Lik Sve­tog Hri­sti­fo­ra iko­no­pi­san u do­njem di­je­lu pre­sto­ne iko­ne sa pred­sta­vom „De­i­zis” na iko­no­sta­su u cr­kvi Sv. Ni­ko­le ma­na­sti­ra Gra­di­šte u Bu­lja­ri­ca­ma, je­din­stve­na je pred­sta­va na pro­sto­ru Cr­ne Go­re. Ova­kve ki­no-ke­fal­ne (pse­to­gla­ve) ili pse­će-ma­ga­re­će pred­sta­ve su ve­o­ma ri­jet­ke u za­pad­nom re­li­gi­o­znom sli­kar­stvu, dok ih na Is­to­ku i u Ru­si­ji če­šće sri­je­će­mo. Iko­na Sv. Hri­sti­fo­ra, „ra­me uz ra­me” sa iko­i­nom Sv. Ni­ko­le, okru­že­na sa dva­na­est kva­drat­nih po­lja u ko­ji­ma su pred­sta­vlje­ni apo­sto­li, za­jed­no sa kom­plet­nim iko­no­sta­som, re­sta­u­ri­ra­na je i kon­zer­vi­ra­na po­sli­je ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne. O vri­jed­no­sti ma­na­stir­skog iko­no­pi­sa­nja, svje­do­či i zbir­ka kon­zer­vi­ra­nih iko­na sa sta­rog iko­no­sta­sa cr­kve Sve­to­ga Sa­ve, ko­ji je 1864. go­di­ne ra­dio Ni­ko­la Aspi­o­ti, ču­ve­ni maj­stor sa Kr­fa. Me­đu­tim, upr­kos ne­spor­noj vri­jed­no­sti ovog du­hov­nog na­slje­đa, ono da­nas ni­je u do­volj­noj mje­ri vred­no­va­no, pri če­mu po­seb­nu pa­žnju za­slu­žu­je ri­je­dak pri­mjer iko­ne Sv. Hri­sti­fo­ra.
– S ob­zi­rom na nje­nu ri­jet­kost u iko­no­graf­skom smi­slu, ova iko­na Sv. Hri­sti­fo­ra da­nas ni­je do­volj­no va­lo­ri­zo­va­na, kao ni iz­u­zet­no li­kov­no bo­gat­stvo ko­je se na­la­zi u ma­na­sti­ru Gra­di­šte, na­gla­ša­va Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić, is­tak­nu­ta isto­ri­čar­ka umjet­no­sti iz Bu­dve.
Pre­ma jed­noj ver­zi­ji le­gen­de, Sv. Hri­sti­for je bio ne­vje­ro­vat­no li­jep i, po­sve­tiv­ši se mo­na­škom ži­vo­tu, ni­je mo­gao pod­no­si­ti to­li­ku lje­po­tu i di­vlje­nje dru­gih da je mo­lio Bo­ga da ga na­ru­ži.
– Bi­lo je vi­še sve­tih Hri­sti­fo­ra, ali ovo je bio mo­nah Sv.Hri­sti­for, ko­ji se od­li­ko­vao skrom­no­šću. Bio je po­ri­je­klom iz Ma­le Azi­je i po­što je bio mno­go li­jep, da ne bi bio na sa­bla­zan ovom spolj­nom svi­je­tu, da ne bi skre­tao pa­žnju lju­di­ma, skri­vao je svo­je li­ce, pra­vio ne­ke ma­ske, mo­lio se Go­spo­du da ga una­ka­zi. Po­što je bio mo­li­tvom du­hov­no jak, Bog je usli­šio nje­go­vu mo­li­tvu i dao mu de­for­mi­sa­no li­ce, vi­še slič­no ži­vo­tinj­skom. Nje­go­va iko­na, rad zo­gra­fa Va­si­li­ja Ra­fi­lo­vi­ća, na­la­zi se na iko­no­sta­su, na pre­sto­noj iko­ni Hri­sto­voj. Tu je i iko­na Sv. Ni­ko­le ko­ju je ra­dio Pop Stra­hi­nja, a su­de­ći po pre­fi­nje­no­sti li­ko­va sve­ta­ca, ne­ki isto­ri­ča­ri mi­sle da je svo­je iko­no­pi­sno umi­je­će tu umi­je­šao i zo­graf Ko­zma, mla­đi ko­le­ga Po­pa Stra­hi­nje. Svi isto­ri­ča­ri umjet­no­sti tvr­de da je to naj­ljep­ši lik Sv. Ni­ko­le u srp­skom zid­nom sli­kar­stvu (prof. pok. Vo­jo Đu­rić), ob­ja­snio nam je otac Pa­vle Ka­lanj, igu­man ma­na­sti­ra.
