Pr­vo knji­žev­no ve­če u Li­brary Bar-u ho­te­la Re­gent Por­to Mon­te­ne­gro, po­sve­će­no je ro­ma­nu „Go­spo­đa Blek” Olje Kne­že­vić. O spi­sa­telj­ki­nom best­se­le­ru go­vo­ri­li su pi­sci Bal­ša Br­ko­vić i Dra­ga­na Trip­ko­vić.
– Moj pr­vi uti­sak bio je da se ne go­vo­ri o lju­bav­nom ro­ma­nu, već o du­bo­ko in­tim­noj pri­či o že­ni za­pi­ta­noj nad svo­jom sud­bi­nom i ba­vi se sop­stvom na de­li­ka­tan in­ti­mi­sti­čan na­čin. De­fi­ni­tiv­no je to je­dan od ri­jet­kih ro­ma­na na na­šim je­zi­ci­ma, ko­ji vas pot­pu­no ob­u­zmu, za­ve­du vas i ne osta­vlja­ju vas do kra­ja, do po­sled­nje stra­ni­ce – re­kla je Dra­ga­na Trip­ko­vić. Opa­zi­la je da bi Oljin ro­man mo­gao bi­ti sja­jan sce­na­rio.
Is­ta­kav­ši da je ova knji­ga do­stoj­na da se pam­ti i po to­me što je nje­na pro­mo­ci­ja pr­va u tom pro­sto­ru, a po­seb­no što je oku­pi­la broj­ne lju­de, Br­ko­vić je na­gla­sio da Olja vr­lo vje­što upo­tre­blja­va kli­še­je, uobi­ča­je­ne še­me lju­bav­nog ro­ma­na, da bi ih pre­tvo­ri­la u post­mo­der­ni­stič­ku igra­ri­ju.
– To je ono što je naj­za­ni­mlji­vi­je u ovom ro­ma­nu i što će i ne­kim bu­du­ćim či­ta­o­ci­ma bi­ti za­ni­mlji­vo. Oljin ro­man nam pred­sta­vlja je­dan svi­jet ko­ji ne bi bio ni mo­guć bez tih de­ve­de­se­tih na ovom pro­sto­ru. Ima­te mi­lje lju­di, ko­ji su iš­ču­pa­ni iz ne­kih pro­sto­ra i pre­ba­če­ni u ne­ke dru­ge, taj fe­no­men iz­bje­gli­ca uvi­jek je iz­no­va ak­tu­e­lan. Je­dan od slo­je­va ro­ma­na se za­i­sta osla­nja na to, na te lju­de. Mi­slim da je jed­na od ključ­nih od­red­ni­ca du­ha vre­me­na u Cr­noj Go­ri to što se na na­še oči od­vi­ja ra­di­kal­na pro­mje­na jed­nog pro­sto­ra, jed­ne du­hov­ne pa­ra­dig­me, ne sa­mo u knji­žev­no­sti. Či­ni mi se da pri­su­stvo žen­skih gla­so­va da­je no­vu i va­žnu di­men­zi­ju cr­no­gor­skoj knji­žev­no­sti. Na tom fo­nu pro­mje­ne men­ta­li­tet­ske pa­ra­dig­me su mno­ge od naj­u­spje­li­jih di­o­ni­ca Olji­nog ro­ma­na. Pre­po­ru­ču­jem da či­ta­te „Go­spo­đu Blek”, na­ći će­te si­gur­no ne­ki ugao za se­be – is­ta­kao je Br­ko­vić.
Da­ni­lo Ka­le­zić, pi-ar Por­to Mon­te­ne­gra, po­zdra­vio je ro­man­si­jer­ku, na­gla­siv­ši da je u pi­ta­nju jed­na od naj­ve­ćih autor­ki na na­šim pro­sto­ri­ma.
– „Go­spo­đu Blek” sam po­če­la da pi­šem, jer sam htje­la da na­kon Mi­le­ne na­đem još je­dan žen­ski glas ko­ji će me ob­u­ze­ti da sje­dim bes­po­treb­no, što mno­gi mi­sle, sva­ko­ga da­na i ne­što pi­šem i on­da na kra­ju, po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na, da to po­sta­ne ro­man... Ži­ve­ći u Lon­do­nu, sre­ta­la sam že­ne, ko­je su sti­za­le od­ne­kud i za­po­či­nja­le no­ve ži­vo­te, iz Afri­ke, Austra­li­je... Kao da su ima­le ne­ki gard. Kad ih pi­ta­te o pret­hod­nom ži­vo­tu, da­va­le su jed­no­stav­ne, čak škr­te od­go­vo­re, kao da ne­što kri­ju, ili sam sa­mo ja to ta­ko vi­dje­la, sa po­zi­vom ko­ji no­sim. On­da sam shva­ti­la da že­lim da is­pi­šem jed­nu ta­kvu že­nu, ali iz na­ših kra­je­va – re­kla je autor­ka.
U pri­ču o „Go­spo­đi Blek” pu­bli­ku je uve­la dje­voj­či­ca Di­na Ni­ko­lić na fla­u­ti. Ž.K.