Do­ko­nost i li­je­nost su pred­u­slo­vi za do­la­že­nje do no­vih ide­ja i uvi­da, čo­vjek mo­ra da se od­mak­ne, da na­pra­vi dis­tran­cu u od­no­su na ubr­za­nje u ko­me se na­la­zi­mo, ta­ko da li­je­nost je­ste re­cept za op­sta­nak, ali to je sa­mo po­če­tak - ka­že Dra­gan Pro­tić Pro­ta, pje­snik i gra­fič­ki di­zaj­ner, član gru­pe „Škart” iz Be­o­gra­da.
On je sa art-edu­ka­tor­kom Fa­ni Kranc i vi­zu­el­nim umjet­ni­kom Mak­som Ko­so­ri­ćem (na­še go­re list), čla­no­vi­ma gru­pe „Fort­da” („do­đi idi”) iz Nje­mač­ke, odr­žao za­pa­že­nu ra­di­o­ni­cu „Ško­la li­je­no­sti”.
Fa­ni i Maks ži­ve u Kar­lsru­eu gdje je pri­je pet go­di­na osno­van je­dan od pr­vih iz­bje­glič­kih kam­po­va. U nje­mu je nji­ho­va osmo­čla­na gru­pa ra­di­la sa emi­gran­ti­ma. „Fort­da” ra­di is­klju­či­vo sa dje­com i is­klju­či­vo na uli­ci. Maks i Dra­gan sre­li su se pri­je de­set go­di­na i već ta­da dru­že­nje je re­zul­ti­ra­lo dječ­jom pred­sta­vom o Ema­nu­e­lu Kan­tu.
To­kom pet da­na ra­di­o­ni­ce dje­ca su uži­va­la u ra­du ko­ji je re­zul­ti­rao no­vim umjet­ni­čim tvo­re­vi­na­ma - „ulič­nim ču­dak­ci­ja­ma”, ko­je su na­sta­le to­kom in­ter­ak­tiv­nog pro­ce­sa. Sva­kog da­na dje­ca ra­znih uz­ra­sta, ko­ja se ni­su po­zna­va­la, stva­ra­la su raz­ne for­me na raz­ne te­me.
Kla­sič­na ško­la for­si­ra di­sci­pli­nu, za­da­tak i pro­dukt, for­si­ra ne­ku vr­stu pred­vi­dlji­vog, a „Ško­la li­je­no­sti” na­sto­ji da po­mje­ri dje­cu iz tog od­no­sa pre­ma ško­li.. Oni ne te­že ve­li­kom fi­nal­nom pro­duk­tu, ne­go no­vom is­ku­stvu u ra­znim ne­pred­vi­dlji­vim si­tu­a­ci­ja­ma.
- Dje­ca u Ko­to­ru su vr­lo otvo­re­nog uma, skon­cen­tri­sa­na i lju­ba­zna, ma­što­vi­ta i sprem­na na iz­ne­na­đe­nja. Na­i­la­zi­mo na ma­li­ša­ne ko­ja su pre­vi­še ner­vo­zna, ank­si­o­zna, ali ko­tor­ska dje­ca su ve­o­ma slo­bod­na, ne­ka od njih do­la­ze sa­ma iz uda­lje­nih kra­je­va gra­da, a to se u dru­gim ze­mlja­ma go­to­vo ne mo­že vi­dje­ti. Ta slo­bo­da, dje­ca sa­ma uli­ci, ko­ja do­la­ze i od­la­ze sa­ma, ko­ja od­lu­ču­ju sa­mo­stal­no, to je fa­sci­nant­no. I nji­ho­va po­sve­će­nost kad je ra­di­o­ni­ca u pi­ta­nju i sprem­nost da eks­pe­ri­men­ti­šu - ne­ki u mu­zič­koj ško­li, ne­ki u glu­mi, a svi su sprem­ni da bu­du „lu­de mač­ke”, „lu­de sa­pu­ni­ce” i „li­je­ne ste­pe­ni­ce”, baš je ja­ko za­ni­mlji­vo – ka­za­la je Fa­ni.
Jed­na od „ču­dak­ci­ja” je bi­la i „Ket-net” ma­či­ja mre­ža, u ko­joj su dje­ca sa ma­ska­ma po­sta­la li­je­ne mač­ke ko­je mre­žom hva­ta­ju za­mo­re­ne tu­ri­ste na Tr­gu is­pred ka­te­dra­le Sv. Tri­pu­na. za­u­sta­vlja­li su tu­ri­ste ko­ji su ju­ri­li gra­dom, da bi štvo vi­še vi­dje­li za dva sa­ta ko­je ima­ju na ras­po­la­ga­nju. To je vr­sta in­stant-ži­vo­ta ko­ja raz­je­da sva­ku mo­guć­nost da ne­što shva­tiš, vi­diš do­ži­viš, ka­že Pro­ta.
- Po­če­li smo ra­di­o­ni­cu sa pi­ta­njem: Šta tre­ba za­u­sta­vi­ti?, I ma­li­ša­ni su da­li od­go­vor da tre­ba za­u­sta­vi­ti vri­je­me. Na­po­ra­vi­li su mre­žu ka­ko bi­smo „hva­ta­li” tu­ri­ste, ko­ji su bi­li iz­ne­na­đe­ni, ne to­li­ko lju­ti, vi­še ra­do­sni, jer je i za njih to no­vo is­ku­stvo, ne sa­mo za nas i za dje­cu. To ni­je za­dr­ža­va­nje te­a­tar­skog od­no­sa ak­tiv­nog iz­vo­đa­ča i pa­siv­ne pu­bli­ke, ne­go to­tal­na in­ter­ak­ci­ja - taj za­lu­ta­li tu­ri­sta je po­stao dio te mre­že, mač­ke, svi su oni je­dan skulp­tu­ra u pro­sto­ru i re­ak­ci­je ni­su pla­ni­ra­ne. A i sa­ma uli­ca, trg on­da ne­ka­ko iz­gle­da­ju dru­ga­či­je, ima­te ne sa­mo po­zo­ri­šte sa sce­nom i re­ži­jom, ima­te jed­nu „ame­bu” ne­kon­tro­li­sa­nu, tih ma­ča­ka i po­mah­ni­ta­le mre­že ko­ja te ga­nja po gra­du - ob­ja­šnja­va Fa­ni, a Maks do­da­je da je „umjet­nost mno­go va­žna, va­žni­ja od sve­ga osta­log, za­to što se dje­ca i lju­di gle­da­ju u oči i pri­ča­ju sve­jed­no ko­jim je­zi­kom, to zna­či da smo smo mi jed­no, jer sve uslo­vlje­ne raz­li­ke umjet­nost po­ni­šta­va, omo­gu­ća­va sva­ko­me da bu­de rav­no­pra­van u tom je­zi­ku iz­ra­ža­va­nja i ma­šti”.
Sva­ki dan je za dje­cu to­kom „Ško­le li­je­no­sti” do­nio je no­vo is­ku­stvo, pot­pu­no no­vi, ne­pla­ni­ra­ni do­ga­đa­ji i to je dje­ci in­te­re­sant­no, da ra­di­o­ni­ca ne osta­ne za sto­lom, ne­go od­mah iza­đe u grad i od­mah se do­ka­že (ili pro­pad­ne), ka­ko god... M.D.PO­PO­VIĆ


