Iš­če­ki­va­na „Ko­šta­na”, autor­ski pr­o­je­kat Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća, iza ko­ga su pro­duk­cij­ski sta­li ti­vat­ski Cen­tar za kul­tu­ru, no­vo­sad­sko Srp­sko na­rod­no po­zo­ri­šte i SKC, do­ni­je­la je vi­še pi­ta­nja ne­gov od­go­vo­ra. Ne tre­ba bi­ti po­zo­ri­šni kri­ti­čar ni te­a­tar­ski po­sle­nik pa za­klju­či­ti da 16. ti­vat­sku po­zo­ri­šnu pro­duk­ci­ju pu­bli­ka ni­je ra­zu­mi­je­la. Svje­do­če­nje za to bi­li su mla­ki apla­u­zi audi­to­ri­ja­ma.
Ma­lo je po­zo­ri­šnih pro­je­ka­ta ko­ji su u po­sled­nje vri­je­me iza­zva­li to­li­ku me­dij­sku pa­žnju u re­gi­o­nu. Pri­je sve­ga zbog iz­bo­ra pje­va­ča sev­da­lin­ki Bo­ža Vre­ća za na­slov­nu ulo­gu, i još vi­še zbog nje­go­vog ne­ko­le­gi­jal­nog i neo­d­go­vor­nog bjek­stva iz pro­jek­ta par da­na uoči pre­mi­je­re. Mo­že se za­klju­či­ti da dram­ski pred­lo­žak, ču­ve­no dje­lo Bo­re Stan­ko­vi­ća, Mla­de­no­vi­ću ni­je bio sre­ćan iz­bor za do­ka­zi­va­nje sta­va o pa­tri­jar­hal­nom Bal­ka­nu ko­ji je ka­za­mat za ljud­ske i umjet­nič­ke slo­bo­de. Umje­sto iz­vor­ne pri­če o žen­skoj lje­po­ti, umjet­no­sti ra­di umjet­no­sti, sta­ro­vranj­skom ka­ra­sev­da­hu i „ža­lu za mla­dost”, Ko­šta­na u in­ter­pre­ta­ci­ji Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća do­bi­la je mo­der­ni­stič­ko či­ta­nje ko­je ni­je oprav­da­lo svo­ju svr­hu. Emi­na Elor ko­ja je hra­bro pre­u­ze­la na se­be naj­ve­ći te­ret, u ru­ko­met­noj iz­mje­ni pri­sta­ju­ći na glav­nu ulo­gu, pred­sta­vlje­na je kao pank zvi­je­zda, po­ten­ci­jal­nih ho­mo­sek­su­al­nih sklo­no­sti i na­sli­je­đe­ni sim­bol sek­su­al­ne pro­vo­ka­ci­je. Mu­zič­ki iz­bor, bend „Vro­om” ko­ji je uži­vo svi­rao uz sce­no­gra­fi­ju ko­jom su do­mi­ni­ra­le upa­ko­va­ne go­mi­le ka­me­nja kao sim­bol ko­lek­tiv­nog pre­su­đi­va­nja slo­bo­di, sce­ne ka­me­no­va­nja i hor­skog lu­pa­nja ka­me­nom o ka­men, po­ka­zi­va­nje ob­na­že­nih žen­skih gru­di ni­je­su uspje­li da po­mog­nu bli­žem ra­zu­mi­je­va­nju Mla­de­no­vi­će­ve za­mi­sli. Bez Vre­ća ko­ji je tre­bao da po­slu­ži kao te­a­tar­ski sto­žer za pri­kaz bor­be pro­vin­ci­je sa slo­bo­dom ko­ja ih ugro­ža­va, re­di­telj je ostao bez glav­nog adu­ta, a vi­dlji­ve ru­pe u dram­skoj igri ni­je­su uspjele da spa­su ni glu­mač­ke mi­ni­ja­tu­re Emi­na Ha­dži­ha­fis­be­go­vi­ća, Ne­boj­še Du­ga­li­ća, ni iz­van­red­ne glu­mi­ce no­vo­sad­skog SNP Gor­da­ne Đur­đe­vić Di­mić, ko­ja je bri­lji­ra­la u ulo­zi Ka­te, Ha­dži To­mi­ne su­pru­ge i Sto­ja­no­ve maj­ke.
