Ve­če po­sve­će­no vi­o­li­nist­ki­nji Ljud­mi­li Pe­tro­voj (1937-1996), ko­je je u sklo­pu ko­tor­ske kon­cert­ne se­zo­ne odr­ža­no u cr­kvi Sv. Du­ha, iza­zva­lo je mno­go li­je­pih uspo­me­na, to­plih emo­ci­ja, pa i su­za me­đu broj­nim po­što­va­o­ci­ma li­ka i dje­la ove biv­še pro­fe­sor­ke Mu­zič­ke ško­le u Ko­to­ru. Li­je­poj at­mos­fe­ri je do­pri­nio ne sa­mo di­van, bri­žlji­vo oda­bran pro­gram - Fre­de­rik Šo­pen i Jo­han Se­ba­sti­jan Bah, ne­go još vi­še to što su ga iz­ve­le pi­ja­nist­ki­nje Iri­na Ču­kov­ska­ja, kćer­ka Ljud­mi­li­na, Se­da Vu­ka­ši­no­vić, nje­na pri­ja­te­lji­ca i su­na­rod­ni­ca (iz biv­šeg SSSR-a, po­ri­je­klom Jer­men­ka), te vi­o­li­nist­ki­nje Du­ši­ca Kor­dić i Ta­nja Še­va­lje­vić, Ljud­mi­li­ne uče­ni­ce, da­nas pro­fe­sor­ke. Du­gi, to­pli apla­u­zi i na­smi­ja­na li­ca pri­sut­nih na­kon sva­ke iz­ved­be re­kli su vi­še od ri­je­či, a to­pli­nom im je uz­vra­ti­la Ču­kov­ska­ja, svi­ra­ju­ći još je­dan Šo­pe­nov ples. Ona je, obra­tiv­ši se pu­bli­ci, pod­sje­ti­la da je ov­dje, u ovoj sa­li 1989. go­di­ne ima­la ma­ster klas i sa­ma po­mi­sao na to vra­ti­la je u vri­je­me ka­da je nje­na maj­ka bi­la pro­fe­sor­ka ove ško­le. Za­hva­li­la je di­rek­tor­ki La­u­ri Jo­va­no­vić i pi­ja­nist­ki­nji Se­di Vu­ka­ši­no­vić, ko­je su or­ga­ni­zo­va­le kon­cert, te is­ta­kla da bi nje­na maj­ka da­nas bi­la ve­o­ma po­no­sna i sreć­na da je mo­gla da ču­je svo­je uče­ni­ce.
Ljud­mi­la Pe­tro­va je 1989. go­di­ne do­šla u Ko­tor, gdje se za­po­sli­la u Mu­zič­koj ško­li kao je­di­na pro­fe­sor­ka vi­o­li­ne. Da­ju­ći u pot­pu­no­sti se­be, stvo­ri­la je ple­ja­du vi­o­li­ni­sta: Du­ši­ca Kor­dić, Ta­nja Še­va­lje­vić-Bog­da­no­vić, Bo­ja­na Jo­va­no­vić, Ivo Bra­jak, ko­ji su da­nas uspje­šni pe­da­go­zi. Pro­fe­sor Ni­ko­la Gre­go­vić, do­a­jen ko­tor­ske mu­zič­ke kul­tu­re, re­kao je za prof. Ljud­mi­lu da „ima sve oso­bi­ne iz­van­red­nog pro­fe­so­ra: struč­nost, po­sve­će­nost, pe­da­go­ški pri­stup i tvr­do­gla­vost“.
- Njen lik, bla­gost ci­je­log nje­nog bi­ća, njen glas i auto­ri­tet, osta­li su da ži­ve u na­ma do da­na da­na­šnjeg. Umje­la je da do­ča­ra po­ja­ve iz pri­ro­de na je­din­stven, sa­mo njoj svoj­stven na­čin. Ka­da ne ra­zu­mi­je­mo mu­zi­ku - tu su ri­je­či, pra­ve ri­je­či za pra­va osje­ća­nja. Iako u po­čet­ku ni­je zna­la naš je­zik, ipak smo se od­lič­no ra­zu­mje­li, iz­ja­vi­le su nje­ne uče­ni­ce i pi­ja­nist­ki­nji Iri­ni Ču­kov­skoj, Ljud­mi­li­noj kćer­ci, po­ru­či­le da tre­ba da bu­de po­no­sna na svo­ju maj­ku.
- Iz svo­je da­le­ke ze­mlje do­ni­je­la je mi­ri­se ru­ske ste­pe, bi­je­lih bre­za i ogrom­nih pro­sto­ra; sve to do­ni­je­la je i osta­vi­la u na­ma, na­šoj ma­loj ze­mlji i na­šem gra­du ko­ji je mno­go vo­lje­la i ko­ji je ta­da imao, za­hva­lju­ju­ći njoj, bo­gat mu­zič­ki ži­vot. Kon­cer­ti gu­dač­kog or­ke­stra ko­ji je osno­va­la bi­li su uvi­jek po­si­je­će­ni i iza­zi­va­li su po­seb­nu pa­žnju. Mi, đa­ci nje­ne kla­se, sje­ća­će­mo se nje­nih ča­so­va i sa­vje­ta i tru­di­će­mo se da na­sta­vi­mo nje­nim pu­tem, za­klju­či­le su nje­ne uče­ni­ce.
M.D.P.

Klju­čić za uspo­me­ne
Evo­ci­ra­ju­ći uspo­me­ne na dra­gu pro­fe­sor­ku, vi­o­li­nist­ki­nje Kor­dić i Še­va­lje­vić-Bog­da­no­vić pod­sje­ti­le su da je ona sta­no­va­la na spra­tu iz­nad kon­cert­ne dvo­ra­ne (Cr­kva sv. Du­ha) i da ne bi si­la­zi­la da im ot­klju­ča i za­klju­ča vra­ta, ve­zi­va­la je ključ od sa­le za ko­no­pac i spu­šta­la ga kroz pro­zor, a kad bi za­vr­ši­le čas, uče­ni­ce bi za­klju­ča­le vra­ta, ve­za­le ključ ko­ji bi pro­fe­sor­ka po­vu­kla go­re. „I sa­da sva­ko od nas ka­da po­gle­da u taj pro­zor vra­ti sje­ća­nje na te pro­hu­ja­le škol­ske da­ne“, za­pi­sa­le su nje­ne uče­ni­ce u tek­su ko­ji je pro­či­ta­la La­u­ra Jo­va­no­vić, di­rek­to­ri­ca Mu­zič­ke ško­le.