Poznati pisac Vladimir Kecmanović nedavno je u Podgorici promovisao svoj najnoviji roman ,,Osama”, koji je već uveliko našao put do brojnih čitalaca širom našeg govornog područja. O književnosti, pisanju, kulturi, uticajima, budućnosti, Kecmanović govori za ,,Dan”.
● Kako Vam izgleda naša književna scena?
- Obično kažem kako ne postoji književna scena. Ona bi podrazumijevala neko, ne jednoglasje, ali ipak komunikaciju, a mi zapravo imamo nekoliko scena koje odvojeno funkcionišu u paralelnim univerzumima. Stoga, smatram da je ocjena da književna scena ne postoji sasvim na mjestu.
●Predstavljaju Vas kao pisca srednje generacije. Koga izdvajate od književne prethodnice, a koga od savremenika?
- Počeli su od nedavno da me zovu ,,pisac srednje generacije”, što mi je drago. To je tačna odrednica, iako bih više volio da sam mlada generacija. I bolje je da me sada zovu „srednjom generacijom”, nego kao ranije da iz „mlade” odmah prelazite u „staru”. Sada postoji ta međufaza. Prvi uticaj na mene, od srpskih pisaca, izvršio je Danilo Kiš, jer sam u srednjoj školi pročitao „Grobnicu za Borisa Davidoviča” i to me je zaista oborilo s nogu. Ona me je i podstakla da počnem da pišem. Prije toga je sličan uticaj na mene izvršio Kafka, ali je on strani pisac. Međutim, on me nije podstakao na pisanje. Kasnije su počeli da stižu i drugi pisci koje smo i ranije čitali. Andrića može svako lako da čita jer je pitak, ali je to zamka jer ga pročitate i ne shvatite zapravo kompletnu suštinu njegovog djela. Crnjanski je komplikovan za čitanje, pa mi je on kao klincu teško išao. Selimović je srednja varijanta između Andrića i Crnjanskog jer je „Derviš i smrt” knjiga koja je prohodna, ali koja nameće poentu. Kasnije sam nakon njih otkinuo na „Tikve” Dragoslava Mihailovića. On je ujedno i moja poslednja fascinacija u domaćoj književnosti. Nije tako nova, ali je došao nakon pomenutih.
●Čini se da vlast više nije zainteresovana za pisca...
- Zanimljivo je da je što je režim delikatniji više se zanima za književnost jer je doživljava kao opasnu, dok demokratski režimi kakvi su sad, iako je to prividna demokratija, i nijesu. Koliko je god bilo loše to što su u komunizmu maltretirali pisce i cenzurisali, dobro je bilo što su im pridavali značaj. Ipak, pridavali su im nepotpuno realan značaj jer da su pisci u komunizmu pušteni da više budu kritični vrlo vjerovatno bi se suočili sa ovim što imamo danas, a to je da književnost nema direktan uticaj u rušenju vlasti. Današnji političari nijesu u krivu što nalaze da im književnost nije neki problem, ali su u krivu što nijesu svjesni da su književnost i kultura uopšte neophodni za opstanak naroda, nacije, odnosno društva... Bez toga dugoročno stvari ne funkcionišu. Postoji neka prećutna, velikim dijelom svjesna sprega između novih kolonizatora i lokalnih kolonijalnih političara, jer ovo jeste novi kolonijalizam i mi živimo u kolonijama. Lokalni političari više nesvjesno podržavaju tu matricu jer ih jednostavno ne zanima. Njih interesuju ministarstva u kojima se nalazi velika količina novca, a ne kultura. Čak i kada bi se davalo koliko treba opet ne bi bilo mnogo. Dakle, to je jedan sektor koji njih ne zanima, a što jako odgovara kolonijalnom konceptu. S druge strane, tu su rijaliti i ostala sredstva za zaglupljivanje stanovništva i to sve zajedno funkcioniše veoma dobro ukoliko imate loše namjere.
●Šta male kulture, poput naše, mogu očekivati u budućnosti, a samim tim njihova književnost, pa i jezik u sadašnjem slijedu događaja.
- Na prvi pogled prognoze su jako mračne. Male kulture moraju mnogo više da ulažu u kulturu nego velike. Velike države, sa jako velikim brojem potencijalnih čitalaca, posebno kada je književnost u pitanju, imaju potencijal da i bez nekog velikog upliva države funkcionišu. U malim nacijama to nije slučaj. S druge strane, globalna idiotizacija djeluje u cilju smanjenja broja čitalaca u budućnosti. Tu problem nijesu samo rijalitiji. Tu su i mladi i obrazovani ljudi koji uopšte nijesu recipijenti idiotskih sadržaja, ali koji imaju potpuno novi model komunikacije koja je jako sažeta. Imate film koji se smatrao ubicom književnosti, ali koji je, paradoksalno, umro prije književnosti. Književnost opstaje, a film je zapao u jako veliku krizu. S druge strane, izdavačka kuća ,,Laguna”, za koju ja pišem, proizvodi veliku količinu što bi se reklo ,,šunda”, međutim, paralelno sa tim, gotovo sve što vrijedi u srpskoj književnosti se objavljuje tamo i zaista postiže tiraže koji su bili nezamislivi čak i u doba komunizma kada se više čitalo. Opet, praksa dovodi u pitanje ovu teoriju. Ljudi čitaju! Recimo, u jednoj knjizi imaju sabrana tri Andrićeva romana, a koju je objavila ,,Laguna”. To već dvije godine ne silazi sa vrha bestseler liste, što govori da su stvari drugačije nego što se nama čini. Ono što je meni, kao piscu, dugoročno bitno, jer kratkoročno me zanima da se dosta knjiga proda pošto od toga živim, suštinski je da se broj ljudi koji zaista razumiju književnost, procentualno ne smanjuje kroz vrijeme.
A.ĆUKOVIĆ


Čitalac, pisac, knjiga...

●Dotakli smo se izdavaštva, štampanja knjige... kakvu joj budućnost predviđate u eri digitalizacije?
- Kao čitalac volim štampanu knjigu, navikao sam na nju i od nje neću odustati jer mislim da će opstati, samo je pitanje kakav će odnos digitalne i štampane knjige biti. A, kao pisac, moram priznati da mi je to svejedno, jer mi je cilj da ljudi pročitaju ono što napišem, a u kojoj formi će čitati to je već njihova stvar.