Je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih glu­ma­ca eks-Ju pro­sto­ra Jo­sip Pe­ja­ko­vić pred­sta­vom „Uće­ri­va­nje” već go­to­vo go­di­nu da­na pu­ni dvo­ra­ne ši­rom ne­ka­da­šnje Ju­ge. Ri­ječ je o na­stav­ku kult­ne mo­no­dra­me „Oj, ži­vo­te” ko­ja ga je me­đu sta­nov­ni­ci­ma one „sta­re Ju­go­sla­vi­je” uvr­sti­la me­đu naj­i­stak­nu­ti­je dram­ske umjet­ni­ke. Na­ža­lost, iako na­ja­vljen u Pod­go­ri­ci, gle­da­o­ci u glav­nom gra­du Cr­ne Go­re ni­su ima­li pri­li­ku da vi­de ovu ur­ne­be­snu mo­no­dra­mu. Pr­vak Na­rod­nog po­zo­ri­šta Sa­ra­je­va još kao mlad je ste­kao ugled i kod gle­da­la­ca i kod kri­ti­ča­ra. Po­čeo je kao pje­vač rok gru­pe „Ve­zi­ri” u rod­nom Trav­ni­ku, gdje ga je po­sli­je za­mi­je­nio Se­ad Me­mić Vaj­ta. Na­kon to­ga se po­sve­tio glu­mi. „Uće­ri­va­nje” je lo­gi­čan sli­jed nje­go­vog omi­lje­nog po­zo­ri­šnog is­ka­za – mo­no­dra­me. Ovaj pro­je­kat kraj­nji u ni­zu Pe­ja­ko­vi­će­vih mo­no­dra­ma od „On me­ni ne­ma Bo­sne”, pa već po­me­nu­te „Oj, ži­vo­te” i „O, iz­bje­gli­ce”. Igrao je u fil­mo­vi­ma „Glu­vi ba­rut”, „Sa­vr­šen krug”, „Ku­duz”, a gle­da­o­ci ma­lih ekra­na pam­ti­će ga kao Pe­pu Ban­di­ća, ju­na­ka le­gen­dar­ne TV se­ri­je „Osma ofan­zi­va”. Igra na te­le­vi­zi­ji od da­le­ke 1972. pa ga pu­bli­ka pam­ti u TV se­ri­ja­ma „Uvri­je­đe­ni čo­vjek”, „Pa­pir­na”, „Od­bor­ni­ci”, „Po­rob­dži­je”, „Ljud­ski fak­tor”, „Uka­za­nje Go­spe u se­lu Gra­bo­vi­ca”, „Ha­sa­na­gi­ni­ca”, „Bra­tim­stvo”, „Vuk Ka­ra­džić” i „Zam­ka za pti­ce”...
● Mo­no­dra­ma „Uće­ri­va­nje” je lo­gi­čan na­sta­vak po­zo­ri­šnog ko­ma­da „Oj, ži­vo­te” ko­ji je od­i­gra­n pre­ko 3.000 pu­ta...
– To pred­sta­vlja svo­je­vr­stan re­kord kad je te­a­tar u pi­ta­nju u či­ta­vom pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. Sve je isto, ju­nak je pre­ži­vio, sa­mo je pro­mi­je­nio am­bi­jent, ni­je vi­še u za­tvo­ru ne­go u lud­ni­ci. Ci­je­la pri­ča je ve­za­na za nje­go­ve do­go­dov­šti­ne u ak­tu­el­nom tre­nut­ku, ko­ji ži­vi­mo svi mi u ovom re­gi­o­nu. Lju­di pra­te do­ži­vlja­je mog ju­na­ka sa ve­li­kim za­ni­ma­njem. Pred­sta­va je pre­mi­jer­no od­i­gra­na pri­je go­di­nu i po u Sa­ra­je­vu, u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, a re­pri­ze su pra­ti­le ve­li­ke gu­žve i pre­pu­ne dvo­ra­ne, kao uosta­lom svu­gdje gdje sam go­sto­vao sa „Uće­ri­va­njem”, od Frank­fur­ta, Lin­ca, Pe­ter­bur­ga, Stok­hol­ma, pa ne­što ma­lo u Hr­vat­skoj, Spli­tu, Za­dru, Ši­be­ni­ku, u či­ta­voj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Kad ka­žem či­ta­voj, mi­slim u Re­pu­bli­ci Srp­skoj i Fe­de­ra­ci­ji. Po­sled­njih po­la go­di­ne, ne­što vi­še, iz­vo­dio sam je po ne­ko­li­ko pu­ta u ra­znim kra­je­vi­ma BiH i Hr­vat­skoj, gdje se tra­ži kar­ta vi­še.