- Na­šu Ko­šta­nu na kra­ju ka­me­nu­ju, jer im je po­ka­za­la pre­vi­še ne­ga­tiv­nih oso­bi­na. Do­ta­kla ih je nje­na slo­bo­da i raz­ob­li­či­la sav glib u nji­ma sa­mi­ma. Mi ži­vi­mo u ne­to­le­rant­nim vre­me­ni­ma, po­put ovog Bo­re Stan­ko­vi­ća. U ko­me ne umi­ju da to­le­ri­šu dru­go i dru­ga­či­je, bi­lo to opo­zi­ci­o­no mi­šlje­nje, bi­lo na­čin da se dru­ga­či­je go­vo­ri, vo­li, mi­sli. I na­kon 116 go­di­na, ka­ko je ko­mad na­pi­san, ni­smo na­u­či­li da pri­hva­ti­mo dru­go, dru­ga­či­je. Od po­čet­ka ni­smo ima­li že­lju da iz­nje­dri­mo tra­di­ci­o­nal­nu pred­sta­vu. Mno­go Ko­šta­na ko­je smo do sa­da gle­da­li su bi­le op­te­re­će­ne tra­di­ci­o­na­li­zmom, fol­klo­rom, svim onim što je Bo­ra Stan­ko­vić po­ku­ša­vao da iz­bjeg­ne, zbog če­ga je ja­ko pa­tio, jer su ga svr­sta­va­li u ko­r­pus na­rod­nih ko­ma­da sa pje­va­njem i pu­ca­njem - re­kao je no­vi­na­ri­ma na­kon pre­mi­je­re Mla­de­no­vić.
- Bun­tov­nost i iro­nič­nost u mo­joj Ko­šta­ni je za­pra­vo re­di­telj­ski kon­cept. Ko­kan je že­lio da to bu­de oso­ba, ili bi­će, ne­bit­no mu­ško ili žen­sko, ko­je se ne­će la­ko pre­da­ti i ko­je će svoj stav iz­ni­je­ti i po­ka­za­ti ga bun­tov­nič­ki ako tre­ba. Ja­ko sam bi­la fo­ku­si­ra­na na to da sve iz­ve­dem bez gre­ške, jer sam ima­la sa­mo pet da­na za pri­pre­me, ta­ko da ne znam da li je pred­sta­va pre­šla ram­pu. Me­ni je ja­ko bit­no da sam pred dru­ga­či­jom pu­bli­kom, ne­go što je no­vo­sad­ska, gdje znam šta mo­gu da oče­ku­jem. Ovo je ja­ko bo­ga­to is­ku­stvo kad pri­miš i ne­ke dru­ge ener­gi­je - re­kla je Emi­na Elor.
Za­hva­lju­ju­ći Emi­ni Elor ko­ja ima pot­pu­no bez­um­nu hra­brost za to što je ura­di­la za pet da­na. To je za sva­ko po­što­va­nje, pro­ko­men­ta­ri­sao je Du­ga­lić.
- Na­dam se da je pred­sta­va pre­ba­ci­la ram­pu i do­šla do gle­da­la­ca. Uvi­jek je op­te­re­će­nje kad glu­mac ra­di ne­što što su pri­je nje­ga ra­di­li dru­gi, ve­li­ki glum­ci. Me­đu­tim, me­ni je Bo­ra ja­ko bli­zak i že­leo sam da ga ra­dim, jer mi­slim da tu ima još do­sta to­ga ne­pro­go­vo­re­nog - uti­sci su Ne­boj­še Du­ga­li­ća ko­ji je tu­ma­čio lik Mit­ke­ta.
Te­ško se ote­ti uti­sku da je ti­vat­ski Cen­tar za kul­tu­ru ovim pro­jek­tom na­sta­vio da se uda­lja­va od iz­vor­ne za­mi­sli – me­di­te­ran­skog te­a­tra. Vri­je­me je da se ti­vat­ska po­zo­ri­šna pro­duk­ci­ja vra­ti svom iz­vo­ru. Pri­hva­ta­nje stu­dent­ske pred­sta­ve „Tre So­re­le” na lje­to­šnjim „Pur­ga­to­ri­ja­ma” svje­do­či da je pu­bli­ka to­ga i da­lje žed­na.
Ž.KOM­NE­NO­VIĆ


Pred­sta­va se po­ro­di­la

Emir Ha­dži­ha­fis­be­go­vić u ulo­zi Ha­dži To­me, zbog pro­ble­ma sa gla­som ni­je bio za­do­vo­ljan.
- Ka­da jed­nom glum­cu puk­ne glas u jed­noj ve­li­koj ulo­zi, on je fru­stri­ran, on ni­je skon­cen­tri­san, ne mo­že da pra­ti dra­ma­tur­gi­ju li­ka. Ali, iz­dr­žao sam zbog eki­pe, zbog pred­sta­ve, jer smo već pro­ži­vje­li pa­kao zva­ni Bo­žo Vre­ćo i ne bih uvo­dio se­be i eki­pu u dru­gi pa­kao. Pu­sti­mo sad glas, pred­sta­va se po­ro­di­la, fi­nal­ni pro­iz­vod ko­jim sam ge­ne­ral­no za­do­vo­ljan. Ima­će­mo još če­ti­ri re­pri­ze i sve su ras­pro­da­te. Ovo je po­bje­da i jed­nog kon­cep­ta i jed­nog sjaj­nog glu­mač­kog an­sam­bla. Bi­la mi je čast sa­ra­đi­va­ti s ovim ko­le­ga­ma - re­kao je Ha­dži­ha­fis­be­go­vić.