Po­zna­ti hr­vat­ski ro­man­si­jer i dram­ski pi­sac Slo­bo­dan Šnaj­der go­sto­vao je u Pod­go­ri­ci, gdje je pred­sta­vio svoj no­vi ro­man „Do­ba mje­di” (mjed - me­sing). Za ovu knji­gu na­gra­đen je na­gra­da­ma „Pe­tar Ko­čić” i „Me­ša Se­li­mo­vić” za naj­bo­lji ro­man 2016. go­di­ne. A, to su sa­mo ne­ke od na­gra­da ko­je je Šnaj­der do­bio u svo­joj plod­noj i du­goj ka­ri­je­ri pi­sca.
„Do­ba mje­di” je ve­li­ka pri­ča o dvo­je lju­di ko­ji su ži­vje­li svo­je ži­vo­te u do­ba eks­trem­nih isto­rij­skih okol­no­sti, Dru­gog svjet­skog ra­ta, i nji­ho­vom po­tom­ku, ko­ji je pro­sto osu­đen, ka­ko ka­že Šnaj­der, da se iz­bo­ri sa onim što su bi­li i pred­sta­vlja­li nje­go­vi ro­di­te­lji. Ge­org i Ve­ra (ka­ko se u ro­ma­nu zo­vu), ima­li su eks­trem­no su­prot­sta­vlje­ne bi­o­gra­fi­je.
Šnaj­der u raz­go­vo­ru za „Dan” ni­je krio da je ova pri­ča, na mo­men­te stra­vič­na, za­pra­vo pri­ča u ko­joj se on bo­ri sa na­sljed­stvom ko­je su mu osta­vi­li ro­di­te­lji. Ri­ječ je o tra­gič­noj rat­noj sto­ri­ji ko­ja kre­će iz Hr­vat­ske i vra­ća se u nju, ka­že Šnaj­der.
- To je po­ro­dič­na pri­ča. Ni­je to sli­ka pre­da­ka na zi­du, ra­di se o bi­o­gra­fi­ja­ma mog oca i maj­ke. Opi­rem se tvrd­nji da je to auto­bi­o­graf­ski ro­man – to je kao i sva­ki ro­man, uosta­lom. Tre­ba­lo mi je du­go vre­me­na da sa­gle­dam te pot­pu­no su­prot­sta­vlje­ne bi­o­gra­fi­je, ži­vo­te. Moj otac je bio folk­sdoj­čer, pa iako to ni­je bi­la nje­go­va že­lja, za­vr­šio je 1943. na is­toč­nom fron­tu. Da je mo­gao iza­bra­ti, to je bi­lo po­sled­nje. Bio je u pa­klu Kurt­ska, gdje je na­ci­stič­ka Nje­mač­ka iz­gu­bi­la rat. Mo­ja maj­ka je u isto vri­je­me bi­la lo­go­ra­ši­ca u Ja­se­nov­cu. Da su se sre­li u vri­je­me ra­ta mo­ra­li bi da se ob­ra­ču­na­va­ju met­kom. To je, da­kle, pri­ča ko­ju mno­gi no­se u se­bi, a ko­ju je te­ško za­li­je­pi­ti, a još te­že od­ba­ci­ti. Za­pra­vo je ne­mo­gu­će, jer bi­o­lo­ški ne mo­že­te ba­ci­ti je­dan dio se­be na sme­će. To je te­ško i da se pre­ži­vi. Ali, kad do­đe­te u ne­ke go­di­ne, u tre­će do­ba, kao ja, mo­že­te da raz­mi­šlja­te o to­me. Sa­mo, mo­ra­lo je da mo­ji ro­di­te­lji, da do­vr­še svo­je ži­vo­te, pa da sjed­nem i pi­šem ovu knji­gu – ka­zao je za „Dan” Slo­bo­dan Šnaj­der.
Ro­man „Da­ni mje­di” pi­sao je de­set go­di­na i tek on­da shva­tio, ka­ko ka­že, da ni­je u sta­nju da ga za­vr­ši. Ta­kav ka­kav je – ne­za­vr­šen, oti­šao je u štam­pu. Sva­ki dan, ka­že pi­sac, pad­ne mu na pa­met da je ne­što za­bo­ra­vio da sta­vi u knji­gu. On do­da­je da je di­je­te raz­ve­de­nih ro­di­te­lja i da je ži­vot­nu pri­ču svo­jih ro­di­te­lja sa­znao ka­sno, ka­ko već od­ra­stao čo­vjek.
- Mo­rao sam to da na­pi­šem – ote­lo se Šnaj­de­ru to­kom raz­go­vo­ra u ko­jem je ot­krio da ro­di­te­lje pam­ti kao lju­de ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­že­ne jed­no pre­ma dru­go­me.
Upam­tio ih kao oso­be ko­je su ži­vje­le u dva ne­do­dir­lji­va svi­je­ta. Tek po­sli­je nji­ho­ve smr­ti je shva­tio da ni­su htje­li da ga op­te­re­ću­ju i na­ci­o­nal­no od­re­đu­ju.
