Na 14. Me­đu­na­rod­nom saj­mu knji­ga u Her­ceg No­vom „Trg od knji­ge“, prek­si­noć su pred­sta­vlje­na dva pro­gra­ma „Stva­ra­lač­ki uzo­ri i iza­zo­vi (Nje­goš, An­drić, La­lić) Ra­do­mi­ra V. Iva­no­vi­ća, dje­lo ko­je je po­red auto­ra pred­sta­vio prof. dr Si­ni­ša Je­lu­šić i dje­lo Mi­ra­ša Mar­ti­no­vi­ća „Dru­gog sun­ca lu­če”, ko­je su po­red auto­ra pred­sta­vi­li Vit­ka Vuj­no­vić i Ma­ri­jan Mi­ljić.
Prof. dr Si­ni­ša Je­lu­šić je ka­zao da je jed­nom krat­kom ko­men­ta­ru aka­de­mik Ra­do­mir Iva­no­vić za­pi­sao da iz­nad cje­lo­kup­nog An­dri­će­vog be­le­tri­stič­kog i kri­tič­kog opu­sa, mo­gla bi se kao osnov­na ide­ja vo­di­lja is­pi­sa­ti i re­če­ni­ca: „Od ka­ko znam za se­be uvi­jek sam raz­mi­šljao o knji­žev­nim te­ma­ma, knji­žev­nim pi­ta­nji­ma, ne­u­mor­no tra­že­ći knji­žev­ni iz­raz za sva­ki svoj do­ži­vljaj i sva­ku svo­ju mi­sao”.
– U ovom kon­tek­stu va­lja do­da­ti još jed­nu An­dri­će­vu mi­sao: „Ne bih se mo­gao sje­ti­ti ni­jed­nog, ma i krat­kog pe­ri­o­da u ži­vo­tu, bez Nje­go­še­vog sti­ha, bez mi­sli o Nje­go­šu”. Pro­sto mi se či­ni da na­ro­či­to ovaj pr­vi dio, u ko­me se umjet­nost i knji­žev­na umjet­nost od­re­đu­je kao ne­što što čo­vje­ka či­ni bo­ljim, a nje­gov ži­vot lak­šim i ljep­šim, u ovim vre­me­ni­ma kri­ze du­ha, kri­ze obra­zo­va­nja, po­ka­zu­je se fun­da­men­tal­nom za raz­voj mla­dog čo­vje­ka. Či­ni mi se da bi ovo tre­ba­lo sta­vi­ti kao ne­ki uzor, ne­ki stav ko­ji upra­vlja raz­vo­jem mla­dih. Mi­ha­i­lo La­lić je za Ra­do­mi­ra Iva­no­vi­ća na­pi­sao da je pi­sac knji­ga o knji­ga­ma. Ri­ječ je o stva­ra­lač­koj ener­gi­ji ko­ja još na sre­ću ne po­su­sta­je i ko­ja je pot­pu­no ne­u­o­bi­čaj­na, ne sa­mo za na­še na­uč­ne pri­li­ke. Aka­de­mik Iva­no­vić, u tom smi­slu, pred­sta­vlja da­nas sva­ka­ko jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih po­sle­ni­ka na po­lju knji­žev­nih iz­u­ča­va­nja, ali i na po­lju kul­tu­re uop­šte, ko­ja se u naj­ve­ćem dje­lu od­no­se na oblast knji­žev­ne isto­ri­je i knji­žev­ne te­o­ri­je, oci­je­nio je Je­lu­šić.
Aka­de­mik Ra­do­mir V. Iva­no­vić, je ka­zao da pre­u­zev­ši u pot­pu­no­sti no­e­tič­ko i po­e­tič­ko opre­dje­lje­nje To­ma­sa Ma­na, Ivo An­drić ga naj­pri­je de­fi­ni­še kao vo­de­ći stva­ra­lač­ki ori­jen­tir i tom pri­li­kom za­klju­ču­je: „Mo­ja vr­li­na je u to­me što sam ci­je­log ži­vo­ta znao da se di­vim dru­gi­ma – ni­kad se­bi, i da ci­je­nim lje­po­tu već ostva­re­nih i po­tvr­đe­nih dje­la ko­ja su gri­ja­la du­šu mno­gim lju­di­ma pri­je me­ne”, a ne­ko­li­ko pa­su­sa ka­sni­je, u istom ra­du, i opre­dje­lje­nje: „Nje­go­šu je te­ško na­ći rav­na u na­šoj, pa i u evrop­skoj knji­žev­no­sti. Ta­kav mi­sa­o­no slo­je­vit, bes­pre­ko­ran u iz­ra­zu, pa uz to još i mlad pje­snik, ri­jet­ko se ra­đa. Go­to­vo da ni je­dan nje­gov stih ne bi smio da se za­sti­di Šek­spi­ra”.

– Vi­še­de­ce­nij­sko ba­vlje­nje po­et­skom ver­ti­ka­lom: Nje­goš – An­drić – La­lić učvr­sti­lo nas je u uvje­re­nju da je ri­ječ o stva­ra­o­ci­ma i mi­sli­o­ci­ma ko­ji su sa­vre­me­ni­ci­ma i na­sljed­ni­ci­ma slu­ži­li kao auten­tič­ni uzo­ri, iz­vo­ri i iza­zo­vi, što je po­tvr­dio „sud vre­me­na”, kao i na­še ana­li­tič­ko is­ku­stvo, ka­ko u te­o­rij­skoj ta­ko i u pri­mje­nje­noj rav­ni. U mom ze­malj­skom na­po­ru ob­ja­vio sam knji­ge: „Nje­go­šev po­et­ski go­vor”, „Nje­go­še­va psi­ho­lo­gi­ja i fi­lo­zo­fi­ja stva­ra­nja”, „Nje­go­še­va po­e­ti­ka i este­ti­ka”, „Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš”, „Nje­go­še­ve po­e­me”, „Od Nje­go­ša do La­li­ća” itd. O An­dri­ću sam ob­ja­vio jed­nu knji­gu, zo­ve se „An­dri­će­va mu­dro­no­sna pro­za: zna­ci ži­vo­ta i zna­ci umjet­no­sti”. O La­li­ću sam ob­ja­vio vi­še knji­ga, to mi je pri­mar­na sim­pa­ti­ja: „Ro­ma­ni Mi­ha­i­la La­li­ća”, „Pi­sa­nje kao sud­bi­na ili po­e­ti­ka Mi­ha­i­la La­li­ća”, „Mi­ha­i­lo La­lić: mo­no­gra­fi­ja”. Za dva-tri mje­se­ca tre­ba da iza­đe knji­ga „Enig­me i pa­ra­dig­me u dje­lu Mi­ha­i­la La­li­ća”. Pri­re­dio sam i dvi­je knji­ge „Mi­ha­i­lo La­lić: me­đu­rat­no knji­žev­no stva­ra­la­štvo”, gdje sam na­šao 36 u ča­so­pi­si­ma ob­ja­vlje­nih pje­sa­ma, pro­ze i kri­ti­ke od 1935. do 1941, a on­da sam pri­re­dio i „Iz­bor knji­žev­nih raz­go­vo­ra” – ka­zao je Iva­no­vić.K.M.