Fi­lo­zo­fi­ja ni naj­ma­nje ni­je sa­mo stvar su­vo­par­nih aka­dem­skih ras­pra­va. Do­kaz to­me je i za­in­te­re­so­va­nost pu­bli­ke u pod­go­rič­koj knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri na­kon iz­la­ga­nja dok­to­ran­da Uni­ver­zi­te­ta u Ati­ni Dra­ga­na Bo­jo­vi­ća. Ne ču­di, jer te­ma je bi­la mo­ral – eti­ka, i to sto­ič­ka. Bo­jo­vi­će­vo pre­da­va­nje bi­lo je na­slo­vlje­no „Prak­tič­nost i pa­ra­dok­sal­nost sto­ič­kih mo­ral­nih dog­mi: Eti­ka kao kog­ni­tiv­na te­ra­pi­ja”. Pre­da­va­nje je odr­ža­no u sklo­pu ci­klu­sa „He­len­stvo i sa­vre­me­ni svi­jet”, či­ji or­ga­ni­za­tor je Cen­tar za he­len­ske stu­di­je u Cr­noj Go­ri u sa­rad­nji sa Ma­ti­com srp­skom.
Po­treb­no je vra­ti­ti se an­tič­koj fi­lo­zof­skoj mi­sli, ujed­no i sto­i­ci­ma, sto­ič­koj eti­ci ko­ja u mno­go­me ko­re­spon­di­ra sa tra­di­ci­o­nal­nim vri­jed­no­sti­ma u Cr­noj Go­ri, ka­že Bo­jo­vić. Jer, pod­sje­ća on, sto­i­ci su za­stu­pa­li mo­ral­ni he­ro­i­zam ko­ji je u da­na­šnje vri­je­me ve­o­ma bi­tan i neo­p­ho­dan, na­ro­či­to ako se ima u vi­du glo­ba­li­stič­ka po­ha­ra ko­ja sve pre­vred­nu­je, sta­vlja­ju­ći na pi­je­de­stal an­ti­vri­jed­nost – ono što se ko­si s osnov­nim mo­ral­nim na­če­li­ma.
- Da­nas če­sto ču­je­mo iz­ra­ze „sna­šao se”, „uspio je da se pri­la­go­di du­hu vre­me­na”, i to je da­nas po­sta­lo po­želj­no i pri­hva­tlji­vo. U toj sve­op­štoj po­ha­ri, sve­op­štem re­la­ti­vi­zmu u ko­me jed­no kon­zu­me­ri­stič­ko dru­štvo na­sto­ji da od čo­vje­ka na­pra­vi ro­ba i ro­bu za po­tro­šnju vr­lo je bit­no vra­ti­ti se osnov­nim prin­ci­pi­ma i tra­di­ra­nim si­ste­mi­ma vri­jed­no­sti­ma u ko­ji­ma se mo­ral­nost mje­ri pre­ma čo­vje­štvu u čo­vje­ku – ka­že Bo­jo­vić. Čo­vjek se ne smi­je uzi­ma­ti zdra­vo za go­to­vo, kao bi­će ko­je je da­to i ko­je je­ste, već je čo­vjek bi­će ko­je se stal­no za­do­bi­ja i ko­je sa­mo se­be za­do­bi­ja, do­da­je fi­lo­zof. Za­to je po­treb­no da se čo­vjek stal­no mo­ral­no usa­vr­ša­va, za raz­li­ku od da­nas „pre­po­ru­če­nog” fo­ku­si­ra­nja na ono čul­no u na­ma. Za­to, sma­tra Bo­jo­vić, da­nas se tre­ba okre­nu­ti sa­vre­me­noj are­to­lo­škoj fi­lo­zo­fi­ji, ko­ja po­sta­vlja u cen­tar čo­vje­ka – lič­nost – ka­rak­ter, a ne pra­vi­la po ko­ji­ma se mo­ral­no dje­lu­je. Na­rav­no, mo­ra­la ne­ma bez vr­li­ne, pa Bo­jo­vić ob­ja­šnja­va:
- Vr­li­na je dis­po­zi­ci­ja du­še, jed­no po­seb­no sta­nje ko­je se sti­če vje­žbom i ko­je pod­ra­zu­mi­je­va po­sto­ja­nost u du­ši i sprem­nost da se u sva­koj etič­koj si­tu­a­ci­ji re­a­gu­je na is­pra­van na­čin – ka­že Bo­jo­vić. U an­ti­ci, do­da­je on, za če­ti­ri osnov­ne vr­li­ne sma­tra­ne su mu­drost - raz­bo­ri­tost, umje­re­nost, pra­ved­nost i hra­brost. Pri­tom, ni­ka­da se ne smi­je iz­gu­bi­ti iz vi­da da eti­ka uvi­jek pod­ra­zu­mi­je­va po­sto­ja­nje onog dru­gog ko­ji ima ne­ku svo­ju, po­vrat­nu pri­ču, a o ko­ga se, hri­šćan­ski re­če­no, ne smi­je­mo ogri­je­ši­ti. Bo­jo­vić sma­tra i da se ne smi­je pre­vi­še in­si­sti­ra­ti na poj­mu uni­kat­no­sti, jer to če­sto do­vo­di i do kr­še­nja uni­ver­zal­nih mo­ral­nih pra­vi­la, vrć tre­ba us­po­sta­vi­ti rav­no­te­žu.
