Knji­gom „Srp­ski Ho­mer”, u iz­da­nju „Vu­ko­tić me­di­je” iz Be­o­gra­da, vra­tio se Dra­gan La­ki­će­vić svo­joj ve­li­koj lju­ba­vi, na­rod­noj knji­žev­no­sti. Glav­ni ured­nik Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, sve­stra­ni knji­žev­nik - pje­snik, pri­po­vje­dač, ro­ma­no­pi­sac, autor ne­ko­li­ko ti­ra­žnih knji­ga za dje­cu, ba­vio se na­rod­nom po­e­zi­jom i pro­zom do­sad i u knji­ga­ma „Vuk i aj­duk, srp­ske na­rod­ne pri­če u no­vim za­pi­si­ma”, „Pe­pe­lju­gi­na pa­pu­ča, pri­ro­da na­rod­ne knji­žev­no­sti”. Sa­sta­vio je ve­li­ki broj iz­bo­ra i an­to­lo­gi­ja na­rod­nih pje­sa­ma i pri­ča. Knji­ga „Srp­ski Ho­mer”, u či­jem pod­na­slo­vu sto­ji „Vu­ko­vi ep­ski pe­va­či i ju­na­ci”, bi­će pred­sta­vlje­na ve­če­ras u krip­ti Hra­ma Sve­tog Sa­ve u Be­o­gra­du.
●Ot­kud na­slov „Srp­ski Ho­mer”? Što Vas je pod­sta­klo da je na­pi­še­te?
- „Srp­ski Ho­mer” je sin­tag­ma Nje­go­še­va. Naj­ve­ći pje­snik se i u to naj­bo­lje ra­zu­mio, a ka­ko i ne bi ka­da je nje­gov ge­ni­je iz­i­šao upra­vo iz „gr­me­na ve­li­ko­ga” srp­ske ep­ske po­e­zi­je. On i Fi­lip Vi­šnjić du­bo­ko su srod­ni u fi­lo­zof­skom shva­ta­nju isto­ri­je… U jed­nom pi­smu Vu­ku Ka­ra­dži­ću, Nje­goš ve­li da je „srp­ski Ho­mer u na­rod­ni­jem pje­sma­ma”. Tim „srp­skim Ho­me­rom”, tj. stva­ra­o­ci­ma na­šeg ju­nač­kog epa, ba­vio sam se u ovoj knji­zi. Mo­ja knji­ga pred­sta­vlja sin­te­tič­ni pre­gled po­je­di­nih Vu­ko­vih pje­va­ča, nji­ho­vih ži­vo­ta i sti­lo­va, i udje­la u stva­ra­nju i ob­li­ko­va­nju naj­bo­ljih pje­sa­ma na­še epi­ke. Tru­dio sam se da ob­je­di­nim sve što se zna o nji­ho­vim bi­o­gra­fi­ja­ma i sud­bi­na­ma i o uti­ca­ju nji­ho­vog ži­vo­ta na nji­ho­ve pje­sme. A Vu­ko­vi pje­va­či, zna se, bi­li su raz­li­či­ti; sli­jep­ci, pro­sja­ci, haj­du­ci, rat­ni­ci, pan­du­ri, tr­gov­ci, se­lja­ci, nad­ni­ča­ri, ca­ri­ni­ci – iz svih srp­skih kra­je­va. U osno­vi sve­ga je lju­bav – za na­rod­nu ju­nač­ku po­e­zi­ju, omi­lje­nu lek­ti­ru i naj­ve­će do­me­te srp­skog pje­sni­štva i je­zi­ka. Imao sam pri­vi­le­gi­ju da, do­sta dav­no, no ne­za­bo­rav­no, na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, slu­šam spe­ci­jal­ni kurs pro­fe­so­ra Vla­da­na Ne­di­ća o usme­nom pje­sni­ku, iz ko­jeg je na­sta­la nje­go­va zna­me­ni­ta knji­ga „Vu­ko­vi pe­va­či”. U nje­go­vom iz­u­ča­va­nju vi­dje­li su se, kao na dla­nu ti pje­sni­ci. Pi­sao sam o nji­ma i u „Sr­bi­ji” i on­da sam te član­ke raz­vio u stu­di­je, ob­no­vio sa­zna­nja iz iz­u­ča­va­nja prof. Ne­di­ća i ve­li­kih pret­hod­ni­ka: Vi­da Lat­ko­vi­ća, Dra­gu­ti­na Ko­sti­ća, Sve­to­za­ra Ma­ti­ća, Rad­mi­le Pe­šić, Ni­ko­le Ba­na­še­vi­ća, Lju­bo­mi­ra Zu­ko­vi­ća…
●Či­je su u stva­ri te pje­sme: Vu­ko­vih pje­va­ča ili na­ro­da?
