Ri­jet­ko li­je­pu pri­li­ku da ču­ju ru­ske ro­man­se lju­bi­te­lji­ma žan­ra pri­u­štio je mla­di ba­ri­ton Mar­ko Pan­te­lić, stu­dent tre­će go­di­ne Fa­kul­te­ta mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du u kla­si prof. Ni­ko­le Mi­ja­i­lo­vi­ća. Pan­te­lić je na­stu­pio uz kla­vir­sku prat­nju Ma­ri­ne Mi­kić u Cr­kvi sv. Du­ha u Ko­to­ru. Du­bo­kim, či­stim, od­nje­go­va­nim gla­som, ali i ge­stom, scen­skim dr­ža­njem i iz­ra­žaj­no­šću li­ca, Pan­te­lić je do­ča­rao pu­bli­ci emo­ci­je prot­ka­ne u lju­bav­nim pje­sma­ma, ko­je su mu­zič­ki uob­li­či­li ve­li­ka­ni ru­ske kul­tu­re - Pe­tar Iljič Čaj­kov­ski i Ser­gej Va­si­lje­vič Rah­ma­nji­nov. Ka­ko bi pu­bli­ka zna­la o če­mu se pje­va sti­ho­ve je pre­pje­vao Jo­van Bo­sić, a či­tao ih je glu­mac De­jan Đo­no­vić.
- Sva­ka iz­ved­ba mo­že da se po­sma­tra iz tri raz­li­či­ta ugla, što je još je­dan kva­li­tet ovog kon­cer­ta: sva­ko od pri­sut­nih mo­gao je da uvi­di ka­ko je kom­po­zi­tor do­ži­vio tekst u svo­jim me­lo­di­ja­ma i har­mo­ni­ja­ma i da upo­re­di ka­ko je­dan glu­mac do­ži­vlja­va isti tekst, i tre­će, ka­ko je so­lo-pje­vač uz pi­ja­ni­stič­ku sa­rad­nju sve to do­ča­rao - ob­ja­šnja­va mla­di ba­ri­ton. Pje­vao je sti­ho­ve ko­je su na­pi­sa­li: Alek­sej Ni­ko­la­je­vič Apuh­tin, Afa­na­sij Afa­na­si­je­vič Fet, Alek­sej Kon­stan­ti­no­vič Tol­stoj, a u pro­gra­mu su se na­šle i tri pje­sme nje­mač­kih pje­sni­ka, ko­je su pre­pje­va­li Ru­si: Jo­han Vol­fgang Ge­te i Hajn­rih Haj­ne u pre­pje­vu La­va Alek­san­dro­vi­ča Me­ja, sti­ho­ve Mo­ri­ca Hart­ma­na u pre­pje­vu Alek­se­ja Ni­ko­la­je­vi­ča Ple­šče­je­va, ko­je je kom­po­no­vao Čaj­kov­ski. Iz Rah­ma­nji­no­vog re­per­to­a­ra iz­veo je ro­man­se na­pi­sa­ne po sti­ho­vi­ma Me­re­škov­skog, Ja­no­va, Tjut­če­va, Kalj­co­va, Nad­so­na, Haj­nea (Ple­šče­jev) i Ga­lji­ne. Za bis je iz­veo Ari­ju Gu­ljel­ma iz Ope­re „Ta­ko či­ne sve“ Vol­fgan­ga Ama­de­u­sa Mo­car­ta, ko­jom je Pan­te­lić još jed­nom po­ka­zao ras­koš i sve ni­jan­se bo­ja ba­ri­to­na, po­tvr­dio svo­ju mu­zi­kal­nost i glu­mač­ke spo­sob­no­sti. Ko­tor­ska pu­bli­ka bi­la je pri­vi­le­go­va­na da uži­va u re­per­to­a­ru, ko­ji u ova­kvoj kon­cep­ci­ji ni­je iz­vo­đen u re­gi­o­nu, a nje­go­vi kre­a­to­ri pri­pre­ma­li su ga ne­ko­li­ko mje­se­ci.