Jed­no od osnov­nih na­če­la sto­i­ka je pi­ta­nje do­bre mje­re, a pri­tom sva­kog čo­vje­ka i sve što je u pri­ro­di po­sma­tra­ju sa­mo kao dio jed­nog je­din­stve­nog or­ga­ni­zma, od­no­sno kao čla­no­ve tog or­ga­ni­zma. Sto­i­ci is­ti­ču po­tre­bu da ži­vi­mo u skla­du s ljud­skom pri­ro­dom, a ka­ko je lo­go­snost ono što nas odva­ja od ži­vo­ti­nja, naš ra­zum nam je vo­di­lja i mi tre­ba da ži­vi­mo u skla­du s njim, s Lo­go­som – ka­že Bo­jo­vić.
- Ovo je te­le­o­lo­ška etič­ka kon­cep­ci­ja, što zna­či da tre­ba da ži­vi­mo s ne­kom svr­hom, ne­kim smi­slom – do­da­je Bo­jo­vić. A cilj svih lju­di je ev­de­mo­ni­ja, ko­ja se da­nas sa sta­ro­grč­kog pre­vo­di kao sre­ća, ili bla­žen­stvo, što bi zna­či­lo da svi te­ži­mo ka to­me da pro­ži­vi­mo je­dan do­bar, svr­sis­ho­dan ži­vot. I tu je pre­sud­na vr­li­na i to u mje­ri u ko­joj mo­že­mo da uti­če­mo na nju, a to je po­lje gdje dje­lu­je­mo sa­mi. Na­ša vje­ro­va­nja i uvje­re­nja, kao i na­še dje­lo­va­nje mo­ra za­to bi­ti u pot­pu­nom sa­gla­sju, i mo­ra­ju eg­zi­sti­ra­ti unu­tar jed­nog si­ste­ma. Taj ide­al mo­že po­sti­ći sto­ič­ki mu­drac, ko­ji je sam po se­bi ide­al.
- Nje­ga ne in­te­re­su­ju spo­lja­šnja do­bra, kao zdra­vlje, bo­gat­stvo, re­pu­ta­ci­ja, sre­ća. Pri­mar­ni ci­lje­vi nje­go­vog ži­vo­ta su po­sti­za­nje unu­tra­šnjeg re­da, har­mo­ni­je, skla­da u sop­stve­noj du­ši. Da po­stig­ne ata­rak­si­ju – mir, rav­no­te­žu, sklad, unu­tra­šnju ne­u­zne­mi­re­nost (spo­koj) i apa­ti­ju – be­stra­šće, da ga ne vo­de stra­sni po­ri­vi – ka­že Bo­jo­vić. Za­to, mo­ra­mo eli­mi­ni­sa­ti po­gre­šna vje­ro­va­nja, na­gla­ša­va Bo­jo­vić, i usre­do­to­či­ti se na či­nje­ni­cu da je za sto­i­ke vr­li­na sa­mo jed­na – mu­drost, zna­nje, a ko­ja se ipak raz­li­či­to ma­ni­fe­stu­je.
Uvod­nik u ve­če dao je prof. dr Mi­ko­nja Kne­že­vić.
Ž.J.


Nor­ma­tiv­na i me­ta eti­ka

Dr Fi­lip Iva­no­vić re­zi­mi­ra­ju­ći pre­da­va­nje is­ti­če da je u na­šem kon­zu­me­ri­stič­kom dru­štvu mo­ral skraj­nut u ko­rist ma­te­ri­jal­nog. Da­nas, naj­če­šća za­mje­na za eti­ku je za­kon, na­vo­di Iva­no­vić, is­ti­ču­ći da su su­prot­sta­vlje­ne nor­ma­tiv­na i me­ta eti­ka. Od­no­sno, raz­li­ka iz­me­đu nor­ma­tiv­nog pri­stu­pa eti­ci i me­ta­fi­zič­kog ili eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­kog je­ste u pi­ta­nju - što tre­ba da ra­dim i što mi je do­zvo­lje­no, na­su­prot ono­me što ja je­sam i u šta za­i­sta vje­ru­jem.
- Eti­ka kao kog­ni­tiv­na te­ra­pi­ja ni­je sa­mo sa­znaj­na te­ra­pi­ja, već i psi­hič­ka u smi­slu te­ra­pi­je du­še, bu­đe­nja sku­po­va kon­zi­stent­nih si­ste­ma mi­šlje­nja i sta­vo­va. Sto­ič­ka eti­ka ni­je bit­na sa­mo sta­rim Gr­ci­ma, već će­te mno­ge od ovih stva­ri na­ći i u hri­šćan­stvu – re­kao je iz­me­đu osta­log Iva­no­vić.