K
nji­žev­ni­ku Ran­ku Jo­vo­vi­ću ne­dav­no je uru­če­na pre­sti­žna na­gra­da ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re za ži­vot­no dje­lo. To je sa­mo jed­na u ni­zu broj­nih zna­čaj­nih pri­zna­nja ko­jim je ovaj pje­snik iz­u­zet­no bo­ga­tog opu­sa ovjen­čan za go­di­ne kva­li­tet­nog ra­da i stva­ra­la­štva. Jo­vo­vić za ,,Dan” go­vo­ri o no­voj na­gra­di, po­e­zi­ji, pla­no­vi­ma, ali i ne­kim ži­vot­nim te­ma­ma.
● Šta za Vas pred­sta­vlja na­gra­da ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”?
– Zna­či mi, zna­či kao još jed­na zvi­je­zda - krst u mo­joj bes­kraj­noj po­vi­je­sti po­e­zi­je. Zo­vu me na­rod i na­rod­ni pr­va­ci, če­sti­ta­ju, kao da mi se ro­di­la vječ­nost. Sve mi se či­ni, bu­du­ći da je ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo” ne­be­ska po­ja­va i po­ve­lja, da mi se sa ne­ba uči­nio i vla­di­ka Ra­de ko­ji mi je po­ru­čio ,,Do­bro je to Jo­vo­vi­ću, pa će­mo kad ba­neš ova­mo, u ovaj vrt, po­pi­ti i jed­nu bo­cu crm­nič­kog vi­na”. Ta­ko mi se či­ni. Vla­di­ka me, isti­na, ne pi­ta šta to, jad­ni ne bi­li, ra­di­te od Cr­ne Go­re, ali mu re­koh: „Ovi Ti na­gr­di­še Cr­nu Go­ru, ovi što se pr­se da su an­ti­sr­bi i što te­be pre­kr­šta­va­ju i tje­ra­ju u nji­hov sli­je­pi ćo­šak. Ova­kvih kon­ver­ti­ta, ne­zna­li­ca i zlih lju­di ni­je bi­lo ni­ti će bi­ti. Bo­lji su bi­li Tur­ci od ovih što pro­go­ne sve što je di­sa­lo i di­še tvo­jom du­šom, sve­ti vla­di­ko. Bu­du­ći da su prog­na­li sve ljud­sko u se­bi, što ne bi pro­go­ni­li i nas”. Vla­di­ka za­pla­ka, i sad bih se za­kleo po­lju­bi me. Hva­la, što mi je Go­spod po­klo­nio ovu po­ve­lju Cr­no­je­vi­ća.
● Ima­te li pla­no­va na­kon ove na­gra­de?
– Ne­mam pla­no­va. Me­ni se sa­mo ži­vi. Mi­slim na one ko­ji su me osta­vi­li da se zlo­pa­tim sa ovim ži­vo­ti­nja­ma. Isti­na, me­ni je unu­ka Na­đa, mo­je Sun­ce, i mo­je kćer­ke, i ne­što ma­lo pri­ja­te­lja odav­de do Be­o­gra­da. Ipak, mno­go je fu­ka­re ko­ja me okru­žu­je, kao što ta­ma okru­žu­je Ze­mlju. Ze­mlja je zvi­je­zda Da­ni­ca, a oko zvi­je­zde si­ja svje­tlost - ve­li­ka taj­na, a taj­na je ta­ma.
● Ka­ko ocje­nju­je­te da­na­šnju knji­žev­nu sce­nu u Cr­noj Go­ri?
– Knji­žev­na sce­na je ka­ta­stro­fa, ako mi­sli­te na sce­nu cr­no­gor­sku.
Za srp­ske pi­sce ne­ma mje­sta sem u li­stu ,,Dan” i hra­mu Hri­sto­vog vas­kr­se­nja, ali i u Du­hov­nom cen­tru „Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi”. Da ne­ma to­ga, mi, srp­ski pi­sci, po­e­zi­ju bi si­ja­li po po­dru­mi­ma. Za nas ne­ma sa­la i po­zo­ri­šta, za nas ne­ma te­le­vi­zi­je i ra­di­ja. Za nas ne­ma ni Tri­na­e­sto­jul­skih, ni De­cem­bar­skih na­gra­da, ni „Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja” ni­ti na­gra­de „Stje­pan Mi­trov Lju­bi­ša”.
● Ko­ju knji­gu bi iz­dvo­ji­li?
– Mo­je knji­ge su mo­ji pri­ja­te­lji i mo­ji svje­do­ci. Tač­ni­je, ja sam pje­snik svje­dok, čo­vjek svje­dok. Pje­sni­ci su svje­do­ci u svom vre­me­nu, o svom vre­me­nu, i da­lje i du­blje, i u pro­šlost i u bu­duć­nost. Pje­snik zna mno­go. Zna sve što tre­ba. Pje­snik je ži­va in­tu­i­ci­ja. Dar je in­tu­i­ci­ja. Nje­goš je ži­va in­tu­i­ci­ja, a vla­di­ka je an­tič­ki, pra­vo­slav­ni, ne­be­ski princ-mo­nah. I Do­sto­jev­ski i Cr­njan­ski... I ja sam sin In­tu­i­ci­je. Ali ne ta­ko vi­so­ko, ma­da su mo­je knji­ge vi­so­ko, ako sta­vi­mo ru­ku na sr­ce.
A.Ć.


Sjaj­ni vi­je­nac od pri­zna­nja
Pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić do­bit­nik je ve­li­kog bro­ja zna­čaj­nih na­gra­da, pa je naj­no­vi­ju ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo” pri­klju­čio vi­jen­cu na­gra­da: „Mar­ko Mi­lja­nov”, „Ri­sto Rat­ko­vić”, „Ra­de Dra­i­nac”, „La­za Ko­stić”, „Ra­do­je Do­ma­no­vić”, „Pe­čat Uni­rek­sa”, „Gra­ča­nič­ka po­ve­lja”, „Po­ve­lja Sve­ti car La­zar”, Na­gra­da Da­ni­lov­gra­da „9. de­cem­bar”, „Ar­se­ni­je Čar­no­je­vić”, „Pe­čat va­ro­ši srem­sko­kar­lo­vač­ke”, „Je­le­na Bal­šić”, „Du­ško Tri­fu­no­vić”, „Jo­van Du­čić”, „Žič­ka hri­so­vu­lja” i „Mi­o­drag Ću­pić”.