Gu­sle su bi­le i osta­le je­dan od naj­pre­po­zna­tlji­vi­jih sim­bo­la srp­ske du­hov­no­sti i ču­va­ra na­ci­o­nal­ne svi­je­sti, da­nas pro­ga­nja­ne vi­še no ikad od onih ko­ji bi htje­li da se vi­še ne ču­ju sti­ho­vi ko­ji se pje­va­ju uz njih, jer ih pod­sje­ća­ju na nji­ho­ve istin­ske i isto­rij­ske ko­ri­je­ne, za­klju­čak je okru­glog sto­la „Gu­sle u srp­skoj tra­di­ci­ji i kul­tu­ri” ju­če odr­ža­nom u Pod­go­ri­ci, u or­ga­ni­za­ci­ji Srp­skog kul­tur­nog cen­tra „Ste­fan Ne­ma­nja” iz Pod­go­ri­ce.
U pod­go­rič­kom ho­te­lu „Si­ti” ču­lo se da je ovo pr­vi put na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta da se or­ga­ni­zu­je okru­gli sto o gu­sla­ma na ova­ko vi­so­kom ni­vou. Pla­ni­ra­no je da bu­de ob­ja­vljen i zbor­nik ra­do­va svih ko­ji su se oda­zva­li sku­pu, kao i onih ko­ji su bi­li na­ja­vlje­ni, ali spri­je­če­ni da pri­su­stvu­ju.
Okru­gli sto na ko­me su uče­stvo­va­li aka­de­mi­ci, knji­žev­ni­ci, fi­lo­zo­fi, isto­ri­ča­ri, et­no­mu­zi­ko­lo­zi, pu­bli­ci­sti, i na­rav­no oni ko­ji još pje­va­ju uz gu­sle – gu­sla­ri, or­ga­ni­zo­van je uz po­dr­šku Srp­skog na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta, ka­ko je re­kao dr Mom­či­lo Vuk­sa­no­vić u uvo­du. Po­e­zi­ja uz gu­sle, ka­že Vuk­sa­no­vić, bi­la je svo­je­vr­sna ško­la isto­ri­je srp­skog na­ro­da, do­da­ju­ći da su u pri­log na­stav­ku tra­di­ci­je u okvi­ru Knji­žev­ne za­dru­ge Srp­skog na­ci­o­nal­nog vi­je­ća već iz­da­li ne­ko­li­ko knji­ga na ovu te­mu. Jed­na od njih, „Apo­te­o­za srp­skim gu­sla­ma” De­ja­na To­mi­ća, ko­ji je ju­če ta­ko­đe go­vo­rio na okru­glom sto­lu, bi­la je na­gra­đe­na na ovo­go­di­šnjem Be­o­grad­skom saj­mu knji­ga.
Uče­sni­ci­ma okru­glog sto­la obra­tio se i prof. dr Zo­ran Bin­gu­lac, am­ba­sa­dor Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Cr­noj Go­ri, pod­sje­tiv­ši na zna­čaj­nu ulo­gu ko­ju su gu­sle od­i­gra­le u oču­va­nju srp­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, ozna­ča­va­ju­ći ih kao je­dan od osnov­nih stu­bo­va Srp­stva, po­red srp­skog je­zi­ka i ći­ri­lič­nog pi­sma, pra­vo­slav­ne vje­re i kr­sne sla­ve, kao i srp­skih na­ci­o­nal­nih kul­tur­nih i na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja.
– Po­no­vio bih ri­je­či ma­ga mu­dre i li­je­pe ri­je­či, ugled­nog No­vo­so­đa­ni­na, ka­da je go­vo­rio o ći­ri­li­ci, re­kao je – ja ne sa­mo da pi­šem, ja go­vo­rim ći­ri­li­com. Či­ni mi se da po­ru­ka da­na­šnjeg okru­glog sto­la mo­že da ima po­ru­ku – da se pre­ko gu­sa­la pje­va ći­ri­li­ca – re­kao je dr Bin­gu­lac.
To­kom iz­la­ga­nja knji­žev­ni­ka Bu­di­mi­ra Du­ba­ka, za raz­li­ku od uvri­je­že­ne te­ze da su gu­sle do­šle u ove kra­je­ve sa Oto­man­skom im­pe­ri­jom, mo­glo se ču­ti da su gu­sle u Sr­ba pri­sut­ne još to­kom sred­njeg vi­je­ka, u dr­ža­vi Ne­ma­nji­ća. Ova či­nje­ni­ca ču­la se u još ne­ko­li­ko iz­la­ga­nja. Du­bak u tek­stu „Sve­te gu­sle” kao na­ro­či­to zna­čaj­no is­ti­če i da su „gu­sle vi­še od in­stru­men­ta, one su ži­vi, kult­ni pred­met, uz slav­sku iko­nu i oruž­je, za­štit­nik ku­će i ple­me­na”. Od­no­sno, bez gu­sa­la ne bi bi­lo na­še na­rod­ne po­e­zi­je, ali ni po­me­na o na­šoj isto­ri­ji. „Gu­sle su”, do­da­je Du­bak, „na­kon pa­da pod tur­sko rop­stvo či­ni­le da Sr­bi ni­ka­da ne bu­du po­ko­re­ni”.
– Gu­sle su sa­bi­ra­le sva vre­me­na u ne­u­ga­si­vu lu­ču srp­skog na­ro­da – is­ti­če Du­bak o sve­tom in­stru­men­tu srp­skog na­ro­da.
Uva­že­ni kom­po­zi­tor, aka­de­mik Sve­ti­slav Bo­žić, pod­sje­tio je na epi­zo­du iz ži­vo­ta Mi­lo­ša Cr­njan­skog, ko­ji je 1925. go­di­ne kao no­vi­nar pra­tio gu­slar­sko tak­mi­če­nje u Sa­ra­je­vu, a ko­je je na nje­ga osta­vi­lo sna­žan i du­bok uti­sak. No, ka­že Bo­žić, iako se za gu­sle mo­žda i ne mo­že pi­sa­ti, za njih se mo­ra ži­vje­ti.
„Gu­sle ima­ju mo­ćan re­zo­na­tor u svi­ma na­ma, ko­ji se ve­o­ma spe­ci­fič­no ozvu­ča­va”, ka­že Bo­žić. Aka­de­mik pod­sje­ća i da gu­sle, svo­jim ar­ha­ič­nim, apart­nim, di­so­nant­nim, ne­tem­pe­ro­va­nim zvu­kom i ne­tem­pe­ro­va­nim gla­som pje­va­ča, da­nas su u sa­vre­me­noj mu­zi­ci mo­žda ak­tu­e­le­ni­je, ne­go ikad. Jer, upra­vo taj i ta­kav zvuk ot­klon je od sve­ga gra­đan­skog, ali, mo­ra se sa­ču­va­ti i vi­zan­tij­ski prah ko­ji je po­sut po nji­ma, pra­vo­slav­na li­ni­ja kre­ta­nja kao i opo­ra di­nar­ska me­lo­di­ja, ko­ja je ipak stra­šno moć­na. Jer, nji­hov zvuk od­sli­ka­va sta­ro­za­vjet­nu drev­nost, is­ti­če Bo­žić, do­da­ju­ći da se gu­sle smje­šta­ju na gra­ni­ci iz­me­đu mi­ta i stvar­no­sti.
Dr Bu­di­mir Alek­sić u iz­la­ga­nju na­slo­vlje­nom „Srp­ski knji­žev­ni­ci o zna­ča­ju i ulo­zi gu­sa­la u srp­skom na­ro­du” apo­stro­fi­rao je da su svi srp­ski knji­žev­ni­ci pro­te­klih 200 go­di­na is­ti­ca­li va­žnost gu­sa­la u oču­va­nju srp­ske na­ci­o­nal­ne svi­je­sti i pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti. Alek­sić je iz­dva­ja stav Isi­do­re Se­ku­lić, ko­ja je go­vo­ri­la da Sr­bi tre­ba da ču­va­ju gu­sle kao sve­ti­nju, „jer”, ci­ti­ra Alek­sić: „...u nji­ho­vim ta­na­nim zvu­ci­ma le­ži si­la ko­ja je uni­šti­la rop­stvo, ras­ki­nu­la lan­ce, po­di­gla slo­bo­du, spa­si­la na­rod. Dok ima gu­sa­la, bi­će i Sr­ba”.
Aka­de­mik Raj­ko Pe­trov No­go, pje­snik, obra­tio se dnev­nič­kim za­pi­som na­sta­lim 1998. go­di­ne, ko­ji je pre­to­čio u tekst „O gu­sla­ma, Mo­car­tu, o Cr­njan­skom i su­za­ma”, a ko­ji je na­sta­lo na­kon što je sa Ko­ma­ni­nom go­vo­rio na jed­noj gu­sla­ra­skoj ve­če­ri u Be­o­gra­du. Pod­sje­ća pje­snik na zna­čaj de­se­ter­ca, u ko­jem su uglav­nom uob­li­če­ne ep­ske pje­sme, go­vo­re­ći o nje­mu kao ko­du ugra­đe­nom u naš ar­he­tip, za ko­ji je An­drić re­kao da je „ka­lup za srp­sku osje­ćaj­nost”.
– Bi­će da su oku­pa­to­ri do­bro osje­ti­li – ili ima­ju ver­zi­ra­ne sa­vjet­ni­ke – da je de­se­te­rac i da­nas iz­o­štre­ni mo­ral­ni su­di­ja, a mo­žda i naj­sna­žni­ji mo­bi­li­za­tor. Da se Sr­bi­ma sa­vjest ne uspa­va – ka­že No­go, do­da­ju­ći - „Čak i ka­da je de­ge­ne­ri­san, u onom što je glav­no, de­se­te­rac ne gri­je­ši. Sna­žnim, pri­mor­di­jal­nim obru­či­ma dr­ži nas da se ne pro­spe­mo: oku­pa­to­ri ne mo­gu bi­ti pri­ja­te­lji, slu­ge i ku­ka­vi­ce ne mo­gu bi­ti ju­na­ci”. No­go za­klju­ču­je: „I una­zad i una­pri­jed, de­se­te­rac zna ko je ko i šta je šta. Sa­da i uvi­jek”.Ž.Janjušević


Du­hov­na aka­de­mi­ja

Na okru­glom sto­lu go­vo­ri­li su i gu­sla­ri Bo­ško Vu­ja­čić – na te­mu „Od­nos gu­sla­ra pre­ma ep­skoj pje­smi i gu­sla­ma” i Slav­ko Jek­nić - „Du­hov­na aka­de­mi­ja gu­sa­la”, dok je knji­žev­nik Dra­gan La­ki­će­vić go­vo­rio o Nje­go­še­vom gu­sla­ru To­do­ru Iko­vu Pi­pe­ru, či­je pje­sme je vla­di­ka slao Vu­ku Ka­ra­dži­ću. O „Funk­cij­skim od­red­ni­ca­ma gu­sa­la” go­vo­rio je prof. dr Jo­vo Ra­doš, a prof. dr Sa­vo Mar­ko­vić o zna­ča­ju or­ga­ni­zo­va­nja ovog pr­vog okru­glog sto­la, Bu­do Si­mo­no­vić ko­ji je pod­sje­tio na to ka­da i ka­ko je pr­vi put iz­ve­de­na pje­sma Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog o ubi­stvu kra­lja Alek­san­dra, kao i Ra­do­van Pe­ko­vić, Mi­lan Će­ra­nić i prof. dr Mi­la­din Še­var­lić.
Oče­ku­je se da ra­do­ve za bu­du­ći zbor­nik pri­lo­že i aka­de­mik Lju­bo­mir Zu­ko­vić, aka­de­mik Zo­ran La­kić, prof. dr Va­len­ti­na Pi­tu­lić, prof. dr Bo­ži­dar Bo­jo­vić, pro­to­je­rej-sat­vro­for Dra­gan Mi­tro­vić, Ran­ko Jo­vo­vić, Ve­se­lin Ma­to­vić, Ko­sta Pla­ka­lo­vić, Želj­ko Ču­ro­vić.


Javorovo drvo

– Ne­ko mo­žda i po­mi­sli ka­ko su gu­sle, pred na­le­tom evro­di­sci­pli­no­va­nja, to­ro­va­nja na­ro­da i nji­ho­vih kul­tu­ra, re­tro­grad­ne. Ne tre­ba da za­bri­nja­va ta­ko po­vr­šno tu­ma­če­nje, jer ono pri­je umre ne­go li što ga na­rod upam­ti. Za­to gu­sle pje­va­ju svo­ju pje­smu. Bez pre­stan­ka. Vje­ko­vi­ma –re­kao je No­vi­ca Đu­rić, pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, na kra­ju iz­la­ga­nja „Gu­sle, ja­vo­ro­vo dr­vo”.
„Za­što su gu­sle srp­ske gu­sle” bi­la je te­ma gu­sla­ra i no­vi­na­ra Ra­ja Vo­ji­no­vi­ća, ko­ji se po­seb­no osvr­nuo na ras­ci­jep me­đu sa­vre­me­nim gu­sla­ri­ma, kao i na svo­je­vr­stan pro­gon onih ko­ji se dr­že srp­ske tra­di­ci­je u gu­slar­stvu.
- Go­ne ih jer se, ve­le, s gu­sla­ma ne mo­že u Evro­pu! Ka­žu da se, u ime „evrop­skih vri­jed­no­sti” mo­ra ras­kr­sti­ti s „gu­slar­skom i dže­fer­dar­skom Cr­nom Go­rom”. Go­ne ih iz istih raz­lo­ga iz ko­jih go­ne SPC i srp­ski je­zik. I kao što su iz­ma­šta­li ne­po­sto­je­ći cr­no­gor­ski je­zik i ne­po­sto­je­ću cr­no­gor­sku cr­kvu, ta­ko po­ku­ša­va­ju da iz­ma­šta­ju i cr­no­gor­ske gu­sle. Ali, kao što ni­je mo­gu­će da Cr­kva ne pri­zna­je sve­tost Sve­tom Sa­vi, ta­ko ni­je mo­gu­će ni da gu­sle ne pri­zna­ju Nik­ca od Ro­vi­na i nje­go­va „oba po­bra­ti­ma” za „si­no­ve Obi­li­ća” - ka­že Vo­ji­no­vić, is­ti­ču­ći da se „do­go­di­lo i ču­do da po­je­di­ni gu­sla­ri uz gu­sle vi­še ne po­mi­nju Srp­stvo i Ko­so­vo. Po­ku­ša­va­ju da ono što je uz­ra­slo na srp­skoj du­hov­noj nji­vi pre­sa­de u no­vo­cr­no­gor­sku du­hov­nu pr­li­nu”.