Li­kov­ni umjet­nik Ra­de Vu­ja­čić iz Pod­go­ri­ce ne go­stu­je če­sto u me­di­ji­ma. Ipak, ovaj gra­fi­čar - sli­kar, spe­ci­fič­nog iz­ra­za, iako to ne či­ni, mo­gao bi se po­hva­li­ti da nje­go­vi ra­do­vi ima­ju onu ta­ko po­treb­nu ori­gi­nal­nost i pre­po­zna­tlji­vost sti­la. Sce­nič­nost i dra­ma­ti­ka ko­ju nje­go­ve sli­ke so­bom no­se, a u cen­tru ko­jih je naj­če­šće „obez­li­če­ni” astro­na­ut u bi­je­lom ska­fan­de­ru, utr­li su put Vu­ja­či­ću na na­šoj i re­gi­o­nal­noj sce­ni. Što je bit­ni­je, ne sa­mo da mu nje­go­vi nad­re­al­ni pri­ka­zi do­no­se hva­le pu­bli­ke, već i nje­go­vih ko­le­ga. Vu­ja­čić je do­sad uče­stvo­vao na vi­še ko­lo­ni­ja, ko­lek­tiv­nih pred­sta­vlja­nja, a tre­nut­no spre­ma ra­do­ve za no­vo sa­mo­stal­no pred­sta­vlja­nje u Ko­to­ru. Ka­že da će osta­ti do­slje­dan do­sa­da­šnjem iz­ra­zu, ipak, ka­ko se sve mi­je­nja, i pu­bli­ka će ima­ti pri­li­ku da vi­di po­ne­što dru­ga­či­je sli­ke.
● Za­ni­mlji­vo je da umjet­ni­ci naj­če­šće po­se­žu za pri­ka­zom ma­ske, dok ste Vi čo­vje­ka obu­kli u astro­na­ut­ski ska­fan­der, sa jed­nom obez­li­če­nom ka­ci­gom?
- Sve je to po­če­lo mni­o­go ra­ni­je, u ate­ljeu na ce­tinj­skoj Aka­de­mi­ji, ka­da nam je pro­fe­sor­ka An­ka Bu­rić za­da­la vje­žbu – da uz po­moć ko­ma­da ogle­da­la na­pra­vi­mo auto­por­tret. U po­čet­ku, po­mi­slio sam da je to po­vr­šna vje­žba, tek ka­sni­je sam shva­tio da to ni­je vje­žba već ži­vot. Re­kla nam je na­pra­vi­te auto­por­tret, gle­daj­te u svoj od­raz. Pro­la­zi­li su mje­se­ci, i tu su se ni­za­la ra­zna osje­ća­nja. To je bio po­če­tak pro­ce­sa, mog su­o­ča­va­nja sa sa­mim so­bom, bio je to su­dar sa sop­stve­nim od­ra­zom u ogle­da­lu. Pro­ces ko­ji je ta­da za­po­čet i da­lje tra­je i ne­će se ni­ka­da za­vr­ši­ti. Jer, mi se kri­je­mo iza na­ših por­tre­ta. A ovo tra­ži da se uro­ni u sa­mu bit se­be, i to zah­ti­je­va mno­go vi­še od sa­mog po­gle­da u ogle­da­lo. Bit čo­vje­ko­va su ne­ke na­še fru­stra­ci­je, ne­ko na­še bje­ža­nje od sa­mih se­be. Sve se to ka­sni­je od­ra­ža­va i na fi­zi­o­no­mi­ju nje­go­vog por­tre­ta. Za­to sam za­hva­lan pro­fe­sor­ki An­ki Bu­rić.
~ Po­ne­kad se čak či­ni da su te ka­ci­ge na­lik pra­znim TV ekra­ni­ma.
- Imao sam po­tre­bu da pri­kri­jem čo­vje­ka sta­viv­ši mu ska­fan­der i tu ma­sku – ka­ci­gu astro­na­u­ta. Je­ste, po­ne­kad li­či i na pra­zan ekran. Ali, i taj pra­zan ekran kao da ne­što emi­tu­je, i ka­da ga po­sma­tra­mo ne mo­že­mo bi­ti rav­no­du­šni. To ne­ko pla­vet­ni­lo, to tam­no ko­je „po­ka­zu­je ni­šta”, mi u stva­ri ne­što vi­di­mo, mi ima­mo po­tre­bu da ne­što vi­di­mo, osje­ća­mo, da po­ku­ša­mo da ra­za­be­re­mo što nam ka­že.U jed­nom tre­nut­ku po­mi­šlja­mo da ni­je ni­šta, ali ka­da po­gle­da­mo što ga sve okru­žu­je, on­da te stva­ri poč­nu da go­vo­re o nje­mu, jer su one u stva­ri ono unu­tra­šnje, ono nje­go­vo.