Is­ti­če da je za 45 go­di­na slu­žbe u Gra­di­štu ri­jet­ko vi­đao lju­de iz bran­še za­šti­te i kon­zer­va­ci­je kul­tur­nih do­ba­ra. S ob­zi­rom da se ov­dje na­la­ze iz­u­zet­no vri­jed­ne fre­ske, red je da oni do­đu da po­gle­da­ju i pre­kon­tro­li­šu u ka­kvom su sta­nju fre­ske, što ni­je slu­čaj.
– U naš kraj ova iko­na je naj­vje­ro­vat­ni­je sti­gla pre­ko li­kov­nih pred­lo­ža­ka sa Ato­sa. Ka­ko je go­vo­rio pa­tri­jarh srp­ski Pa­vle, po­red pred­sta­ve Sve­tog Hri­sti­fo­ra s pse­će-ma­ga­re­ćom gla­vom u ma­na­sti­ru Gra­di­šte, slič­ne pred­sta­ve ovog sve­ti­te­lja na­la­ze se u cr­kvi­ci u Do­njem Kor­mi­njo­nu, u ma­na­sti­ru Sve­tog Ni­ki­te i u jed­noj ka­pe­li ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra, ka­že Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić. Ona na­vo­di da po­sto­ji vi­še za­ni­mlji­vih le­gen­di o Sv. Hri­sti­fo­ru u ve­zi nje­go­vog ki­no­ke­fal­no pred­sta­vlje­nog li­ka.
– Ka­ko se na­vo­di u Ži­ti­ja­ma sve­tih, po­sto­ji le­gen­da da je Sv. Hri­sti­for bio pse­to­li­kog iz­gle­da i da je ži­vio u ze­mlji lju­do­žde­ra. U jed­nom rat­nom po­ho­du, pre­ma toj le­gen­di, rim­ska voj­ska je na­i­šla na ove neo­bič­ne lju­de, uhva­ti­la jed­nog mla­di­ća i po­sla­la ga u Rim. Ta­mo se mla­dić upo­znao sa hri­šćan­stvom i pri kr­šte­nju do­bio no­vo ime – Hri­sti­for. Bio je ve­li­ki bo­rac za hri­šćan­stvo zbog če­ga je i ka­no­ni­zo­van u sve­ca, a stra­dao je 249. go­di­ne za vri­je­me ca­ra De­ki­ja, ko­ji je na sve na­či­ne po­ku­ša­vao da ga po­ko­le­ba i od­vra­ti od hri­šćan­stva, čak i na taj na­čin što mu je slao dvi­je blud­ni­ce ko­ji­ma je bi­lo na­re­đe­no da upo­tri­je­be sve svo­je vje­šti­ne ka­ko bi ga za­ve­le i na taj na­čin odvo­ji­le od Hri­sta. One u to­me ni­su uspje­le, čak ih je Sve­ti Hri­sti­for pre­o­bra­tio u hri­šćan­ke. Či­nje­ni­ca da je jed­nom u svom ži­vo­tu bio lju­do­žder vje­ro­vat­no je za­slu­žna za to što je na iko­ni u cr­kvi Sv. Ni­ko­le Ma­na­sti­ra Gra­di­šte pri­ka­zan sa ži­vo­tinj­skom gla­vom, po­ja­šnja­va Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić.
– Ri­mo­ka­to­lič­ka pri­ča ka­zu­je da je Sve­ti Hri­sti­for („Kr­sto­no­ša”) bio mu­če­nik iz Pa­le­sti­ne. Po­znat po svom di­vov­skom ra­stu i ve­li­koj sna­zi kroz ži­vot je pro­la­zio tra­že­ći naj­ja­čeg i naj­hra­bri­jeg vla­da­ra ko­me će da slu­ži. Ta­ko je do­šao i do so­to­ne, ali po­što se ovaj upla­šio kr­sta na jed­nom ras­kr­šću Hri­sti­for ga je na­pu­stio od­lu­čiv­ši da pro­na­đe ono­ga či­ji je to znak. Pro­na­šao je Hri­sta u li­ku dje­te­ta ko­je je tra­ži­lo da ga ovaj pre­ne­se pre­ko ri­je­ke. Dok je pre­no­sio di­je­te, Hri­sti­fo­ru se či­ni­lo da ni­šta te­že ni­je no­sio. Pi­tao ga je za­što je to­li­ko te­žak, a dje­čak je od­go­vo­rio: „Ne ču­di se Hri­sti­fo­re, ni­si ti ci­je­li svi­jet no­sio na se­bi, već i sa­mog stvo­ri­te­lja svi­je­ta”, na­vo­di Đu­ra­ško­vić.
