju­ču­je osvrt o knji­zi Zor­ke Mi­lić – „Tu­đa ve­če­ra”, obi­ma oko 250 stra­na, ci­ta­tom, ko­jim je za­vr­še­na i knji­ga:
„Na ču­dan na­čin, za­tvo­rio se krug. Do­šla sam u ze­mlju mo­jih kor­je­na – kor­je­ne ko­ji su is­ko­pa­le sto­go­di­šnje, ne­pi­sme­ne plem­ki­nje. Pri­pa­da­nje i jed­nom, i dru­gom svi­je­tu „Čo­vje­ka mo­že sa­mo obo­ga­ti­ti.” (225)
– Sva­ko ko pro­či­ta ovu knji­gu bi­će za­hva­lan nje­nom auto­ru, pre­vo­di­o­cu sa en­gle­skog je­zi­ka i iz­da­va­ču – CID-u Pod­go­ri­ca 2015. go­di­ne – na­vo­di La­kić.
A.Ć.


Moj pr­vi do­ma­ćin je ubi­jen

„Pam­tim al­ban­ske ra­to­ve (Bal­kan­ske ra­to­ve)... Išla sam u Ska­dar... Ta­mo mi je brat bio top­dži­ja... Po­ni­je­li smo mu me­sa, ja­ja, lje­ba i sve što smo ku­ći ima­li... Moj pr­vi do­ma­ćin je ubi­jen – ta­man tu, u tu šu­mu... Kad smo ga pro­na­šli – još je bio na­smi­jan. Čo’jek bi re­ka živ je. Da ne vje­ru­jem svo­jim oči­ma...”
„Kad su Šva­be bi­le ođe, ni­je­smo smje­li no­sit hra­nu voj­ni­ci­ma”. „Oni su bi­li ja­či i mo­gli su da či­ne što god im je vo­lja – s na­ma... Ni dan da­nas ne znam šta su od nas šće­li. Vi­diš i sa­ma da ma­lo ima­mo. Ima­li smo još ma­nje kad su oni bi­li tu.”