Ni­ka­da ne tre­ba da za­bo­ra­vi­mo da je pri­je sve­ga po­zo­ri­šte igra, ka­že De­jan Proj­kov­ski ko­ji je re­ži­rao Šek­spi­ro­vu „Bu­ru” za Cr­no­gor­sko na­rod­no po­zo­ri­šte. Ovaj mag od Ma­ke­don­skog na­rod­nog te­a­tra, ka­ko glum­ci i re­di­te­lji do­ži­vlja­va­ju Proj­kov­skog, sma­tra da je pred­sta­va ko­jom se otva­ra no­va po­zo­ri­šna se­zo­na u CNP-u, za­i­sta Šek­spi­rov te­sta­ment. U raz­go­vo­ru za „Dan” ot­kri­va da vje­ru­je da Šek­spir go­vo­ri kroz „Bu­ru” da je je­di­no va­žno da sa­ču­va­mo ima­gi­na­ci­ju i di­je­te u na­ma ko­je mo­že sva­ki put da se po­no­vo za­i­gra i iz­mi­sli ne­ku no­vu igru.
● Za­što „Bu­ra” u Cr­noj Go­ri?
- „Bu­ra” se po­klo­pi­la sa re­per­to­ar­skom po­li­ti­kom CNP-a, a, ja sam uvi­jek spre­man za Šek­spi­ra. On je za me­ne ve­li­ka ra­dost, on je moj ve­li­ki uči­telj. Na kra­ju, „Bu­ra” mi se či­ni ide­al­nom, jer mi­slim da ona u se­bi no­si sva bit­na pi­ta­nja: Šta je to te­a­tar i te­a­tar­ska tru­pa; šta je ja­va a šta je san? Ta­ko­đe, po­sje­du­je i tre­ću re­al­nost - po­zo­ri­šnu ilu­zi­ju. Za­to mi­slim da smo oda­bra­li pra­vi tekst. Kad ra­di­te dva, tri mje­se­ca, kao što smo mi ra­di­li ovaj tekst, pre­i­spi­tu­je­te se­be, pro­fe­si­ju, po­zo­ri­šte, po­sta­vlja­te se­bi pi­ta­nje šta zna­či ta „cr­na ku­ti­ja” (po­zo­ri­šna sce­na), šta je to svi­jet... I, na­rav­no, Šek­spir uvi­jek go­vo­ri o ve­li­kim te­ma­ma, po­put one šta zna­či pra­šta­ti. Po­ka­zu­je nam da je ži­vot ve­li­ki krug i da na kra­ju ni­je va­žno ko je u pra­vu, ne­go da je va­žno da na­u­či­mo da pra­šta­mo. Ako to ne sa­vla­da­mo ne­će­mo zna­ti ka­ko vo­lje­ti čo­vje­ka. Svi ti li­ko­vi „Bu­re” tra­že ljud­sko u čo­vje­ku. Za­pra­vo, mi­slim da je „Bu­ra” jed­na ve­li­ka po­tra­ga. Pro­spe­ro mi li­či na Šek­spi­ro­vog Di­o­ge­na ko­ji „tra­ži čo­vje­ka da ga na­đe”. Ovo su, mi­slim naj­vi­še, emo­tiv­ni raz­lo­zi za­što je iz­bor pao na ovu dra­mu.
● Da li se po­kla­pa sa Va­šom mak­si­mom da je glu­mac in­spi­ra­ci­ja sam po se­bi?
- Uvi­jek imam ge­ne­ral­ni kon­cept kad ra­dim pred­sta­vu i ve­o­ma mi je va­žno sa ko­jim lju­di­ma ra­dim. Po­ku­ša­vam da uzmem sve te ener­gi­je, svu glu­mač­ku ima­gi­na­ci­ju, da to ne bi is­pa­la sa­mo još jed­na pred­sta­va ko­ju smo po­sta­vi­li na sce­nu. Mi­slim da je ova „Bu­ra” mo­gu­ća ova­kva ka­kva je, sa­mo ov­dje u CNP-u, sa­mo zbog ovih div­nih lju­di ko­ji su mi sva­ko­dnev­no bu­di­li na­du. Čo­vjek je sre­ćan kad na­đe lju­de ko­ji po­zo­ri­šte ima­ju u se­bi. La­ko je pri­ča­ti o po­zo­ri­štu, te­ško ga je ži­vje­ti.
● Ka­ko je mo­gu­će da ži­vi­mo ta­ko za­ni­mlji­vu, bre­me­ni­tu stvar­nost – od Ma­ke­do­ni­je pa na­da­lje, a da ima­mo ma­lo tek­sto­va ko­ji go­vo­re o to­me?