U čast 900. go­di­šnji­ce od pr­vog po­me­na o osni­va­nju Ma­na­sti­ra Gra­di­šte, za­jed­no sa tu­ri­stič­kim pro­spek­tom na tri je­zi­ka, ob­ja­vlje­ni su re­prin­ti „Bu­kva­ra” i „Mo­li­tvo­slo­va”, ko­je su pr­vi put 2009. go­di­ne štam­pa­li upra­va Ma­na­sti­ra Gra­di­šte i Udru­že­nje Pa­štro­vi­ća. U pri­pre­mi je ve­li­ka mo­no­gra­fi­ja o Gra­di­štu i Zbor­nik ra­do­va sa na­uč­nog sim­po­zi­ju­ma, što će do­pri­ni­je­ti osvje­šći­va­nju sa­vre­me­ni­ka o zna­ča­ju ove sve­ti­nje.
MIR­JA­NA D. Po­po­vić


Du­hov­na to­pli­na na te­me­lji­ma bur­ne isto­ri­je

Gra­di­šte se pr­vi put po­mi­nje u po­ve­lji kra­lja Mi­lu­ti­na 1305. go­di­ne, ko­jom se po­tvr­đu­je da ga je kra­lji­ca Je­le­na, nje­go­va maj­ka, da­ri­va­la ma­na­sti­ru Bo­go­ro­di­ce Ra­tač­ke. Sve­ti­nja je bi­la vi­še pu­ta na­pa­da­na, a naj­su­ro­vi­ju od­ma­zdu do­ži­vje­la je 1785. go­di­ne, ka­da je Mah­mud-pa­ša Bu­ša­tli­ja na­pao Pa­štro­vi­će. U istom kom­plek­su po­dig­nu­tom na osta­ci­ma an­tič­kih gra­đe­vi­na, na­la­ze se još dvi­je cr­kve: jed­na po­sve­će­na Us­pe­nju Bo­go­ro­di­ce, a dru­ga Sve­tom Sa­vi.
– Na svu sre­ću, ma­na­stir je sa­ču­van na pra­vi na­čin.
Po­sli­je ze­mljo­tre­sa `79.go­di­ne Za­vod za za­šti­tu spo­me­ni­ka Sr­bi­je je ura­dio pro­je­kat sa­na­ci­je i kon­zer­va­ci­je i oni su to vr­lo struč­no iz­ve­li, to slo­bod­no mo­gu da ka­žem jer sam tu bio sve vri­je­me. Kad sam do­šao na slu­žbu u Ma­na­stir Gra­di­šte, za­te­kao sam pu­stoš, ko­ju su osta­vi­li Ita­li­ja­ni na­kon što su ga `41.go­di­ne za­pa­li­li i opljač­ka­li. Do­šao sam tu `71. go­di­ne i po­če­lo se od nu­le. Do ze­mljo­tre­sa `79. ura­di­lo se naj­o­snov­ni­je, te do­đe ze­mljo­tres i opet sve po­no­vo. Da­nas je Ma­na­stir u do­brom sta­nju i slu­ži nam na po­nos – pu­no lju­di do­la­zi, mno­gi su ov­dje na­šli svoj du­hov­ni mir, do­la­ze i stran­ci i ra­du­jem se kad oni osje­te tu du­hov­nu to­pli­nu ovog mje­sta – ka­že otac Pa­vle Ka­lanj.


Jed­no­sta­van cr­tež, ko­lo­ri­stič­ki sklad

– Nat­pis ko­ji se na­la­zi na jed­noj od pre­sto­nih iko­na iko­no­sta­sa u Cr­kvi Sv. Ni­ko­le ot­kri­va nam da je ra­đen go­di­ne 1795. ru­kom „mno­go gre­šnog” zo­gra­fa Va­si­li­ja Ra­fa­i­lo­vi­ća, jed­nog od ni­za sli­ka­ra-iko­no­pi­sa­ca ču­ve­ne bo­kok­tor­ske sli­kar­ske po­ro­di­ce Di­mi­tri­je­vić-Ra­fa­i­lo­vić. Ka­da je ri­ječ o sti­lu i li­kov­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma ovog iko­no­pi­sca-zo­gra­fa, mo­že­mo re­ći uop­šte­no, da je kod ob­ra­de li­ko­va pri­mje­tan iz­ra­zi­ti gra­fi­ci­zam, od­no­sno ja­če is­tak­nut cr­tež, dok su pro­por­ci­je fi­gu­ra sve­ti­te­lja če­sto ne­pra­vil­ne sa na­ro­či­to uve­ća­nim gla­va­ma. Po­seb­nu draž Va­si­li­je­vom iko­no­pi­su da­ju ne­po­sre­dan, sko­ro dječ­je jed­no­sta­van, cr­tež i ko­lo­ri­stič­ki sklad u ko­me pre­o­vla­đu­ju to­pli to­no­vi oker, mr­ke i cr­ven­ka­ste bo­je, ob­ja­sni­la je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić.