Na da­na­šnji dan, 5. fe­bru­a­ra, pri­je 30 go­di­na, pre­mi­nuo je je­dan od naj­po­zna­ti­jih cr­no­gor­skih i ju­go­slo­ven­skih sli­ka­ra, aka­de­mik Alek­san­dar Aco Pri­jić. Pri­pa­dao je pr­voj ge­ne­ra­ci­ji po­sli­je­rat­nih cr­no­gor­skih sli­ka­ra.
Pri­jić je ro­đen 1920. go­di­ne u Tiv­tu. Sli­kar­stvo je učio u ate­ljeu Pe­tra Lu­bar­de i Mi­la Mi­lu­no­vi­ća. Sa Bran­kom Fi­li­po­vi­ćem i Goj­kom Ber­ku­lja­nom je osno­vao pr­vu li­kov­nu gru­pu u Cr­noj Go­ri - „Tro­ji­ca”. Bio je je­dan od osni­va­ča i du­go­go­di­šnji pred­sjed­nik ULUCG i ULUJ-a. To­kom pe­de­se­tih go­di­na je ra­dio u Odje­lje­nju ki­ne­ma­to­gra­fi­je Mi­ni­star­stva pro­svje­te, bio osni­vač i pr­vi di­rek­tor Mu­ze­ja NOB-a, di­rek­tor an­sam­bla „Oro” na Ce­ti­nju, dao ve­li­ki do­pri­nos osni­va­nju Umjet­nič­ke ško­le u Her­ceg No­vom, uče­stvo­vao u osni­va­nju Umjet­nič­kog pa­vi­ljo­na u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du i bio osni­vač i du­go­go­di­šnji di­rek­tor Mo­der­ne ga­le­ri­je u Pod­go­ri­ci.
Do­bit­nik je Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de 1961. i 1965. go­di­ne, na­gra­de AV­NOJ-a za sli­kar­stvo i mno­gih dru­gih.
Imao je pre­ko 20 sa­mo­stal­nih i uče­stvo­vao na vi­še od sto­ti­nu grup­nih iz­lo­žbi. Nje­gov sli­kar­ski opus či­ni vi­še od 600 umjet­nič­kih sli­ka u teh­ni­ci ulje na plat­nu, pa­stel, tem­pe­ra. Ba­vio se i pri­mi­je­nje­nom umjet­no­šću, mo­za­i­kom, no­vin­skim ilu­stra­ci­ja­ma, ka­ri­ka­tu­rom, a nje­go­vi ra­do­vi se na­la­ze u mu­ze­ji­ma, pri­vat­nim ga­le­ri­ja­ma i ko­lek­ci­ja­ma ši­rom svi­je­ta.
Po ri­je­či­ma li­kov­nog kri­ti­ča­ra Mi­la­na To­po­lo­vač­kog, go­vo­ri­ti o sli­kar­skom dje­lu Alek­san­dra Pri­ji­ća zna­či po­ve­za­ti nje­go­vu sna­žnu lič­nost sa tvr­do­kor­nim cr­no­gor­skim pej­za­žem i mo­rem ko­je po nje­go­vim ivi­ca­ma re­zba­ri jed­nu no­vu, sup­til­ni­ju i čul­ni­ju po­e­zi­ju... Jer Pri­jić je Cr­na Go­ra, a nje­go­vo sli­kar­sko plat­no por­tal ma­gi­je ko­ji kra­si je­dan na­ci­o­nal­ni fol­klor.
– Dru­ži­ti se sa Alek­san­drom Pri­ji­ćem zna­či­lo je ne­pre­sta­no kre­ta­nje, tra­ga­nje, uz­ne­mi­ra­va­nje, stal­ni pr­kos, traj­no ne­mi­re­nje sa po­sto­je­ćim, vje­či­to ne­za­do­volj­stvo po­stig­nu­tim, pro­te­sto­va­nje i pro­tiv ono­ga što vam je dra­go, što du­bo­ko u va­ma ži­vi, ono­ga če­mu te­ži­te i za čim če­zne­te jer že­lja je da bu­de još bo­lje, još sa­vr­še­ni­je, uspje­šni­je. Po­red Alek­san­dra Pri­ji­ća se ni­je mo­glo bi­ti mi­ran ni u ku­ći, to­plom po­ro­dič­nom do­mu ni u ate­ljeu. I dok je stva­rao on se su­pro­sta­vljao, ina­tio se i pro­te­sto­vao. Po­red Aci­ke ni­je se mo­glo bi­ti mi­ran ni to­kom šet­nje par­ko­vi­ma, ni na uli­ci, sme­ta­la mu je slo­mlje­na gran­či­ca na sta­blu, raz­bi­je­na ili ne­is­prav­na te­le­fon­ska go­vor­ni­ca, pr­lja­va uli­ca, po­ci­je­pa­ni pla­kat, ni­je do­zvo­lja­vao mir ni na sa­stan­ci­ma i sjed­ni­ca­ma, čak ni u skup­štin­skim sa­la­ma pa ni na uče­nim ras­pra­va­ma u Aka­de­mi­ji na­u­ka- uvi­jek je mi­slio svo­jom gla­vom, imao svoj stav, ne­pre­sta­no je te­žio da po­sto­je­će mi­je­nja no­vim, bo­ljim, dru­ga­či­jim.
Ma­lo je lju­di sa to­li­ko ža­ra i pe­pe­la isto­vre­me­no, to­li­ko su­pro­sta­vlja­nja, ener­gi­je i mu­dro­sti, lu­cid­no­sti, lju­ba­vi i žu­či, pr­ko­sa i nje­žno­sti, ide­ja i za­htje­va, sa to­li­ko afir­ma­tiv­nog po­le­ta i ne­ga­tor­ske žu­stri­ne - ka­kav je bio Aco Pri­jić, pri­bi­lje­žio je u autor­skom tek­stu L. Br­ko­vić, ob­ja­vlje­nom u Po­bje­di 1988. go­di­ne.
„Me­ni, on­da, a i da­nas, Pri­jić je bio po­ja­va i me­đu sli­ka­ri­ma i me­đu pje­sni­ci­ma i me­đu bo­e­mi­ma. Pa­tio je du­blje, go­vo­rio slo­bod­ni­je”.
K.M.


Sli­ke u Sta­rom gra­du

Nje­go­vi ra­do­vi iz po­ro­dič­ne ko­lek­ci­je da­nas se mo­gu vi­dje­ti u nje­go­voj ga­le­ri­ji u Sta­rom gra­du u Her­ceg No­vom.
Pod­sje­ti­će­mo da je 2011. go­di­ne obi­lje­že­no 50 go­di­na od osni­va­nja Mo­der­ne ga­le­ri­je u Pod­go­ri­ci iz­da­va­njem mo­no­gra­fi­je nje­nog osni­va­ča, Alek­san­dra Aca Pri­ji­ća.