- Mi­slim da smo pre­sku­po pla­ti­li post­mo­der­nu, i što se ti­če i dra­ma­tur­gi­je i što se ti­če po­zo­ri­šta. Sve nam je po­sta­lo la­ko i mo­gu­će, ta ele­men­tar­na dra­ma­tur­gi­ja kao da nam je olak­ša­la stva­ri. S dru­ge stra­ne, mla­di tek­sto­pi­sci, kao je­dan ko­ji mi je po­slao ne­dav­no dva, tri tek­sta, ba­ve se ne­za­ni­mlji­vim te­ma­ma, kao da sva­ki dan pi­ju ka­fu na Aj­fe­lo­vom tor­nju. To me ne za­ni­ma, jer, pr­vo, ne zna da na­pi­še ni­šta o to­me za­to što ni­kad ni­je bio ta­mo, ni­ti ta­mo pi­je ka­fu. Kad raz­mi­sli­mo o kla­si­ci shva­ti­mo da su to ve­li­ke te­me ko­je nas se sve ti­ču. A, to je vr­lo va­žno. Za­pra­vo, sa­da se ci­je­lo evrop­sko po­zo­ri­šte vra­ti­lo ve­li­kim te­ma­ma, vra­ti­lo se čo­vje­ku. Ono što ni­je u sta­nju ni film ni te­le­vi­zi­ja, ima te­a­tar, a to je ži­vi glu­mac na sce­ni. Uvi­jek bje­ži­mo i uvi­jek tra­ži­mo no­ve pu­te­ve, ali se upor­no vra­ća­mo Pi­te­ru Bru­ku i nje­go­vom „je­dan gle­da a dru­gi igra”. Ša­lim se če­sto sa ko­le­ga­ma sa fil­ma – oni sa­da pri­ča­ju o 3D , a ja im uvi­jek ka­žem da smo mi u po­zo­ri­štu uvi­jek u 7D. To je ži­va emo­ci­ja, umjet­nost ko­ja se u tre­nut­ku stva­ra.
● Da li je to ma­gič­na moć ko­ja Vas pri­vla­či sce­ni?
- Da, upra­vo to.
● Iz Ma­ke­do­ni­je nam do­la­zi te­a­tar ko­ji fa­sci­ni­ra zre­lo­šću i vi­so­kim ni­vo­om. Ma­ke­don­ska sce­na je je­din­stven pri­mjer na Bal­ka­nu i ši­re.
– Ne­ko­li­ko stva­ri je u pi­ta­nju, ali mi­slim da je naj­zna­čaj­ni­je što je Ma­ke­do­ni­ja ze­mlja sa ozbilj­nom po­zo­ri­šnom tra­di­ci­jom. Već se po­ja­vlju­je tre­ća ge­ne­ra­ci­ja po­zo­ri­šnih re­di­te­lja. Vr­lo je va­žna i re­per­to­ar­ska po­li­ti­ka, to jest ve­li­ka po­zo­ri­šta uvi­jek pro­na­la­ze pro­stor za mla­de, ko­ji­ma je ta­ko omo­gu­će­no da, na kra­ju kra­je­va, na­pra­ve i lo­šu pred­sta­vu, ali da su si­gur­ni da ima­ju gdje da eks­pe­ri­men­ti­šu. Mi­sli­mo da je naj­zna­čaj­ni­je da ne­ko­me da­mo ma­lu sce­nu i dva glum­ca i, na­pra­vi­će ne­što. Kad bi to bi­lo ta­ko la­ko svi bi­smo ta­ko ra­di­li. Da­kle, ta otvo­re­nost po­zo­ri­šta je vr­lo je zna­čaj­na. Ima­mo u Sko­plju MOT fe­sti­val, pan­dan BI­TEF-u, ima­mo i Bi­to­la Šek­spir fe­sti­val, pa tu je i Ohrid­sko lje­to, za­i­sta ve­li­ka kul­tur­na ma­ni­fe­sta­ci­ja. Ta kom­pa­ra­tiv­nost je stra­šno va­žna, mo­guć­nost da mo­že­mo da se upo­re­di­mo, ne sa bo­ljim ne­go dru­ga­či­ji­ma. I na­rav­no, mno­go je bit­no to što nam do­la­ze auto­ri sa stra­ne ko­ji nam po­ka­zu­ju raz­li­či­ti pri­stup po­zo­ri­štu, sce­ni, ta­ko da kod nas po­sto­ji otvo­re­nost. Ge­ne­ral­no, ima­ju mno­gi taj pri­stup, po­put Slo­ve­ni­je na pri­mjer. No, na Bal­ka­nu ima još sre­di­na ko­je su za­tvo­re­ne. Na pri­mjer, va­ši glum­ci su otvo­re­ni, oni su sru­ši­li sve ba­ri­je­re is­pred se­be i je­di­no što tre­ba da ra­de je da u tre­nut­ku is­tra­žu­ju što je ve­o­ma va­žno. Ko­li­ko god bje­ži­mo od avan­gar­de, ona vu­če kla­sič­no po­zo­ri­šte da bu­de raz­li­či­to. Re­kao bih da je avan­gra­da nu­žno zlo sva­kog na­ci­o­nal­nog po­zo­ri­šta.
