Od kad je do­bi­la NIN-ovu na­gra­du za ro­man „Ar­za­mas” u ko­me opi­su­je bo­lest, de­men­ci­ju i smrt svo­je maj­ke, Iva­na Di­mić pu­tu­je i sa lju­bi­te­lji­ma knji­žev­no­sti raz­mje­nju­je svo­je uti­ske o ovom dje­lu. Dr­že­ći se la­tin­ske sen­ten­ce „Sic tran­sit glo­ria mun­di”, ka­že da joj po­pu­lar­nost ne zna­či ni­šta, jer „sla­va br­zo pro­đe, ona je sum­nji­va stvar na ko­ju se ne tre­ba osla­nja­ti”, te da je­dva če­ka da „ta uj­dur­ma sa knji­žev­nim ve­če­ri­ma pro­đe”, i da se vra­ti svom mi­ru, ko­ji naj­vi­še ci­je­ni. Me­dij­ska pa­žnja ko­ja se po­sve­ću­je NIN-ovoj na­gra­di za­to što je to naj­ve­ća knji­žev­na na­gra­da u nas, pru­ži­la joj je ne sa­mo fi­nan­sij­sku po­dr­šku, s ob­zi­rom da kao pen­zi­o­ner­ka sa 300 eura ži­vi vr­lo skrom­no, već i pri­li­ku da do­đe u kon­takt sa mno­go ve­ćim bro­jem či­ta­la­ca. Is­ti­če da je lju­bav ja­ča od smr­ti i ka­že da joj se do­pao ko­me­na­tar jed­nog ma­li­ša­na iz Ko­to­ra, ko­ji je ču­la na ra­di­ju: „Lju­bav je kad po­lju­biš ma­mu i lju­bav je ka­da ne­kom cr­taš pje­smu jer ne znaš slo­vo”. Iva­na Di­mić ja­ko mno­go je pre­vo­di­la, pi­sa­la, mno­go nje­nih dra­ma, dra­ma­ti­za­ci­ja, sce­na­ri­ja je igra­no, te je bi­la vi­še pu­ta se­lek­tor Ko­tor­skog fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu, pr­vi put 1995. go­di­ne. Sje­ća se da je u Ko­tor, gdje smo je sre­li, ne­ko­li­ko pu­ta do­la­zi­la sa pred­sta­va­ma Ate­ljea 212, „Bo­ško Bu­ha”, te da je kao dra­ma­turg bi­la na pr­vom Bar­skom lje­to­pi­su, pri­je 30 go­di­na kad se osno­vao.
●Ko­je su to traj­ne vri­jed­no­sti ko­je pre­po­ru­ču­ju Va­šu knji­gu „Ar­za­mas” či­ta­o­ci­ma?
- Pre­ten­du­jem na knji­žev­nost, već 40 go­di­na ko­li­ko pi­šem, i ni­kad ni­sam ni­šta pi­sa­la „ofr­lje”, ni­sam pra­zno­slo­vi­la, pi­šem vr­lo ozbilj­no i to bi tre­ba­lo da ima ne­ku knji­žev­nu vri­jed­nost. Evo, sad je ta na­gra­da, kao i ne­ke dru­ge ra­ni­je, mo­žda do­kaz da to i je­ste ta­ko, ali ne mo­gu ja da go­vo­rim o se­bi, to je pi­ta­nje do­brog uku­sa, to mo­gu kri­ti­ča­ri da ka­žu za­što je ne­što vri­jed­no knji­žev­no dje­lo, o če­mu je re­kao i ži­ri za NIN-ovu na­gra­du. Ja pi­šem za­to što mo­ram, kao i sva­ki dru­gi pra­vi pi­sac.
●Da li je pi­sa­nje o Va­šoj maj­ci za vas bi­lo ka­tar­zič­no?
- Pi­sac sam za­to što ne znam dru­ga­či­je da ži­vim, ne­go pi­šu­ći u stva­ri se­bi ob­ja­šnja­vam svi­jet oko se­be i ob­ja­šnja­vam ži­vot se­bi i to je moj na­čin da ra­zu­mi­jem ovaj svi­jet u ko­me ži­vim. I uvi­jek pi­šem sa­mo ono što me se ti­če i mi­slim da ni­je­dan pi­sac ne pi­še ni­šta dru­go ne­go sa­mo ono što ga se ti­če. E, da bi to bi­lo knji­žev­no vri­jed­no, on­da mo­ra „da se pre­ba­ci ram­pu”, što bi re­kli u po­zo­ri­štu, mo­ra da se ti­če i či­ta­o­ca. Ne­ma mno­go lju­di ko­ji su ima­li de­ment­nu maj­ku, pre­ma to­me, te­ma ne­će pri­vu­ći ve­li­ki broj či­ta­la­ca, ali ako sam ja uspje­la da do­ča­ram ne­ka du­bo­ka ljud­ska osje­ća­nja, ko­ja se ti­ču lju­ba­vi iz­me­đu ro­di­te­lja i dje­te­ta i smr­ti ro­di­te­lja i bor­be sa smr­ću, i sa bo­le­šću, što je sa­dr­žaj te knji­ge, on­da je to do­bro, ako ni­sam, on­da ni­je. Ko­li­ko vi­dim za­ni­ma­li su se i či­ta­o­ci ko­ji ni­su is­ku­si­li taj pro­blem. De­men­ci­ja je bo­lest mo­der­nog do­ba, ne­što što je stra­šno za­ni­mlji­vo, za­ni­mlji­vo je ka­ko uop­šte funk­ci­o­ni­še mo­zak u de­men­ci­ji, ka­ko se u ta­la­si­ma po­ja­vlju­je lu­cid­nost, pa se gu­bi i sva­ki put je to ne­ka ma­la smrt. To su dra­ma­tič­ne stva­ri. Mno­gi lju­di se su­o­ča­va­ju sa tim, ali čak i ako ni­je to u pi­ta­nju, vi ima­te pro­blem ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu ro­di­te­lja i dje­te­ta, iz­me­đu kćer­ke i maj­ke. Mo­ja če­tvr­ta knji­ga je bi­la o smr­ti oca, pi­šem sa­mo o smr­ti, ob­ra­đu­jem sa­mo tu te­mu, jer mi­slim da je to na­čin da se do­bro ži­vi. Ako sa­vla­da­te fe­no­men smr­ti, me­ta­fi­zič­ki i on­to­lo­ški, mo­ći će­te se­bi da obez­bi­je­di­te bo­lji ži­vot. Od to­ga ka­ko tu­ma­či­te smrt, za­vi­si vam či­tav ži­vot, za­vi­si ka­ko će­te ži­vje­ti u sva­kom da­nu u ko­me se na­la­zi­te - da li će­te zna­ti da ci­je­ni­te taj dan i svo­je biv­stvo­va­nje u nje­mu ili će­te ona­ko ola­ko da pro­tra­ći­te ne­ke tre­nut­ke.
●Šta mi­sli­te o „žen­skom pi­smu”?
- Da li ste vi žen­sko, mu­ško ili fo­ka, pot­pu­no je sve­jed­no za knji­žev­ni kri­te­ri­jum. Ako vi na­pi­še­te knji­gu ko­ja je knji­žev­no va­lid­na, ne znam šta bi Mar­ga­ret Jur­se­nar re­kla na taj ter­min „žen­sko pi­smo”, to je ko­je­šta. Po­što sam pi­sac, ni­sam so­ci­o­log, ne ba­vim se tom te­mom, ma­da ne ni­po­da­šta­vam sam kor­pus te­ma u ve­zi sa že­na­ma i nji­ho­vim pra­vi­ma, uop­šte ne di­sku­tu­jem o to­me, sa­mo tvr­dim da knji­žev­nost ne pre­po­zna­je rod, pot­pu­no je sve­jed­no kog ste ro­da. Ono što je va­žno je da vi sta­ne­te na cr­tu i da ura­di­te ne­što što je knji­žev­no va­lid­no sa kri­te­ri­ju­mi­ma iz knji­žev­no­sti. Ako je to do­bro, on­da je do­bro, ako ne va­lja, on­da vi ni­ste pi­sac. Bi­ti ma­nji­na u knji­žev­no­sti je vr­lo sum­nji­va ra­bo­ta, „la­ko je bi­ti ćo­rav me­đu sli­jep­ci­ma”. Vi mo­že­te da se pod­me­ta­te pod ma­nji­nu pa ka­že­te mi smo ma­nji­na - že­ne, tran­ssek­su­al­ci ili ma­nji­na ne znam šta, i da on­da po­što vas je ma­lo, mo­že­te da bu­de­te naj­bo­lji, po­što vas i ne­ma mno­go u toj ma­nji­ni.
