Skulp­tu­re, in­sta­la­ci­je, vi­deo-ra­do­vi, pla­ka­ti u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća na Kru­šev­cu či­ne po­stav­ku za­jed­nič­ke iz­lo­žbe če­ti­ri čla­na po­ro­di­ce Ko­jić – va­ja­ra, oca Slo­bo­da­na; va­jar­ke, maj­ke Mi­ro­sla­ve; gra­fi­čar­ke kćer­ke Smi­lja­ne i va­ja­ra, si­na Ste­va­na. Ovo če­tvo­ro aka­dem­skih umjet­ni­ka, ko­ji do­la­ze iz Voj­vo­di­ne, po­zna­ti su i u Cr­noj Go­ri, na­ro­či­to sta­ri­ji Ko­ji­ći, jer je Slo­bo­dan Ko­jić bio du­go­go­di­šnji pro­fe­sor na ce­tinj­skom Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti, dok je su­pru­ga Mi­ro­sla­va Ko­jić pre­da­va­la na nik­šić­kom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu.
Iz­lo­žbu je otvo­rio nji­hov ko­le­ga va­jar, mr Ne­nad Šo­škić, di­rek­tor Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re, ko­ji je or­ga­ni­za­tor ove ne­u­o­bi­ča­je­ne iz­lo­žbe, is­ti­ču­ći da je „ova iz­lo­žba na sva­ki mo­gu­ći na­čin do­ni­je­la ra­dost u Dvo­rac Pe­tro­vi­ća”. Jer, is­ti­če Šo­škić, ri­ječ je o umjet­ni­ci­ma ko­ji za­u­zi­ma­ju vi­so­ko mje­sto na re­gi­o­nal­noj i evrop­skoj umjet­nič­koj sce­ni, o če­mu go­vo­ri ve­li­ki broj pri­zna­nja i na­gra­da ko­ja su za svo­je ra­do­ve do­bi­li Ko­ji­ći.
Iako je po­če­la da stu­di­ra va­jar­stvo na Ce­ti­nju, Smi­lja­na Ko­jić se na dru­goj go­di­ni stu­di­ja opre­di­je­li­la za gra­fi­ku, ko­ju je na­sta­vi­la da stu­di­ra u Be­o­gra­du. Pred­sta­vi­la se vi­deo-ra­do­vi­ma, je­dan je kon­kret­no po­sve­ćen ak­tu­el­noj svjet­skoj iz­bje­glič­koj kri­zi, dok je dru­gi ap­strak­tan, ko­ji pri­ka­zu­je frej­mo­ve kao ka­da na­sta­ne pre­kid pro­gra­ma na TV ekra­nu, a ko­ji se stal­no po­na­vlja­ju.
- Dru­gi rad je ap­strak­tan, i nji­me za­i­sta je­sam že­lje­la da iza­zo­vem ne­ga­tiv­nu emo­ci­ju, jer me­ni ona pra­va li­ni­ja na kra­ju, a za ko­ju smo u ško­li uči­li da je bes­ko­nač­na, jer sam htje­la da po­ka­žem ka­ko se ja osje­ćam ka­da raz­mi­šljam o bes­ko­nač­no­sti i da to u me­ni bu­di strah. Na­rav­no, to­kom ži­vo­ta, kao i svi ima­la sam po­zi­tiv­ne i ne­ga­tiv­ne emo­ci­je, i na­rav­no da sva­ko­ga mo­že da aso­ci­ra na ne­što sa­svim dru­go – ka­že Smi­lja­na Ko­jić.
Za­ni­mlji­vo je i da rad po­sve­ćen iz­bje­gli­ca­ma, od­u­da­ra od nje­nog do­sa­da­šnjeg opu­sa.
- Uvi­jek do­sad sam se ču­di­la umjet­ni­ci­ma ko­ji se ba­ve po­li­ti­kom, a me­ni to ni­je bi­lo bli­sko. Me­đu­tim, ka­da sam po­sta­la maj­ka pro­mi­je­ni­la sam se, i sve ono ne­za­do­volj­stvo ko­je sam i kao dje­voj­ka osje­ća­la ka­da su u pi­ta­nju ne­ga­tiv­ne po­ja­ve ko­je nas okru­žu­ju i ono ne­ga­tiv­no što se de­ša­va u svi­je­tu, kao da su se du­pli­ra­le ro­đe­njem dje­te­ta. Jer, sve ono što me ne­ka­da sme­ta­lo sa­da me du­plo iri­ti­ra – ka­že Smi­lja­na.