Bu­di­te li­je­ni, sa­zna­će­te ne­što dra­go­cje­no

- Ne od­u­sta­ja­ti ni­ka­da i ni od ko­ga, to je stvar­no bit­no, jer po­tre­ba za pro­mje­nom i za ri­zi­kom se ne za­vr­ša­va sa od­ra­sta­njem, ali dje­ca su po­če­tak i ona su ta ko­ja će pro­mi­je­ni­ti svi­jest i na­rav­no, ulo­ži­ti, ali ne tra­di­ci­o­na­li­stič­kim, ri­gid­nim me­to­da­ma po­na­vlja­nja sta­rih gre­ša­ka obra­zo­va­nja, ne­go, ra­di­kal­nim i ri­skant­nim eks­pe­ri­men­ti­ma. Ovo je ne­ka vr­sta evo­lu­ci­je sa­mo­u­pra­vlja­nja, ne­ka­kva bu­duć­nost al­ter­na­tiv­ne pe­da­go­gi­je i no­vog na­či­na pro­mi­šlja­nja dru­štva, i ši­re, ne sa­mo lo­kal­no i ne sa­mo strikt­no pe­da­go­ški, ne­go za­i­sta po­li­tič­ki. Bu­di­te li­je­ni, sa­zna­će­te ne­što dra­go­cje­no - po­ru­ču­ju Dra­gan Pro­tić i nje­go­vi dru­ga­ri, pri­mje­tiv­ši da je „fa­sci­nant­no ka­ko je Fe­sti­val po­zo­ri­šta za dje­cu stvo­rio raz­vio i odr­žao ovo­li­ku mre­žu vo­lon­te­ra, sa­rad­ni­ka”.


Zašto batine

U Cen­tru za kul­tu­ru u dvi­je iz­ved­be odr­žan je mul­ti­u­me­di­jal­ni spek­takl „Ba­šta mo­gu­ćeg” po­zo­ri­šta „Be­noa Si­kat” iz Fran­cu­ske. Pred­sta­vom „Ha­te free school” na­stu­pi­li su čla­sno­vi po­zo­riš­ne tru­pe đa­ka OŠ „Or­jen­ski ba­ta­ljon”, NVU „Ur­ban no­va” i NVO „Omla­din­ski kul­tur­ni cen­tar” Her­ceg No­vi. Ro­đen­dan­sku žur­ku na­pra­vio je Stu­dio za mo­de­ran ples, ba­let i ma­žo­ret­ke „Alo­i­sa” Ko­tor, a u Cen­tru za kul­tu­ru odr­ža­na je ra­di­o­ni­ca za ro­di­te­lje „Za­što ba­ti­ne ne?”.
M.D.P.