Da­nas cje­lo­kup­no srp­stvo sla­vi dan dr­žav­no­sti svo­je otadž­bi­ne. Ka­da je pri­je sto­ti­nu dva­na­est go­di­na za­po­čeo Pr­vi srp­ski usta­nak, ob­na­vlja­no je car­stvo ko­je se u ko­lek­tiv­nom sje­ća­nju bal­kan­skih na­ro­da pro­sti­ra­lo od mo­ra do Du­na­va. Bio je to naj­ve­ći bunt u isto­ri­ji Osman­skog car­stva i pr­vi re­vo­lu­ci­o­nar­ni po­kret od mno­gih ko­ji će stvo­ri­ti mo­der­ne bal­kan­ske dr­ža­ve i nji­ho­ve na­ci­je. Ta­da je naš na­rod bio mo­de­ran. Iako bli­ži neo­li­tu ne­go svo­joj sred­njo­vje­kov­noj sla­vi, po­šao je pu­tem ko­jim su pod­stak­nu­ti Fran­cu­skom re­vo­lu­ci­jom kre­ta­li dru­gi evrop­ski na­ro­di.
I dok su ka Be­o­grad­skim pa­ša­lu­ku dav­ne 1804. gle­da­li sta­nov­ni­ci ne­ko­li­ko da­nas ne­za­vi­snih dr­ža­va, ko­je se pro­sti­ru od Une do Var­da­ra, da­nas je Sr­bi­ja pri­mjer ne­čeg dru­gog. Pri­je ne­ko­li­ko da­na Na­rod­na skup­šti­na je ša­pa­tom, bez opo­zi­ci­je vri­jed­ne pa­žnje, pot­pi­sa­la je­dan u ni­zu spo­ra­zu­ma sa NA­TO-om pre­ma ko­me će, ka­ko je lu­cid­no pri­mi­je­ti­la po­li­ti­čar­ka iz jed­ne van­par­la­men­tar­ne stran­ke, ova ali­jan­sa „ući u Sr­bi­ju“. Pri­pad­ni­ci NA­TO-a će ubu­du­će ima­ti funk­ci­je i ovla­šće­nja stra­nih di­plo­ma­ta i ov­da­šnjih po­li­ca­ja­ca, a sa­mo će za­dr­ža­ti svo­ju uni­for­mu - da ne bu­de ni­ka­kve za­bu­ne.
Opo­zi­ci­ja upo­zo­ra­va vla­du da ko­nač­no re­a­gu­je na ta­las eks­trem­nog na­ci­o­na­li­zma i neo­u­sta­ške re­to­ri­ke iz Za­gre­ba. Ka­da ste sla­bi i su­o­če­ni sa moć­nim za­štit­ni­ci­ma onih ko­ji pro­go­ne, asi­mi­lu­ju i gr­de vaš na­rod, on­da od­go­vor ni­je u sla­nju oši­ša­nog Če Ge­va­ri­nog dvoj­ni­ka na ne­ku go­di­šnji­cu da hr­vat­skoj jav­no­sti „skre­še u brk“ (a po­sle će­mo se već iz­vi­ni­ti). Ni­je rje­še­nje ni da pred­sjed­nik Ni­ko­lić pri­su­stvu­je pri­je­mu Hr­vat­ske u EU u ča­su ka­da su Sr­bi iz Hr­vat­ske us­kra­će­ni za svo­ja pra­va... a sve to sa­mo da bi se ne­ka­ko re­ha­bi­li­to­vao za svo­je čet­nič­ke da­ne. Ni­je rje­še­nje ni nje­go­va se­ljo­ber­ski do­mi­šlja­ta do­sko­či­ca ko­ju po­ne­kad pri­mje­nju­je ka­da se sret­ne sa ko­le­ga­ma iz Za­gre­ba. Oni se lju­te što ih lju­bi tri pu­ta, mi se pi­ta­mo za­što ih uop­šte lju­bi? Se­dam­na­est go­di­na je ozvje­ra­vao sve što je hr­vat­sko i tje­rao nas svo­jim be­smi­sle­nim po­na­ša­njem da cr­ve­ni­mo, a sa­da se po­ni­ža­va lji­ga­vim udvo­ri­štvom. On ne ra­zu­mi­je da svi­je­tu ni­je ja­sno ono što on i nje­gov svi­jet pot­pu­no pri­hva­ta­ju, a to je da je u nje­go­voj svi­je­sti mo­gu­će zlo­u­po­tri­je­bi­ti sve­tost kr­sne sla­ve i go­sto­prim­stva i do­ći kod ne­pri­ja­te­lja, sr­dač­no ga iz­lju­bi­ti, a on­da mu se ci­je­lo ve­če pod­smi­je­va­ti i kva­ri­ti sve­čar­sko ras­po­lo­že­nje.
Pred Na­rod­nu skup­šti­nu Sr­bi­je do­šao je pred­log de­kla­ra­ci­je o ge­no­ci­du NDH nad srp­skim na­ro­dom. Ovaj tekst pred­lo­ži­la je jed­na ma­lo po­zna­ta ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja. Ta­kvi smo mi Sr­bi. Naj­va­žni­je je šta će re­ći naš kom­ši­luk – lič­ni u Be­o­gra­du, dr­žav­ni u re­gi­o­nu. Do­ni­je­li bi de­kla­ra­ci­ju bez ozbilj­nog na­pret­ka kad je ri­ječ o po­zna­va­nju bro­ja žr­ta­va ge­no­ci­da ili me­đu­na­rod­nog pri­zna­nja je­zi­vog zlo­či­na ko­ji je u NDH si­ste­mat­ski vr­šen to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. Umje­sto da sa­ku­pe do­volj­no nov­ca za me­đu­na­rod­ni pro­je­kat sa­sta­vlja­nja što cje­lo­vi­ti­jeg po­pi­sa srp­skih žr­ta­va... Za­što ni­su po­ku­ša­li da ani­mi­ra­ju ne­kog kon­gre­sme­na ili mp-a da po­kre­ne ini­ci­ja­ti­vu za slič­nu de­kla­ra­ci­ju u SAD ili Bri­ta­ni­ji?