● Da li je lud­ni­ca taj­na ve­li­ke po­pu­lar­no­sti „Uće­ri­va­nja”. Ni­je ma­lo onih ko­ji ka­žu da ži­vi­mo, svi mi u re­gi­o­nu, baš u svo­je­vr­snoj lud­ni­ci?
– Svi ana­li­ti­ča­ri ka­žu da je na­ma u BiH, pot­pi­si­va­njem Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, na­bi­je­na lu­dač­ka ko­šu­lja na gla­vu, što i ni­je, bo­ga­mi, da­le­ko od isti­ne. Slič­no je, ko­li­ko vi­dim, i u osta­lim kra­je­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, pa se za­to svi mi ra­do pre­po­zna­je­mo u toj ci­je­loj pri­či. Za­to vam je „Uće­ri­va­nje” iza­zva­lo ta­ko ve­li­ki in­te­res. Ni­gdje ni­sam oti­šao, a da ni­sam mo­rao do­ći još ko­ji put, i čak sam igrao pred­sta­vu po dva pu­ta u jed­nom da­nu. To me sve pod­sje­ća na vri­je­me kad je Bog po ze­mlji ho­dao i kad sam igrao „Oj, ži­vo­te” ko­ja je osta­la, što se ti­če me­ri­tor­ne kri­ti­ke to­ga vre­me­na, po­go­to­vo fe­sti­va­la mo­no­dra­me u Ze­mu­nu, gdje sam osvo­jio „Zlat­nu ko­laj­nu”, ne­pre­va­zi­đe­na.
● I zbog te pred­sta­ve mno­gi Vas sma­tra­ju maj­sto­rom mo­no­dra­me. Šta Vas pri­vla­či tom po­zo­ri­šnom žan­ru?
– Igrao sam do­sta i u ko­lek­tiv­nom te­a­tru, imam do­sta ulo­ga u ovih 40 go­di­na ko­li­ko se ba­vim po­zo­ri­štem, ali tač­no je da je „Oj, ži­vo­te” obi­lje­ži­la mo­ju ka­ri­je­ru. Na ne­ki na­čin to je ba­ci­lo u sjen­ku či­nje­ni­cu da sam osni­vač ne­ko­li­ko ma­ni­fe­sta­ci­ja, pa i one „Igre ju­ga” u Bu­dvi, ko­je su ka­sni­je pre­ra­sle u „Grad te­a­tar”.
● Va­ži­te za ju­go­no­stal­gi­ča­ra? Da li je to po­gre­šna ocje­na?
