Vo­de­ći svjet­ski pi­ja­ni­sta ru­ske kla­vir­ske ško­le Ni­ko­laj Lu­gan­ski bri­lji­rao je na kon­cer­tu u pre­pu­noj sa­li ma­le cr­kve Sv. Du­ha, ko­ja ni­je bi­la do­volj­no ve­li­ka da pri­mi broj­ne lju­bi­te­lje vr­hun­ske kla­vir­ske iz­ved­be. Me­đu po­sje­ti­o­ci­ma su se mo­gli či­ti ko­men­ta­ri da se Lu­gan­ski pred­sta­vio kao pi­ja­ni­sta sa­vr­še­ne teh­ni­ke, da se u pr­vom di­je­lu kon­cer­ta, u pit­kim „Pre­lu­di­ju­mu, fu­gi i va­ri­ja­ci­ja­ma“ op.18 Se­za­ra Fran­ka, kao i u če­ti­ri Em­promp­ti­ja u f-mo­lu, D. 935 Fran­ca Šu­ber­ta, pred­sta­vio kao iz­u­ze­tan in­te­lek­tu­a­lac, ali onaj ko­ji „mu­zi­ci­ra sa sr­cem i du­šom“. Svo­ju bri­ljant­nu umjet­nič­ku pri­ro­du po­ka­zao je u pre­ci­znom, ve­o­ma za­htjev­nom iz­bo­ru iz opu­sa „Go­di­šnja do­ba“ Pe­tra Ilji­ča Čaj­kov­skog, a pi­ja­ni­stič­ko maj­stor­stvo i strast ovje­rio u če­ti­ri sta­va „Mu­zič­kih mo­me­na­ta“, op.16 Ser­ge­ja Rah­ma­nji­no­va, ko­ji­ma je iza­zvao ova­ci­je pri­sut­nih. Bi­se­vi ko­je je za­tim ve­li­ko­du­šno iz­veo, krat­ki umi­ru­ju­ći stav Edvar­da Gri­ga, te ras­ko­šni, vr­ca­vi Rah­ma­nji­nov „Pre­lid“, pri­ve­li su kra­ju iz­u­zet­no pi­ja­ni­stič­ko ve­če Lu­gan­skog. Pri­mi­je­tio je da je pu­bli­ka sa pa­žnjom i po­što­va­njem pra­ti­la na­stup, osje­tio je da mu je „pru­ži­la to­plu do­bro­do­šli­cu“, ko­mu­ni­ka­ci­ja je bi­la ja­ko do­bra, jer je čuo da su po­je­din­ci sjaj­no re­a­go­va­li u po­je­di­nim mo­men­ti­ma, me­đu­tim, ka­že da je pr­ven­stve­no fo­ku­si­ran na ono što svi­ra i ne zna da li je to bi­lo do­bro ili ni­je, ali je u sva­kom slu­ča­ju, pu­bli­ka ta ko­ja to naj­bo­lje zna.
- To je isto kao sa oso­ba­ma – po­ne­kad ne­ka lič­nost ja­ko do­bro re­a­gu­je jed­na na dru­gu, po­ne­kad su osje­ća­nja ili strast ja­ki, a po­ne­kad je taj od­nos vr­lo ne­u­tra­lan – ta­ko je i sa mu­zi­kom – po­ne­kad ja­ko do­bro re­a­gu­jem na mu­zi­ku, a po­ne­kad sam pre­ma od­re­đe­nim kom­po­zi­ci­ja­ma rav­no­du­šan. Za­to iz­bje­ga­vam da iz­vo­dim kom­po­zi­ci­je ka­da vi­dim da pre­ma nji­ma ne­mam ni­ka­kve emo­ci­je, ka­že umjet­nik u raz­go­vo­ru za „Dan“. Na­kon na­stu­pa pri­šli su mu Ru­si ko­ji ži­ve u Bo­ki, ka­ko bi ga po­zdra­vi­li. Po­seb­no je po­hva­lio kva­li­tet kla­vi­ra, ko­ji je Ko­to­rArt na­ba­vio pri­je ne­ko­li­ko go­di­na baš za po­tre­be fe­sti­va­la, ali se on ko­ri­sti i za na­stu­pe u ko­tor­skoj kon­cert­noj se­zo­ni.