●Šta bi­ste po­ru­či­li mla­dim pi­sci­ma?
- Na jed­nom mje­stu u svo­jim ese­ji­ma Jo­sip Brod­ski ka­že „Ta­le­nat u osno­vi ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa isto­ri­jom”. Va­žno je da zna­mo da po­sto­je ja­ko da­ro­vi­ti lju­di, ali tre­ba­lo bi da se pa­žlji­vo od­no­se sre­di­na i dru­štvo pre­ma mla­dim ta­len­to­va­nim lju­di­ma. Pre­po­ru­ču­jem im ono što ka­že Ku­tu­zov u „Ra­tu i mi­ru”: „Sve do­đe na vri­je­me ono­me ko­ji zna da če­ka”. Da­kle, oni tre­ba da pi­šu, oni su ne­ko ko je ušao u taj ča­rob­ni svi­jet knji­žev­no­sti, zna­ju šta su knji­žev­ne vri­jed­no­sti, do ka­kvih sve­mir­skih vi­si­na mo­že ne­ko ka­pi­tal­no knji­žev­no dje­lo da vas do­ve­de, to su lju­di ko­ji, mo­ra bi­ti da vo­le da či­ta­ju, ina­če ne ra­zu­mi­jem ka­ko ne­ki pi­sac mo­že da pi­še a da ne vo­li knji­žev­nost - ako pi­še u svo­ju lič­nu sla­vu, on­da ne­će po­sta­ti do­bar pi­sac. Mo­žda će bi­ti sla­van, ali to ni­je to­li­ko va­žno za knji­žev­nost. Vi mo­ra­te svoj ukus da vas­pi­ta­va­te či­ta­njem da bi­ste mo­gli da zna­te da pi­še­te, da bi­ste bi­li „du­bin­ski pi­sme­ni”, a ne sa­mo da bu­de­te vješt pri­po­vje­dač ne­kih sop­stve­nih ili iz­mi­šlje­nih do­ži­vlja­ja. M.D.Po­po­vić


Sa­zvuč­je i ri­tam ri­je­či su va­žni

- Za knji­žev­nost sa­ma te­ma ta­ko­đe ni­je va­žna, ne­go je va­žan na­čin na ko­ji ob­ra­đu­je­te te­mu, to su ja­ko ozbilj­na pi­ta­nja. Uzmi­te jed­nu te­mu i daj­te pe­to­ri­ci pi­sa­ca, sva­ki će na­pi­sa­ti raz­li­či­to. Sa sta­no­vi­šta knji­žev­nih vri­jed­no­sti, pot­pu­no je ne­va­žno da li pi­še­te o smr­ti maj­ke ili o bu­ba­ma, ili o lep­ti­ru, ne­go je va­žan na­čin na ko­ji ko­ri­sti­te pi­sa­nu ri­ječ, sa­zvuč­je ri­je­či, sa­zvuč­je re­če­ni­ce, ri­tam re­če­ni­ce, to su uža­sno va­žne stva­ri za knji­žev­nost. Va­žno je ka­ko tka­te to tki­vo, do ko­je du­bi­ne u emo­ci­ja­ma i mi­sli­ma do­la­zi­te, šta će­te sa­op­šti­ti, to ko­ja je te­ma, mo­že da bu­de šta god, ma­nje va­žno.