- Pro­gram je ra­đen spe­ci­jal­no za ovu pri­li­ku, po­što Ma­ri­na obo­ža­va Čaj­kov­skog, kao i ja, i pred­lo­ži­la je da na­pra­vi­mo kon­cert u Ko­to­ru, gdje bi­smo iz­vo­di­li ru­ski re­per­to­ar, što ja­ko li­je­po ide u ova­ko div­nom am­bi­jen­tu. Ta­ko su na­sta­la ova dva blo­ka pje­sa­ma Čaj­kov­skog, od ko­jih sam ne­ke ra­ni­je iz­vo­dio i Rah­ma­nji­no­va, ko­ga do sa­da ni­sam pje­vao, te sam iza­brao kra­će pje­sme. Di­je­lo­vi ko­je je iz­ve­la Ma­ri­na jed­na­ki su pje­vač­kim par­to­vi­ma - osim što su Čaj­kov­ski i Rah­ma­nji­nov uža­sno te­ški i kom­pli­ko­va­ni, na­por­ni za pje­va­nje i svi­ra­nje, ov­dje se mo­že go­vo­ri­ti o pra­voj ka­mer­noj vo­kal­noj li­ri­ci - ka­že Pan­te­lić.
Za De­ja­na Đo­no­vi­ća ovo je sa­svim no­vo is­ku­stvo, s ob­zi­rom da pr­vi put uče­stvu­je u ova­ko osmi­šlje­nom pro­gra­mu, uži­vao je u li­je­poj sa­rad­nji na sce­ni. On je u krat­kom in­ter­me­cu od­re­ci­to­vao pje­smu „Če­kaj me, ja ću si­gur­no do­ći“ Kon­stan­ti­na Si­mo­no­va, ka­ko bi Mar­ko Pan­te­lić „mo­gao da do­đe do da­ha“.
Ko­le­gi­ni­ca, pi­ja­nist­ki­nja Ma­ri­na ka­že:
- Mar­ko je stra­šno ta­len­to­van, pun po­le­ta, ener­gi­je, ela­na, ve­o­ma mu­zi­ka­lan, iz­ra­ža­jan, ta­ko da uži­vam u sva­kom mo­men­tu pro­be i na­stu­pa sa njim, to je uvi­jek po­se­ban do­ži­vljaj. Po­što ja­ko pu­no pra­tim gu­da­če, tek kad sam kre­nu­la da ra­dim sa Mar­kom i sa pje­va­či­ma, po­če­la sam da shva­tam ko­li­ko je va­žno ka­da mu­zi­ka pra­ti do­bro na­pi­sa­ni tekst, ne obr­nu­to, ne­go ka­da kom­po­zi­tor do­bi­je pje­smu i na osno­vu te pje­sme pi­še mu­zi­ku. Sve su pje­sme div­ne, ali mi je omi­lje­na „Za­bo­ra­vi­ti ta­ko br­zo“. To je bi­ser pje­sma, ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko je Čaj­kov­ski uspio da sva­ki za­rez, sva­ki uz­dah i bol u pje­smi do­ne­se mu­zi­kom, oci­je­ni­la je Ma­ri­na Mi­kić, pi­ja­nist­ki­nja po­ri­je­klom iz Her­ceg No­vog, ko­ja od ne­dav­no pra­ti umjet­ni­ke u Ope­ri Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du. Tre­nut­no sa pr­va­ci­ma Ope­re pri­pre­ma „Ča­rob­nu fru­lu“, što će, ka­že, „bi­ti uži­va­nje“. M.D.Po­po­vić


Pje­sma ih je zbli­ži­la

- Ma­ri­nu po­zna­jem još dok sam stu­di­rao vi­o­lu u No­vom Sa­du, gdje je ona struč­ni sa­rad­nik, zna­la je da upo­re­do sa stu­di­ja­ma vi­o­le po­ha­đam so­lo-pje­va­nje u Sred­njoj mu­zič­koj ško­li „Ko­sta Ma­noj­lo­vić“ u Ze­mu­nu. Jed­nom pri­li­kom, pri­je če­ti­ri go­di­ne, kad je ču­la ka­ko vje­žbam pje­va­nje u ne­koj uči­o­ni­ci, po­nu­di­la mi je kla­vir­sku sa­rad­nju, do­pa­lo joj se ka­ko pje­vam. Pr­vi put je za kla­vi­rom pra­ti­la me­ne i mo­ju ko­le­gi­ni­cu Je­le­nu Mi­tro­vić, ko­ja za­vr­ša­va ma­ster stu­di­je na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du, ta­da sam pje­vao dio ovih pje­sa­ma Čaj­kov­skog. Od ta­da smo Ma­ri­na i ja sva­ke go­di­ne na­stu­pa­li u ne­kim re­si­ta­li­ma sa po dvi­je-tri kom­po­zi­ci­je, gdje god su nas zva­li. Na­dam se da je i pu­bli­ka u Ko­to­ru uži­va­la, ka­že mla­di umjet­nik.