Sli­ke ur­ba­nih pej­za­ža i por­tre­ti či­ne po­stav­ku tre­će sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe Ve­ra Be­go­vi­ća „(Nad)Re­al­no i (Pod)Svje­sno” ko­ja se ovih da­na mo­že po­gle­da­ti u pod­go­rič­kom „Bluz ba­ru”. Iz­lo­žbu u „Bluz ba­ru” na ne­for­ma­lan na­čin otvo­re­nom je pro­gla­si­la di­rek­to­ri­ca KIC-a Sne­ža­na Bur­zan, po­že­ljev­ši iz­me­đu osta­log Be­go­vi­ću još iz­lo­žbi i do­brog zdra­vlja.
Du­go­go­di­šnji film­ski po­sle­nik i ured­nik film­skog pro­gra­ma u KIC „Bu­do To­mo­vić„, Be­go­vić se na­kon pen­zi­o­ni­sa­nja s još ve­ćom stra­sti po­sve­tio svo­joj dru­goj ve­li­koj pa­si­ji sli­ka­nju.
– Je­dan moj drug do­bro je re­kao, da sam se či­ta­vog ži­vo­ta ba­vio po­kret­nim sli­ka­ma, i u jed­nom tre­nut­ku sam te po­kret­ne sli­ke za­u­sta­vio. No, mi­slim da sli­ke, ako ih po­sma­tra pa­žlji­vo oko, ta­ko­đe ima­ju svoj po­kret, jer lje­po­ta je u oku po­sma­tra­ča – ka­že Be­go­vić.
Za na­slov po­stav­ke „(Nad)Re­al­no i (Pod)Svje­sno”, ka­ko ka­že ovaj auto­di­dakt, od­lu­čio se jer su u pi­ta­nju im­pre­si­je.
– Či­tav ži­vot igrao sam se bo­ja­ma, a u jed­nom ži­vot­nom mo­men­tu imao sam sre­ću da po­sta­nem pri­ja­te­lje na­šeg ve­li­kog sli­ka­ra Vo­ja Sta­ni­ća. I pri­je de­se­tak go­di­na, dao sam mu da na fo­to­gra­fi­ja­ma po­gle­da mo­je sli­ke, na što mi je on re­kao: „Ja sa te­le­fo­na ne gle­dam sli­ke”. Po­tom sam te sli­ke uba­cio u ge­pek auta, pri­li­kom na­red­ne po­sje­te Her­ceg No­vom, i po­nio Vo­ju da ih po­gle­da. Nje­gov ko­men­tar je bio: „Gdje si ti bio do­sad? Ti imaš smi­sla, gle­daj ka­ko si slo­žio bo­je. Ra­di, ne­moj da sta­ješ”. I ja sam ta­da ozbilj­no po­čeo da se ba­vim sli­ka­njem – pri­ča Be­go­vić.
Kao ve­li­ki lju­bi­telj fil­ma, i du­go­go­di­šnju pro­fe­si­o­nal­nu ve­za­nost za taj seg­ment umjet­no­sti, i dan da­nas, do­da­je Be­go­vić, sva­ki dan do je­dan, do dva sa­ta gle­da fil­mo­ve. Na­ro­či­to sta­re fil­mo­ve, gdje ga in­te­re­su­je ar­hi­tek­tu­ra ko­ja se u nji­ma pri­ka­zu­je, kao je­dan od bit­nih mo­me­na­ta u grad­nji sva­ke film­ske pri­če. A, sve je kre­nu­lo na­kon jed­ne pre­zen­ta­ci­je ko­je je uči­nio za Ar­hi­tek­ton­ski fa­kul­tet.
– Ar­hi­tek­tu­ra na fil­mu jed­na­ko je va­žan dio fil­ma kao i sce­na­rio, fo­to­gra­fi­ja... Ta­ko re­ci­mo na jed­noj sli­ci pri­ka­zu­jem Pa­riz iz 1936, ili re­ci­mo ar­hi­tek­tu­ru gra­do­va iz ne­kih sta­rih se­ri­ja. Na osno­vu onog što sam od­gle­dao, a što mi se ure­že u sje­ća­nje ra­dim ski­ce i ka­sni­je, na osno­vu njih sli­kam, jer me to im­pre­si­o­ni­ra. A, di­vim se i ne­ka­da­šnjim film­skim glu­mi­ca­ma, i oda­tle kre­ću i ovi por­tre­ti, ko­ji ni­je­su re­al­ni već, opet, ne­ke mo­je im­pre­si­je – ka­že Be­go­vić.
Do­da­je da ne za­vr­ša­va br­zo sli­ke, jer se ru­ko­vo­di sa­vje­tom pri­ja­te­lja.
– Vo­jo Sta­nić mi je re­kao, ne­moj da žu­riš, sli­ka­nje je igra­nje s bo­ja­ma. Ne­moj br­zo da bu­deš za­do­vo­ljan, ne­go gle­daj, gle­daj, gle­daj... Od­mak­ni se, pa tek kad bu­deš pot­pu­no za­do­vo­ljan on­da re­ci da je za­vr­še­no – ob­ja­šnja­va Be­go­vić.
I ova, kao i sve iz­lo­žbe u „Bluz ba­ru” je pro­daj­nog ka­rak­te­ra, a sli­kar ka­že da će no­vac is­ko­ri­sti­ti za na­bav­ku ma­te­ri­ja­la za no­ve sli­kar­ske im­pre­si­je.Ž.J.


Tre­ba zna­ti sta­ra­ti

– Ja sam ak­ti­van pen­zi­no­er, ne bih se­be mo­gao dru­ga­či­je ni za­mi­sli­ti. Ka­da mi do­đe ne­ko iz mo­je ge­ne­ra­ci­je i ka­da vi­dim da se pla­ši pen­zi­je, jer me pi­ta imam li sa­vjet što da ra­di ka­da se pen­zi­o­ni­še, ja ta­da ka­žem – bje­ži od me­ne. Jer, vi­dim da je ne­ak­ti­van. Tre­ba zna­ti i sta­ra­ti, i to je umjet­nost. A to ni­je la­ko. Uosta­lom, sva­ka ži­vot­na dob ima svo­je li­je­pe stra­ne – ka­že Be­go­vić.