- Tom slo­že­nom pi­ta­nju pri­log da­je i mo­ja knji­ga. Pje­sme je­su na­rod­ne, ali u slu­ča­ju po­e­zi­je i sva­ke vr­li­ne na­rod pred­sta­vlja­ju tek iz­u­zet­ni po­je­din­ci – bo­lji i naj­bo­lji, ni­po­što go­ri i naj­go­ri. Ta­ko je i u dru­gim obla­sti­ma, pa i u mo­ra­lu, u dru­štvu i ju­na­štvu. Vuk je ne­po­gre­ši­vo bi­rao pje­va­če i va­ri­jan­te – tra­gao za gu­sla­rom ko­ji će is­pje­va­ti naj­bo­lju va­ri­jan­tu o Stra­hi­nji­ću, ili za sli­je­pom že­nom - gu­sla­rom, ko­ja zna naj­vi­še naj­bo­ljih pje­sa­ma o Ko­sov­skom bo­ju… Vu­ko­vi pje­va­či su naj­če­šće na­slje­đi­va­li sta­ri­ju pje­snič­ku gra­đu, pa su je u tre­nu­ci­ma na­dah­nu­ća, za­hva­lju­ju­ći svom da­ru, pro­ši­ri­va­li, una­pre­đi­va­li, usa­vr­ša­va­li, mi­je­nja­li. Tim nji­ho­vim lič­nim udje­li­ma i ta­len­ti­ma ba­ve se ovi ogle­di… Ri­jet­ko su pje­va­li o ne­če­mu pr­vi i je­di­ni, kao Fi­lip Vi­šnjić.
●Fi­lip Vi­šnjić je obra­zac na­rod­nog gu­sla­ra, vr­sta iko­ne. Re­ci­te nam ne­što o nje­go­vom sve­vre­me­nom gla­su i od­je­ku – do da­nas.
- Svi su oni mar­kant­ni li­ko­vi. I Fi­li­pa i dru­ge ob­li­ko­va­li su, s jed­ne stra­ne, svo­jim ži­vim opi­si­ma i svje­do­če­nji­ma, Vuk (Vi­šnji­ća, još i Lu­ki­jan Mu­šic­ki), a s dru­ge stra­ne – oza­ri­le su ih nji­ho­ve pje­sme, nji­hov po­je­di­nač­ni „usme­ni ru­ko­pis”. U svo­jim pje­sma­ma oni su, i na­mjer­no i ne­na­mjer­no, osta­vlja­li trag i znak o se­bi, na ne­ki na­čin su se pot­pi­si­va­li… Fi­lip je pje­vao, i to naj­bo­lje, o sa­vre­me­nim do­ga­đa­ji­ma – bio je uče­snik Ka­ra­đor­đe­vog ustan­ka i mi­lje­nik usta­nič­kih pr­va­ka: nje­mu je Sto­jan Ču­pić, Zmaj od No­ća­ja, po­klo­nio bi­jel­ca za pje­va­nje pje­sa­ma. Ne­ma da­nas ve­će na­gra­de i ve­će­ga do­sto­jan­stva od tog pri­zna­nja – za pje­snič­ke pri­zo­re Mi­ša­ra, Čo­ke­ši­ne, Sa­la­ša, Bu­ne na da­hi­je… Ili por­tre­ta Ili­je Bir­ča­ni­na… I ju­na­ci Pr­vog ustan­ka osje­ti­li su Fi­li­po­ve pro­roč­ke ri­je­či ko­je će doc­ni­je pre­u­ze­ti Nje­goš i na­rod.
●Sma­tra­ju Vas jed­nim od naj­bo­ljih pam­ti­ša me­đu be­o­grad­skim pi­sci­ma. Ko­li­ko je vri­jed­no pam­će­nje? Šta za Vas zna­či kul­tu­ra pam­će­nja?
- Ci­je­la kul­tu­ra po­či­va na pam­će­nju. Vri­jed­no­sti va­lja pam­ti­ti, za­to se ka­že da su traj­ne. Ako se za­bo­ra­ve u sje­ća­nju, ne­ka osta­nu u knji­ga­ma, sli­ka­ma, fil­mo­vi­ma… Ob­li­ci pam­će­nja je­su vr­ste umjet­no­sti, žan­ro­vi knji­žev­no­sti, na­uč­ne di­sci­pli­ne… Ko­li­ko pam­ti­mo, to­li­ko vri­je­di­mo… Osnov pam­će­nja je u lič­nom, po­tom u ko­lek­tiv­nom i kul­tur­no-isto­rij­skom pam­će­nju. Mi smo je­zik i na­rod ko­ji do­bro pam­ti, iako se sa­da mno­gi tru­de da se za­bo­ra­ve… Naj­pri­je, pam­ti­mo do­ži­vlja­je – lju­de, vre­me­na, zbi­va­nja. Po­tom pri­če iz na­ših za­vi­ča­ja. Da vi zna­te ka­ko pam­te i pri­ča­ju mo­ji pri­ja­te­lji iz Dal­ma­ci­je Jo­van Ra­du­lo­vić i Đu­ro Bo­dro­žić… Pa pam­će­nje po­e­zi­je: Mo­mir Voj­vo­dić, Mi­lo­rad Đu­rić, Dra­go­mir Braj­ko­vić – oni su „raz­mi­nu­li”, ali još su tu Raj­ko Pe­trov No­go, La­bud Dra­gić, i ja s nji­ma… I svr­ha ovih knji­ga, i ovog raz­go­vo­ra je u to­me: dok pam­ti­mo, pro­pa­sti ne­će­mo.
M.Mi­lo­sa­vlje­vić

Bo­lje su no­vi­ne na ći­ri­li­ci
I­stra­ja­va­te kao „vi­tez od ći­ri­li­ce”...
- Ći­ri­li­ca ni­je sa­mo pro­gram i ele­ment iden­ti­te­ta, već stvar uku­sa i kuć­nog vas­pi­ta­nja. Imam dnev­ni­ke svo­ga oca iz še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. On je bio „dru­štve­no-po­li­tič­ki rad­nik” i pi­sao je ći­ri­li­com. I „Gor­ski vi­je­nac” i cio Vuk Ka­ra­džić, ve­li­ki pje­sni­ci ko­je sam po­zna­vao: Ste­van Ra­ič­ko­vić, Vas­ko Po­pa, Bra­na Pe­tro­vić, No­vi­ca Ta­dić – svi su iz ći­ri­li­ce. I tu ne­ma šta da se pri­ča… Kad nas pre­ve­du na en­gle­ski, bi­će­mo la­ti­ni­com… Ći­ri­li­ca je ugro­že­na na uli­ci i u me­di­ji­ma. Ali su, pri­zna­će­te, da­nas mno­go bo­lje no­vi­ne ko­je iz­la­ze ći­ri­li­com – i to ne zbog ći­ri­li­ce… I pr­vi du­bro­vač­ki pje­snik, Džo­no ili Džon­ko Ka­li­će­vić na­pi­sao je ći­ri­li­com zna­me­ni­te sti­ho­ve: „Sa­da sam osta­vljen srid mor­ske pu­či­ne…” Ći­ri­li­ca je znak iz­vor­no­sti i lju­ba­vi, la­ti­ni­ca je znak po­mo­dar­stva, sko­ro­je­vić­stva, tr­go­vi­ne, snis­ho­dlji­vo­sti pre­ma tu­đi­nu, znak kul­tur­no-po­li­tič­kog ot­klo­na od svog i do­ma­ćeg svi­je­ta i vri­jed­no­sti.