Do­da­je i da na­kon što je di­plo­mi­ra­la gra­fi­ku, vi­še ni­je ura­di­la ni­jed­nu gra­fi­ku. Va­žno je, do­da­je ona, da ste ško­lo­va­ni, a po­sli­je mo­že­te da ra­di­te što že­li­te, jer ne po­sto­je ogra­ni­če­nja. Spo­na iz­me­đu nje­nih, i ra­do­va čla­no­va nje­ne po­ro­di­ce, a ko­ji su u sve­mu raz­li­či­ti, ona vi­di u či­nje­ni­ci da svi pri­pa­da­ju sa­vre­me­noj umjet­no­sti.
Va­jar Slo­bo­dan Ko­jić, osni­vač In­ter­na­ci­o­nal­nog sim­po­zi­ju­ma skulp­tu­re u te­ra­ko­ti TER­RA u Ki­kin­di, ka­že da mu pri­či­nja­va ve­li­ko za­do­volj­stvo ova iz­lo­žba na ko­joj po­red nje­go­vih ra­do­va iz­la­žu nje­go­va su­pru­ga, sin i kćer­ka. „Po­seb­no mi je dra­go što se ve­o­ma raz­li­ku­je­mo, jer to po­ka­zu­je da ni­smo bi­li od onih ro­di­te­lja ko­ji su na­me­ta­li svo­je sta­vo­ve i gle­di­šta“, ka­že Ko­jić i do­da­je:
- Ka­da je moj rad u pi­ta­nju po­ku­šao sam da osta­nem do­slje­dan svom sta­vu pre­ma ma­te­ri­ja­lu. Po­što ži­vim u gra­du u ko­me je gli­na la­ko do­stup­na, že­lio sam da pra­vim skulp­tu­re na ko­ji­ma će ma­te­ri­jal osta­ti do­slje­dan svom ka­rak­te­ru, a gdje ću ja kao autor bi­ti pri­su­tan, ali ne u pre­ve­li­koj mje­ri. Po­ku­šao sam da do­đem u sa­gla­sje sa gli­nom, i da tu po­ku­šam da pro­na­đem ne­ko za­do­volj­stvo – ka­že Slo­bo­dan Ko­jić.
I su­pru­ga, va­jar­ka Mi­ro­sla­va Ko­jić ovu iz­lo­žbu po­sma­tra s po­seb­nom emo­ci­jom jer su isto­vre­me­no u istom pro­sto­ru po­sta­vlje­ni ra­do­vi svih čla­no­va po­ro­di­ce, i jed­no­stav­no ka­že - „ovo mi je naj­ljep­ši i naj­sreć­ni­ji dan u ži­vo­tu, jer sam po­sli­je to­li­ko go­di­na da mo­gu sa svo­jim su­pru­gom i dje­com da iz­la­žem na jed­nom mje­stu“. Ka­ko do­da­je, iako je u nji­ho­vom ži­vo­tu umjet­nost uvi­jek bi­la pri­sut­na, ni­ka­da svo­je po­tom­ke u dje­tinj­stvu ni­su ob­u­ča­va­li i ni na ko­ji na­čin ti­me op­te­re­ći­va­li. Po­ten­ci­ra i da su svi če­tvo­ro po­red to­ga što ak­tiv­no iz­la­žu i li­kov­ni pe­da­go­zi. Ona se pred­sta­vi­la skulp­tu­ra­ma-in­sta­la­ci­ja­ma u te­ra­ko­ti, ali, ko­je se u ve­li­koj mje­ri raz­li­ku­ju od onog što je pred­sta­vio njen su­prug.
- Ki­kin­da je vi­še od 100 go­di­na po­zna­ta po kva­li­tet­nom cri­je­pu, i to ne sa­mo na Bal­ka­nu, već i ši­re. Ne­ka­da je to bio naj­ve­ći pro­iz­vo­đač cri­je­pa, ko­ji je za svoj pro­iz­vod da­vao ga­ran­ci­ju 100 go­di­na. Ove skulp­tu­re na­pra­vlje­ne su od ke­po­va. Kep je po­lu­pro­i­zvod cri­je­pa. Naj­pri­je se na­pra­vi ma­ši­nom kep, a on­da to ide pod pre­su i ta­ko na­sta­je cri­jep. Me­đu­tim, ja sam ra­di­la sa tim ke­pom, pri­je ne­go ga je pre­sa uze­la pod svo­je – ob­ja­šnja­va Mi­ro­sla­va Ko­jić.
Va­jar Ste­van Ko­jić pred­sta­vio se za­ni­mlji­vim in­sta­la­ci­ja­ma, ko­je u ve­li­koj mje­ri ko­re­spon­di­ra­ju sa pri­čom o oču­va­nju oko­li­ša i ob­no­vlji­vim iz­vo­ri­ma ener­gi­je.
Po­stav­ka će bi­ti otvo­re­na do 11. no­vem­bra.
Ž.J.