- Po­seb­no sam odu­še­vljen „Sten­vej“ kla­vi­rom, ko­ji ni ve­ći mu­zič­ki cen­tri ne­ma­ju, a ma­li grad Ko­tor ga ima. Ve­o­ma sam sre­ćan što sam na­stu­pio u ovoj cr­kvi Sv. Du­ha, ma­la je i aku­stič­na, sa in­tim­nom li­je­pom at­mos­fe­rom, ali bih pre­po­ru­čio or­ga­ni­za­to­ri­ma da kon­cer­te odr­ža­va­ju u sa­li bar tri pu­ta ve­ćoj, ka­ko bi se mo­glo pro­da­ti vi­še ka­ra­ta, po­ru­ču­je Lu­gan­ski, ko­ga su me­di­ji na­zva­li „prin­com za kla­vi­rom“. On, me­đu­tim, ne pri­da­je zna­čaj ono­me što je re­če­no i što lju­di pi­šu, jer „mu­zi­ka je ve­za­na za zvuk i za sve ono što ču­je­te“, ali i te ka­ko po­sve­ću­je pa­žnju mu­zi­ci. Po­seb­no je po­no­san na svo­je uči­te­lje na­da­le­ko ču­ve­ne „ru­ske pi­ja­ni­stič­ke ško­le“.
- Na­rav­no, ja sam Rus, stu­di­rao sam na Cen­tral­noj mu­zič­koj ško­li i Mo­skov­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu, kod mo­ja tri uči­te­lja Ru­sa: Ta­tja­ne Kest­ner, Ta­tja­ne Ni­ko­la­je­ve i Ser­ge­ja Dor­jan­skog. Pu­no pu­tu­jem, svu­da svi­ram po svi­je­tu i iz­u­zet­no sam po­no­san što pri­pa­dam toj ru­skoj ško­li. Pu­no vre­me­na i tru­da je po­treb­no da se na­pra­vi i iz­ve­de do­bra mu­zi­ka, a da se na­pi­še i pro­či­ta ne­što - tre­ba ne­ko­li­ko se­kun­di, za­to i ne pri­da­jem zna­čaj ono­me što o me­ni go­vo­re i pi­šu, ka­že Lu­gan­ski. Kao umjet­nič­ki di­rek­tor Fe­sti­va­la „Rah­ma­nji­nov“ u pro­vin­ci­ji Tam­bov u Ru­si­ji, re­dov­no na­stu­pa u ljet­njoj re­zi­den­ci­ji Rah­ma­nji­no­va. S ob­zi­rom da je pri­o­ri­tet dao pi­ja­ni­stič­kim na­stu­pi­ma, ovaj po­sao do­ži­vlja­va kao svoj do­pri­nos u po­ve­zi­va­nju lju­di u ci­lju još ve­će po­pu­la­ri­za­ci­je ru­ske mu­zič­ke umjet­no­sti.
Nje­gov slje­de­ći na­stup je u Oks­for­du, za­tim svi­ra u To­re­lji i San Se­ba­sti­ja­nu u Špa­ni­ji, a po­sljed­nji ovo­ga lje­ta bi­će na­stup gdje se sve de­ša­va na otvo­re­nom u ma­lom gra­du La Rok d`Anteron u Fran­cu­skoj, ko­ji je od 1980. go­di­ne po­stao mje­sto naj­ve­ćeg pi­ja­ni­stič­kog fe­sti­va­la u Evro­pi.
M.D.Po­po­vić


Pre­dan svi­je­tu mu­zi­ke

- Pi­ja­ni­sta sam osam­de­set po­sto mog ži­vo­ta, sve osta­lo ra­dim sa stra­ne. Po­ma­lo pod­u­ča­vam stu­den­te, uče­stvu­jem u or­ga­ni­za­ci­ji Fe­sti­va­la „Rah­ma­nji­nov“ ko­ji je po­sto­jao i pri­je, u mje­stu u ko­me je Rah­ma­nji­nov pro­veo do­bar dio svog ži­vo­ta. Ne znam mno­go o sa­moj pro­duk­ci­ji, o bu­dže­tu fe­sti­va­la, ali po­što sam na nje­go­vom če­lu, na­sto­jim da pru­žim svoj do­pri­nos do­brim kon­tak­ti­ma ko­je imam. U Tam­bo­vu svi­ram na je­dan ili dva kon­cer­ta, a uglav­nom sam tu da bih po­zvao po­zna­te lju­de ko­ji će svi­ra­ti na osta­lim kon­cer­ti­ma. Tu je i mno­go dru­gih lju­di iz or­ga­ni­za­ci­je fe­sti­va­la, ko­ji od­lu­ču­ju o ra­znim stva­ri­ma, a ja znam ko­ji je moj do­pri­nos to­me, ob­ja­snio nam je pi­ja­ni­sta.