- Da se ra­zu­mi­je­mo, me­ne su tri ge­ne­ra­ci­je uči­le da je mo­ja do­mo­vi­na Ju­go­sla­vi­ja i ja ne mo­gu sad ma­će­hu pri­hva­ti­ti kao maj­ku. Ju­go­sla­vi­ja je osta­la, ka­ko re­če je­dan po­zna­ti umjet­nik, emo­tiv­ni za­vi­čaj i ne mo­gu pri­sta­ti ni po­mi­ri­ti se da mi ga je ne­ko ne­pra­ved­no oteo. Zna­te što, imao sam maj­ku, pa je umr­la, ali to ne zna­či da ne­mam maj­ku. Ona me je ro­di­la. Imao sam oca, pa ga ne­mam, ali ja imam oca! Ne, ja sad ne mo­gu ima­ti dru­gog oca i maj­ku, mo­žda će mo­ja dje­ca, ili mo­ji unu­ci, tra­ži­ti iden­ti­tet iz­van tog emo­tiv­nog za­vi­ča­ja, ali ja ne mo­gu. U sva­kom slu­ča­ju ja sam Ju­go­slo­ven, uvi­jek sam se ta­ko iz­ja­šnja­vao. Pa, mo­ji ko­ri­je­ni su ve­o­ma za­ni­mlji­vi.
S.ĆET­KO­VIĆ


Sa Lju­bo­ti­nja u svi­jet

● Da ni­jeste ko­jim slu­ča­jem iz Cr­ne Go­re?
- Pa­zi­te sad, Ka­njoš Ma­ce­do­no­vić je imao dva si­na, Rat­ka i Pe­ja­ka. Rat­ko je pro­iz­veo Rat­ko­vi­će a Pe­jak Pe­ja­ko­vi­će. Znam da će se sa­da za­tre­sti ci­je­li re­gi­on, kad bu­du ču­li Pe­ja­ko­vi­ći po Be­o­gra­du, Ba­nja­lu­ci i osta­li, ali sa­mo uka­zu­jem na či­nje­ni­ce, a od njih ne smi­je­mo i ne mo­že­mo po­bje­ći. Pri­je ra­ta smo za­po­če­li tu pri­ču, od­ve­li su me u mje­sto oda­kle su Pe­ja­ko­vi­ći, Lju­bo­tinj kraj Ce­ti­nja. Nas Pe­ja­ko­vi­ća ko­ji se ba­ve umjet­no­šću u re­gi­o­nu ima dva­de­se­tak, Ni­ko­la Ko­lja Pe­ja­ko­vić, pi­sac sce­na­ri­ja za „Le­pa se­la, le­po go­re” i „Vra­ti­će se ro­de”, pa Zlat­ko Pe­ja­ko­vić, je­dan od naj­bo­ljih pje­va­ča eks-Ju, pa mo­ji si­no­vi De­jan i Sa­ša su is­tak­nu­ti mu­zi­ča­ri, po­sto­ji i je­dan re­di­telj, Alek­san­dar, tu je i mo­ja ma­len­kost. Pla­ni­ra­no je da nas 17 od­i­gra­mo je­dan per­for­mans ko­ji će se zva­ti „Mi, Pe­ja­ko­vi­ći”. Ula­zi­će se na lič­nu kar­tu, pa ko se bu­de pre­zi­vao Pe­ja­ko­vić mo­ći će da ula­zi dža­be. Ovi mo­ji iz Be­o­gra­da, ko­ji su mi po­sla­li po­ro­dič­no sta­blo, re­kli su mi da će nas bi­ti pu­no. Ni­je bit­no ko­je smo vje­re i na­ci­je, bit­no je da smo Pe­ja­ko­vi­ći. Pe­ja­ko­vi­ći su zna­čaj­no pre­zi­me i to je pod­lo­ga za mo­je ju­go­slo­ven­stvo. Ne mo­gu da pi­tam tog svog pre­tka ko­ji je u Ko­to­ru ili Her­ceg No­vom pro­mi­je­nio vje­ru i pre­šao u ka­to­li­čan­stvo, ali je či­nje­ni­ca da to i da­nas mno­gi ra­de da bi do­bi­li ne­ke pa­pi­re, pa­so­še, do­mov­ni­ce, pu­tov­ni­ce. I ko­nač­no, do­sad­no je bi­ti u jed­noj vje­ri, mo­žda su to ra­di­li i da im bu­de in­te­re­sant­ni­je... ko će ga zna­ti.