SNS-ovi osni­va­či ni­su bi­li is­kre­ni sa svo­jim sr­bo­va­njem od 1991. do 2008., za­što bi da­nas bi­li če­sti­ti u ve­zi s pre­na­gla­še­nim evro­pej­stvom? Va­žna je nji­ho­va vlast i ni­šta vi­še. Zna­ju pred­stav­ni­ci sa­da­šnje vla­sti da su im SAD i EU po­mo­gli da do­đu na vlast. Ko­li­ko god se ža­li­li na me­dij­ske kri­ti­ke, či­nje­ni­ca je da me­di­je ko­ji kre­i­ra­ju svi­jest pro­sječ­nog srp­skog bi­ra­ča sa­da­šnja vla­da dr­ži u ru­ka­ma čvr­šće ne­go bi­lo ko­ja vlast po­sle 1990. go­di­ne. Ta­kva kon­tro­la ne­mo­gu­ća je bez po­dr­ške SAD i EU. Isti­na, one uvi­jek osta­vlja­ju otvo­re­na vra­ta za pro­mje­nu svo­je po­li­ti­ke. Oda­tle ne­dav­na re­zo­lu­ci­ja Evrop­skog par­la­men­ta ko­joj sa­mo ne­do­sta­je po­dr­ška vla­da SAD i Nje­mač­ke pa da Sr­bi­ja po­no­vo do­đe u po­lo­žaj po­lu­i­zo­la­ci­je, a sa­da­šnja vlast po­sta­ne ras­tr­za­na iz­me­đu pa­ra­dr­žav­nih, pa­ra­pri­vat­nih i pa­ra­va-NVO me­di­ja. Go­re ne­go Ko­štu­ni­či­na... Po­red to­ga što su po­bro­ja­li stvar­ne i na­vod­ne na­pa­de vla­sti na me­dij­ske slo­bo­de, po­sla­ni­ci EP su spo­me­nu­li i „ne­u­spjeh“ oko pri­ma­nja „Re­pu­bljik Ko­so­va“ u Une­sko. Uspjeh ko­ji su na­še vla­sti na­zva­le naj­ve­ćom po­bje­dom Sr­bi­je (valj­da od 1999. go­di­ne?) ta­ko je za na­še „sa­ve­zni­ke“, „pri­ja­te­lje“, s ko­ji­ma vi­di­mo za­jed­nič­ku bu­duć­nost u Evrop­skoj uni­ji, po­stao istin­ski evrop­ski za­stoj, čak ko­rak una­zad.
U ta­kvim pri­li­ka­ma če­ka­mo Dan dr­žav­no­sti Sr­bi­je. Pri­je ne­ki dan zva­li su me iz jed­nih no­vi­na ko­je do­bi­ja­ju sva­ka­ko naj­vi­še nov­ca iz bu­dže­ta i ima­ju naj­bo­lji ugled kod am­ba­sa­do­ra dr­ža­va EU. Pi­ta­ju „za­što gra­đa­ni vi­še vo­le 29. no­vem­bar - pra­znik biv­še SFRJ - ne­go Sre­te­nje, Dan dr­žav­no­sti Sr­bi­je...“ Njih, vje­ro­vat­no, za­ba­vlja po­mi­sao da ima i ta­kvih. Pi­tam ja njih, da li ozbilj­no mi­sle da srp­skom na­ro­du ne­što zna­či što je ne­ki kro­a­to-slo­ve­nač­ki ko­mu­ni­sta od­lu­čio 29. no­vem­bra da stvo­ri če­ti­ri tu­đin­ske na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve na ze­mlja­ma na ko­ji­ma je vje­ko­vi­ma ve­ćin­ski ži­vio srp­ski na­rod? Da se ne­ko­me do­pa­da lič­nost ko­ja je spro­ve­la eg­ze­ku­ci­ju 70.000 lju­di u Sr­bi­ji po­sle oslo­bo­đe­nja? Da iz ne­kih raz­lo­ga pred­nost da­ju mar­ša­lu tu­đin­ske par­ti­je ne­go vo­ždu-oslo­bo­di­o­cu? Mo­gu­će je to, re­koh, ali sa­mo ako ima­mo u vi­du stra­te­ško po­zi­ci­o­ni­ra­nje po­sled­nje ne­dje­lje no­vem­bra kao vre­me­na pri­pre­ma za no­vo­go­di­šnje pra­zni­ke... Oni ko­ji su za­bo­ra­vi­li Ka­ra­đor­đa, a sje­ća­ju se Jo­si­pa Bro­za, naj­če­šće su vo­lje­li 29. no­vem­bar zbog lu­ku­lov­skih po­sje­ta rod­bi­ni na se­lu i pri­pre­ma me­sa za pred­sto­je­će pra­zni­ke. I Ni­ko­lić bi sva­ka­ko vi­še vo­lio da da­nas sje­di po­red mo­bil­nog pra­sen­ce­ta, ne­go da na po­snom pri­je­mu ki­ti sve stra­ne na­šeg ši­ro­kog po­li­tič­kog spek­tra bez­vred­nim, in­fla­tor­nim re­pu­bli­kan­skim od­li­ko­va­nji­ma... Je­di­no je do­bro što mo­že do mi­le vo­lje sva­kog da lju­bi po tri pu­ta...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić