Krajem pro­šle go­di­ne ob­ja­vlje­na je an­to­lo­gi­ja No­vog Sa­da pod na­slo­vom ,,Ži­vot ili po­na­ša­nje”. U pi­ta­nju je an­to­lo­gi­ja knji­žev­nog No­vog Sa­da ko­ja pred­sta­vlja iz­bor iz dje­la Ja­ko­va Ig­nja­to­vi­ća, Žar­ka Va­si­lje­vi­ća i Alek­san­dra Ti­šme. An­to­lo­gi­ju je pri­re­dio Dra­ško Re­đep.
Tri su mar­kant­na pi­sca od­re­di­la i ovje­ri­la knji­žev­ni am­bi­jent No­vog Sa­da, jed­ne od pre­sto­ni­ca srp­ske kul­tu­re, u dva­ma vje­ko­vi­ma po­sto­ja­nja. Naj­pri­je, to je Ja­kov Ig­nja­to­vić (1822-1889), „srp­ski Bal­zak”, či­je stva­ra­la­štvo obi­lje­ža­va pe­ri­od po­sli­je Bu­ne (1848). Za­tim, to je Žar­ko Va­si­lje­vić (1892-1946), lir­ski hro­ni­čar Voj­vo­di­ne, po­sli­je ka­ta­kli­zme Pr­vog svjet­skog ra­ta (1914-1918). Naj­zad, tu je Alek­san­dar Ti­šma (1924-2003), hro­ni­čar i svje­dok ho­lo­ka­u­sta i pre­ži­vlja­va­nja (opu­sa da­ti­ra­nog po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta (1939-1945).
Sva tro­ji­ca po­ka­zu­ju dru­gu stra­nu me­da­lje No­vog Sa­da, nje­go­ve ne­rav­ni­ne i tra­gič­ne sud­bi­ne, nje­go­vu dru­gu, onu tam­nu stra­nu. Ba­ve se op­se­siv­no di­le­mom ži­vo­ta ili po­na­ša­nja. Ori­gi­nal­no i auten­tič­no bi­lje­že epo­hu.
Ak­tu­el­nost pro­se­dea ove tro­ji­ce pi­sa­ca ko­ji su pri­ba­vi­li za sve nas ore­ol auten­tič­nog ži­vo­ta. Onog ko­ji je u pro­šlo­sti, za­du­žbi­nar­skoj i pre­nu­me­rant­skoj, ta­ko če­sto bio go­to­vo neo­dvo­jiv od po­na­ša­nja, ma­ri­o­net­skih kret­nji, ri­tu­a­lan gra­ždan­skih i be­am­tre­skih.
,,Po­ka­za­lo se i u ovom slu­ča­ju da su kat­kad baš ne­bla­go­dar­ni si­no­vi, oni, da­kle, ko­ji ne pri­sta­ju na laž fa­sa­der­stva i ne za­do­vo­lja­va­ju se ko­zme­tič­kim in­ter­ven­ci­ja­ma, za­pra­vo na isti­ni­toj sta­zi pre­po­zna­va­nja svog du­hov­nog za­vi­ča­ja, svog do­ži­vlje­nog sna”, pi­še Re­đep.
Mi­kro­ko­smos No­vog Sa­da, na stra­ni­ca­ma Ig­nja­to­vi­ća, Va­si­lje­vi­ća i Ti­šme, ni­je re­a­li­zo­van u za­tvo­re­nom kru­gu se­bič­nih jed­no­sprat­nih i pri­zem­nih svo­jin­skih pra­va, ne­go u amal­ga­mu sve­ga ono­ga što je sti­za­lo, bi­ra­lo, i na tom istom tro­to­a­ru vla­da­lo kao mo­guć­nost. Sva či­tač­ka i put­nič­ka is­ku­stva ove tro­ji­ce auto­ra, od­jed­nom su se, ma­nje-vi­še pre­pre­de­no i pri­ta­je­no pro­nic­lji­vo sklup­ča­la, po­put vo­de­nih ži­go­va, na po­ve­lja­ma, te­sta­men­ti­ma, pi­smi­ma, pred­vi­đa­nji­ma.
,,Ka­da smo već kod tih do­ži­vlje­nih pro­fet­skih sli­ka, va­lja na­po­me­nu­ti i sa­da da je Va­si­lje­vić uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta, u pje­smi posvećenoj ma­lom Iri­cu, a ob­li­ko­va­noj kao pi­smo, za­vjet­na mol­ba, na­ja­vio, i to ite­ka­ko bol­no, ho­lo­ka­ust, a da se či­ta­va taj­kun­ska mre­ža us­pi­je­ha i ban­kro­ta, pra­nja nov­ca i ko­rup­ci­je ite­ka­ko otvo­re­no pred­ska­zu­je u pro­za­ma i ro­ma­ni­ma Ja­ko­va Ig­nja­to­vi­ća. Pa­nop­ti­kum zla je, i za Alek­san­dra Ti­šmu, svo­ju tu­žnu agen­du imao baš u No­vom Sa­du, isto”, bi­lje­ži Dra­ško Re­đep, pri­re­đi­vač.
A.Ć.