- Za me­ne kru­ži pri­ča da sam in­dok­tri­ni­ran ko­mu­ni­zmom, da sam po svo­joj pri­li­ci Je­vrej. Ne­mam ni­šta pro­tiv, ali ni­šta od to­ga ni­je isti­na. Ja sam se sa­mo ka­sno za­pi­tao oda­kle mi pre­zi­me Šnaj­der. Tek ta­da sam sa­znao sa sam sin folk­sdoj­če­ra. Po­čeo sam da se pi­tam ko sam, šta sam i ko­me pri­pa­dam tek de­ve­de­se­tih. Tek ka­da sam shva­tio da nam ne gi­ne rat po­čeo sam da se pi­tam ko­jem ja­tu ću se pri­klo­ni­ti. I, sa­znao sam po­je­di­no­sti o svom po­ri­je­klu – ka­zao je Šnaj­der.
Ni­je su­dio ro­di­te­lji­ma. Dok je is­tra­ži­vao nji­ho­ve bi­o­gra­fi­je shva­tio je, ka­že, ko­li­ko je la­ko na­pra­vi­ti po­gre­šan iz­bor. Shva­tio je da ve­ći­na ide kroz ži­vot sti­hij­ski.
- A, to je naj­tra­gič­ni­je – kon­sta­to­vao je on.
Če­sto ve­li­čan, ali če­sto i na­pa­dan u Hr­vat­skoj zbog pi­sa­nja i te­ma, se­be ne sma­tra hra­brim, a to ma­lo ju­na­štva, ka­ko ka­že, po­sje­du­je za­hva­lju­ju­ći svo­joj maj­ci, za ko­ju ka­že da je do kra­ja osta­la vjer­ni­ca po­ra­že­ne ide­o­lo­gi­je.
„Ona je bi­la kla­sič­ni AFŽ i ja to po­štu­jem”, za­klju­čio je Šnaj­der.
Odav­no je shva­tio, pri­je sve­ga na pri­mje­ru svo­jih ro­di­te­lja, ali i mno­gih dru­gih, da ni­šta ni­je cr­no-bi­je­lo i da če­sto ne mo­že­te da po­vu­če­te li­ni­ju iz­me­đu po­bjed­ni­ka i po­ra­že­nih. O to­me je i ri­ječ u nje­go­vom ro­ma­nu „Do­ba mje­di”.
Pi­sac ko­ji se pro­sla­vio na eks-Ju pro­sto­ru a i ši­re knji­ga­ma „Ka­mov”, „Hr­vat­ski Fa­ust”, „Ra­do­sna apo­ka­lip­sa”, „Utje­ha sje­ver­nih mo­ra”, „Knji­ga o sit­nom”, „Ne­vje­sta od vje­tra”, „Ka­spa­ri­a­na”, „Smr­to­pis”, „Bo­san­ske dra­me”, „Fa­u­sto­va okla­da” i „Mo­ren­do”, ka­že da hr­vat­ska knji­žev­nost da­nas ne­ma kri­tič­ke svi­je­sti, kao što je to bio slu­čaj u SFRJ. Kao uosta­lom ni jed­na knji­žev­nost u na­šem re­gi­o­nu, tvr­di on. Ma­lo ko pi­še o ne­tr­pe­lji­vo­sti ko­ja ma­lo-ma­lo pa eks­plo­di­ra.
- I po­red ra­ta ja i pi­sci mo­je ge­ne­ra­ci­je osta­li smo u kon­tak­tu. To ni­ko ni­je mo­gao da pro­mi­je­ni. Me­đu­tim, ra­to­vi ima­ju oso­bi­nu da vam po­sta­ne ja­sno sa ko­ji­ma mo­že­te, a sa ko­ji­ma ne. Ne­ma la­ga­nja. Ne­ma na­trag. A, mla­đi lju­di - oni ima­ju pra­vo da iza­be­ru. So­li­dar­no­sti vi­še ne­ma. Vri­je­me i tr­ži­šte će po­ka­za­ti gdje će­mo i ka­ko će­mo – sma­tra Šnaj­der.
Ži­vot je da­nas mno­go dru­ga­či­ji, pa i na­čin pi­sa­nja, jer, ka­že pi­sac, sve je po­sta­lo do­stup­no. Vi­ki­pe­di­jom nam je sve po­sta­lo „na izvol`te”. Ne­ma vi­še uz­bu­đe­nja. Svi pi­šu o sve­mu.
- To je šte­ta. Mi smo pi­sa­li na ku­ca­ćim ma­ši­na­ma, sta­ro­mod­no. Da­nas ni­ko ni­šta ne is­tra­žu­je, sve je na in­ter­ne­tu. Da­nas ima vi­še pi­sa­ca ne­go či­ta­la­ca. Iz­da­va­či tra­že la­ga­ne te­me – ocje­nju­je on.
Šnaj­der is­ti­če da ži­vi­mo u kri­tič­nim i dra­ma­tič­nim vre­me­ni­ma, i da svi­jet ni­je bio ne­slo­bod­ni­ji ne­go da­nas. Za­to pi­sci mo­ra­ju ozbilj­ni­je shva­ti­ti za­da­tak knji­žev­no­sti - da do­pri­ne­se smi­ri­va­nju si­tu­a­ci­je i pro­na­la­sku no­vog, hu­ma­ni­jeh pu­ta, po­ru­ču­je Slo­bo­dan Šnaj­der.
S.Ć.