Lju­bi­te­lji knji­žev­no­sti i po­klo­ni­ci ve­li­kog ru­skog pi­sca La­va Ni­ko­la­je­vi­ča Tol­sto­ja mo­gu uz „Dan” od da­nas da ku­pe i tre­ći tom ro­ma­na „Rat i mir” i ta­ko do­pu­ne svo­je kuć­ne bi­bli­o­te­ke ovim ve­li­kim dje­lom svjet­ske knji­žev­ne ba­šti­ne.
Ro­man „Rat i mir” spa­da u onu ne­pro­cje­nji­vu vri­jed­nost ko­ja pre­va­zi­la­zi po zna­ča­ju i uti­ca­ju sa­mu knji­žev­nost. Sma­tra se bi­se­rom cje­lo­kup­ne ba­šti­ne čo­vje­čan­stva. Ko­li­ko je Tol­stoj zna­ča­jan i uti­ca­jan i da­nas naj­bo­lja je ilu­stra­ci­ja to što je pri­je pet go­di­na pro­gla­šen naj­bo­ljim pi­scem u po­sled­njih 200 go­di­na. Ova­kav sud da­lo je čak 125 ame­rič­kih i bri­tan­skih knji­žev­ni­ka, ko­ji su uče­stvo­va­li u an­ke­ti ko­ja je tra­ja­la vi­še go­di­na, a o knji­žev­ni­ci­ma iz dru­gih ze­ma­lja da se i ne go­vo­ri.
Ve­li­ki Lav Tol­stoj ni­je sa­mo upam­ćen kao je­dan od naj­ve­ćih knji­žev­ni­ka. Ovaj ari­sto­kra­ta, po­to­mak jed­ne od naj­zna­čaj­ni­jih ru­skih ple­mić­kih po­ro­di­ca ko­ja je iz­nje­dri­la vi­še zna­čaj­nih lič­no­sti u isto­ri­ji ru­ske ca­re­vi­ne, po svom dje­lu, na­či­nu ži­vo­tu, sta­vo­vi­ma i ži­vot­noj fi­lo­zo­fi­ji neo­spor­no uti­cao na ci­je­li je­dan pra­vac fi­lo­zo­fi­je i po­li­tič­kog dje­lo­va­nja. Na­i­me, Tol­stoj, ese­jist, dra­ma­ti­čar, kri­ti­čar i mo­ral­ni fi­lo­zof, i po­red sve­ga pa­ci­fi­sta i lje­vi­čar, svo­jim na­pred­nim, ne­na­sil­nim ide­ja­ma ot­po­ra uti­cao je ka­sni­je na lič­no­sti kao što su Mar­tin Lu­ter King i Ma­hat­ma Gan­di.
Tol­stoj je tvo­rac sin­tag­me „Ne­pro­ti­vlje­nje zlu na­si­ljem”. Pra­šta­nje, lju­bav, sa­mo­u­sa­vr­ša­va­nje, po­sta­li su te­me­lji na ko­ji­ma se za­sni­va­lo Tol­sto­je­vo uče­nje. Da bi na­šao pra­vog Hri­sta, Tol­stoj je či­tao cr­kve­ne oce u ori­gi­na­lu, i za­to je iz­u­čio sta­ro­grč­ki i sta­ro­je­vre­je­ski je­zik. U Ru­si­ji je iz­ni­klo mno­go ko­mu­na tol­sto­je­va­ca, a pod uti­ca­jem nje­go­vog uče­nja bi­li su Ivan Bi­njin, Ni­ko­laj Le­skov, a u svi­je­tu ve­li­ki Ma­hat­ma Gan­di, kao i dru­gi slav­ni lju­di to­ga do­ba. Go­di­ne 1897. tol­sto­jev­stvo je u Ru­si­ji pro­gla­še­no za sek­tu, a 1901. Si­nod je ob­ja­vio „ot­pad­ni­štvo” La­va Tol­sto­ja od cr­kve, ko­je i da­nas tra­je.
Le­njin je jed­nom re­kao da je Tol­stoj ogle­da­lo Ru­ske re­vo­lu­ci­je. Ne zna se da je Tol­stoj ikad re­kao ne­što u ko­rist ko­mu­ni­zma, ali je jed­no sti­gur­no - ka­ko se de­se­ti­ne isto­ri­ča­ra i knji­žev­nik kri­ti­ča­ra sla­žu ve­li­ki pi­sac je bio cio ži­vot bun­tov­ne na­ra­vi i stra­sno je raz­ob­li­ča­vao li­ce­mjer­je dru­štve­nih od­no­sa svog do­ba, rad su­do­va i cr­kve, ne­sa­vje­snost bo­ga­tih, la­žlji­vost i ne­is­kre­nost po­ro­dič­nih od­no­sa...
Bio je ve­li­ki pri­ja­telj dje­ce i ka­da se vra­tio iz Krim­skog ra­ta od­mah je u svo­joj Ja­snoj Po­lja­ni osno­vao ško­lu za se­ljač­ku dje­cu, ko­ja je vre­me­nom po­sta­la do­ga­đaj od op­šte­dru­štve­nog zna­ča­ja u ži­vo­tu Ru­si­je. Na­rod­na ško­la, sma­trao je Tol­stoj, du­žna je da dje­cu na­u­či da pi­šu, ra­ču­na­ju, za­ko­nu Bož­jem... U dje­te­tu je on vi­dio stva­ra­o­ca. On sam je pre­da­vao ma­te­ma­ti­ku, fi­zi­ku, isto­ri­ju.
Pi­sac i mi­sli­lac ka­kav je bio Tol­stoj ute­me­ljio je još je­dan pra­vac ko­ji je osvo­jio cio svi­jet. Na­i­me, još u 19. vi­je­ku po­čeo je da pro­pa­gi­ra po­vra­tak pri­ro­di i jed­no­stav­nom na­rod­nom ži­vo­tu. Iz ide­je po­vrat­ka na­rod­nom ži­vo­tu po­te­klo je mno­go mi­to­va i aneg­do­ta o Tol­sto­ju. Sa­vre­me­ni­ci su sa ne­vje­ri­com pri­ča­li o to­me ka­ko grof Tol­stoj ide bo­so­nog, sam si­je i ko­si sa se­lja­ci­ma ko­ji mu se zbog to­ga gro­ho­tom smi­ju, lo­ži pe­ći, ci­je­pa dr­va, do­no­si vo­du i pra­vi či­zme. Sam se Tol­stoj ve­o­ma uz­vi­še­no i ozbilj­no od­no­sio pre­ma fi­zič­kom ra­du, na­zi­va­ju­ći pi­sa­nje po­dru­glji­vo „go­spod­skom za­ba­vom”.
Ipak, sma­tra se, za­jed­no sa Do­sto­jev­skim, pr­vim pra­vim pro­fe­si­o­nal­nim pi­scem. U od­no­su sa iz­da­va­či­ma Lav Tol­stoj je bio prag­ma­ti­čan. On je od­re­đi­vao su­mu nov­ca za ho­no­ra­re tra­že­ći ih po pra­vi­lu uvi­jek una­ri­jed, uvi­jek spre­man da ras­ki­ne ugo­vor ako bi zbog ne­če­ga bio ne­za­do­vo­ljan. Za­jed­no sa su­pru­gom So­njom ko­ja mu je po­ma­ga­la da ra­di na ru­ko­pi­si­ma Tol­stoj je for­mi­rao pra­vo pro­fi­ta­bil­no knji­žev­no pred­u­ze­će. Za svo­ja sa­bra­na dje­la u 11 to­mo­va do­bio je od iz­da­va­ča una­pred 25.000 ru­ba­lja, što je ta­da bi­la su­ma od ko­je bi se za­vr­tje­lo u gla­vi i ple­me­ni­ta­ši­ma car­ske kr­vi. S.Ć.


Rat­ni do­pi­snik

Tol­stoj je ute­me­ljio još je­dan obi­čaj ko­jim su ka­sni­je kre­nu­li mno­gi slav­ni pi­sci po­put He­min­gve­ja. Bio je pr­vi pra­vi rat­ni re­por­ter. Kao ofi­cir za­pi­si­vao je rat­ne pri­če i ob­ja­vlji­vao ih, po­put rat­nih re­por­te­ra, u no­vi­na­ma. Dvi­je go­di­ne je ra­to­vao na Kav­ka­zu kao ofi­cir u Du­nav­skoj ar­mi­ji, a knji­žev­nu sla­vu do­ni­je­lo mu je slu­že­nje u op­sjed­nu­tom Se­va­sto­po­lju 1885. Nje­go­ve „Se­va­sto­polj­ske pri­če”, štam­pa­ne u „Sa­vre­men­ku” ko­ji je ure­đi­vao pje­snik Nje­kra­sov po­sta­le su glav­ni knji­žev­ni do­ga­đaj te go­di­ne u Ru­si­ji. Već pr­va nje­go­va pri­ča svi­dje­la se ca­ru Ale­skan­dru II, ko­ji je na­re­dio da ču­va­ju da­ro­vi­tog ofi­ci­ra ka­ko bi pi­sao u ča­so­pi­si­ma o to­ku voj­nih dej­sta­va.