● Kao re­di­telj ko­ji ima ve­li­ki staž na sce­na­ma po Evro­pi mo­že­te od­go­vo­ri­ti ko­li­ko smo, i da li smo, da­le­ko od evrop­skog te­a­tra u ovom tre­nut­ku?
- Ni­smo da­le­ko. Kad sam ra­dio „Opa­sne ve­ze” u Ru­si­ji shva­tio sam da je nji­ho­vim glum­ci­ma ve­o­ma in­te­re­san­tan naš pri­stup po­zo­ri­štu. Sma­tram da je ve­o­ma va­žno da sva­ko stva­ra svo­ju teh­ni­ku ra­da, svoj na­čin pro­mi­šlja­nja te­a­tra, da se upo­zna sa sva­kom stra­nom te­a­tra. Ono što je glav­no je da shva­ti­mo da je dan pre­mi­je­re tek po­če­tak ži­vo­ta jed­ne pred­sta­ve, ni­ka­ko kraj. To tre­ba jed­nom da na­u­či­mo. Jer, na taj dan je­dan ko­mad se ra­đa i tre­ba mu omo­gu­ći­ti da ži­vi.
● O če­mu raz­mi­šlja­te kad za­vr­ši­te rad na jed­noj pred­sta­vi?
- Uvi­jek sam se pi­tao šta zna­či ura­di­ti do­bru pred­sta­vu. Kad sam bio mla­đi raz­mi­šljao sam ko će do­ći da vi­di moj ko­mad i ko­me je on va­žan. Shva­tio sam da čo­vjek, ali i pred­sta­va, tre­ba da ima­ju sre­ću da bi na­šli svo­ju pu­bli­ku.
● A, da li tre­ba po­go­di­ti i po­li­tič­ki mo­me­nat?
- Pre­stao sam da se ba­vim po­li­ti­kom „sa­da i tu”, za­to što je ona pro­la­zna. Shva­tio sam da tre­ba da pra­vim pred­sta­ve za ove lju­de ko­je vi­di­mo sva­kog da­na na uli­ci... I, kad sam ra­dio „Ha­mle­ta” mi­slio sam da smo svi kao Ha­mlet – lju­di ko­ji no­se svo­je že­lje, sum­nje, sno­ve kao i taj ču­ve­ni dan­ski princ. Pu­bli­ka se uvi­jek vra­ća kad pre­po­zna pra­vo po­zo­ri­šte. Uvi­jek ka­žem stu­den­ti­ma ka­ko pu­bli­ka u jed­nom tre­nut­ku pre­po­zna ne­ki kva­li­tet. Ko­li­ko nam po­zo­ri­šte uzme to­li­ko nam i vra­ća. S.ĆET­KO­VIĆ


Tri pi­sca za No­je­vu bar­ku

● Ka­ko ste po­če­li ostva­ri­će­te svoj san – da po­sta­vi­te sve Šek­spi­ro­ve ko­ma­de za ne­ko­li­ko go­di­na. Ima li još ne­što u če­mu bi­ste vo­lje­li da se opro­ba­te?
– Za me­ne su Šek­spir, Do­sto­jev­ski i Če­hov naj­ve­ći auto­ri.Sva­ki slo­bod­ni tre­nu­tak pro­ve­dem či­ta­ju­ći ih. Je­dan ve­li­ki bu­gar­ski pro­fe­sor, Azar­jan, ko­ji je bio ge­ni­jal­ni po­zna­va­lac Če­ho­va, go­di­nu pred svo­ju smrt mi je re­kao: „Ju­tros sam pro­či­tao pr­vu sce­nu `Galeba` i znaš šta, pet, šest pu­ta sam ga ra­dio i sad shva­tam da ga ni­sam ura­dio ka­ko tre­ba”. Ne­ka­ko uhva­tim se sa ovim ve­li­kim te­ma­ma, a znam da je sva­ka pred­sta­va je­dan od hi­lja­du na­či­na da se is­pri­ča ve­li­ka pri­ča. Kad sam ra­dio Gor­kog, „Na dnu” re­kao sam se­bi ka­ko sam za­bo­ra­vio ka­ko je on iz­u­ze­tan pi­sac. Šek­spir, Do­sto­jev­ski i Če­hov su pi­sci ko­je tre­ba sa­ču­va­ti na no­voj No­je­voj bar­ci da nam is­pri­ča­ju pri­ču o smi­slu, po­sto­ja­nju, na­šem svi­je­tu i po­zo­ri­štu.


Pi­per­ski zet

● Po­red po­zo­ri­šnog an­ga­žma­na, za Cr­nu Go­ru ste ve­za­ni i sud­bin­ski...
– Da, mo­ja su­pru­ga je po­ri­je­klom iz Pi­pe­ra. Njen otac je bio voj­no li­ce, pa je ona ro­đe­na u Ma­ke­do­ni­ji, ali ču­va svo­je ko­ri­je­ne.