● Na po­čet­ku Va­šeg ra­da ko­lo­rit je bio tam­ni­ji u od­no­snu na no­vi­je ra­do­ve, ko­ji su pre­pu­ni jar­kih bo­ja.
- Či­sto­ća mi­sli i či­sto­ća bo­je uslo­vlje­ne su jed­na dru­gom, slič­ne su. Ako že­li­mo da pri­ka­že­mo ne­što do­volj­no uvjer­lji­vo i da to pri­ka­že­mo pu­bli­ci na na­čin da ona to osje­ti i pri­hva­ti ka­ko tre­ba, mi­slim da tre­ba bi­ti čist. A ka­ko smo mi li­kov­ni umjet­ni­ci mi­slim da to tre­ba ura­di­ti či­stim bo­ja­ma, sna­žnim. Spek­tar bo­ja tač­no u sva­kom smi­slu go­vo­ri i o si­tu­a­ci­ji i o čo­vje­ku, kao i da li u toj sli­ci po­sto­ji lju­ba­vi. To su ne­ke stva­ri ko­je mi pu­tem bo­je po­ku­ša­va­mo da pre­ne­se­mo po­sma­tra­ču.
● Mno­ge Va­še ko­le­ge vo­le da ka­žu da sli­ka ni­je pi­ta­nje emo­ci­je, već in­te­lek­ta, a da su emo­ci­je pi­ta­nje po­sma­tra­ča. Vi ka­že­te su­prot­no.
- Sli­kar sam ko­ji že­li pri­ka­za­ti svo­ju su­šti­nu i svo­ja raz­mi­šlja­nja, ali na moj na­čin. Ni­sam mno­go raz­mi­šljao o to­me da li ću bi­ti pri­hva­ćen ili ne, da li će to pu­bli­ka umje­ti da shva­ti i da li će se to pu­bli­ci svi­dje­ti. Mo­žda sam tu se­bi­čan... Po­ku­šao sam pre­sli­ka­ti svo­ju unu­tra­šnjost na plat­nu, i jed­no­stav­no, te bo­je, ti pred­me­ti i sve to što je na tim sli­ka­ma, sve je to iza­šlo iz mo­je pod­svi­je­sti, iz mog ate­ljea čak, iz mog ži­vo­ta. Iskre­no, da­nas ima do­sta umjet­ni­ka ko­ji že­le da za­do­vo­lje pu­bli­ku ne osvr­ću­ći se na unu­tar­nje, sop­stve­no za­do­vo­lje­nje, da ono što stvar­no osje­ća­ju pre­ne­su na plat­no. Ja sam sre­ćan onim što ra­dim. Kad vas te stva­ri is­pu­nja­va­ju ne tre­ba vam ni no­vac, ni me­da­lje, ni ino­stran­stvo, jed­no­stav­no to je to, sli­ka­te. Čak ka­da se de­si da ura­dim ne­ku do­bru stvar, ka­da mi­slim da je ne­što do­bro, on­da obi­la­zim sli­ku kao di­je­te i po­sma­tram što sam ura­dio, uži­vam u to­me. Sre­ćan sam ovim, pa će­mo vi­dje­ti što će da­lje bi­ti i ka­ko će se raz­vi­ja­ti.
● Ka­že­te da ste se­bič­ni, ipak do­bi­ja­te po­zi­tiv­ne kri­ti­ke pu­bli­ke i ko­le­ga.
- Me­ni je ja­ko dra­go ka­da mi pu­bli­ka i dru­ga­ri ka­žu da im se sli­ke svi­đa­ju, da su li­je­pe, iako je to re­la­ti­van po­jam, da su neo­bič­ne, i to je od­lič­na stvar. Ja sam sre­ćan i zbog to­ga jer mi­slim da je ve­li­ka stvar za­do­vo­lji­ti i se­be i pu­bli­ku. To mi i la­ska, i to mi je mo­tiv vi­še da ra­dim, ka­da bih re­kao da ni­je, sla­gao bih. Mi­slim da umjet­ni­ci ne go­vo­re isti­nu ka­da ka­žu da im ni­je bit­no što go­vo­re o nji­ma i nji­ho­vom ra­du. Jer, na sli­ci da­jem pu­bli­ci dio me­ne, onaj skri­ve­ni. Lju­di ni­je­su svje­sni da vi da­je­te na uvid stva­ri ko­je su iz sr­ži, su­šti­ne, i na­dam se da će se kao i do­sad na­ći ne­ko ko će to ra­zu­mje­ti, a na­dam se da će se na­ći i ne­ko ko će to i pod­u­pri­je­ti.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