Sa­mo­stal­na iz­lo­žba sli­ka umjet­ni­ce Da­ni­je­le Mar­ko­vić na­slo­vlje­na „Ko­me­di­ja ču­la III” otvo­re­na je u Ga­le­ri­ji Ma­ti­ce cr­no­gor­ske na Ce­ti­nju.
Iz­lo­žbu je otvo­ri­la isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lji­lja­na Ka­ra­džić ko­ja je ka­za­la da Mar­ko­vi­će­va pri­pa­da gru­pi ti­hih, ne­na­me­tlji­vih i po­sve­će­nih umjet­ni­ka ko­ji su, da­le­ko od ka­ko­fo­ni­je i blje­šta­ve pro­la­zno­sti sva­ko­dne­vi­ce, okre­nu­ti ka naj­du­bljem unu­tar­njem i ka jed­noj fi­noj kon­tem­pla­ci­ji svi­je­ta.
- Kon­ti­nu­i­ra­no ba­vlje­nje ar­he­tip­skim sta­nji­ma du­še i nje­nim du­hov­nim sa­dr­ža­ji­ma, sa evo­lu­tiv­nim po­ma­ci­ma u iz­ra­žaj­nom smi­slu, oli­če­no u lič­nom, pre­po­zna­tljiv ru­ko­pis umjet­ni­ce pro­iz­la­zi iz is­kre­ne po­tre­be za do­sljed­no­šću i iz­re­ci­vo­šću se­be. Ne­u­hva­tlji­vim pro­ce­si­ma pre­o­bra­ža­ja ma­te­ri­jal­nog u spi­ri­tu­al­no i obr­nu­to, autor­ka na cr­te­ži­ma - sli­ka­ma pre­vo­di svo­je bi­će i svoj do­ži­vljaj čo­vje­ka iz zo­ne efe­mer­nog, sup­stan­ci­jal­nog, u sfe­ru ne­pro­la­znog, či­stog, tran­sce­dent­nog. Za­go­net­ne, po­e­tič­ne tvo­re­vi­ne su vi­še­stru­ko aso­ci­ja­tiv­ne: pod­sje­ća­ju na slo­že­ne or­na­men­tal­ne ša­re iz sred­njo­vje­kov­nih knji­ga i mi­ni­ja­tu­ra, ali i na za­mr­še­ne, or­gan­ske pre­ple­te ko­ji ima­ju stal­ni po­ten­ci­jal me­ta­mor­fo­ze – ka­za­la je Ka­ra­dži­će­va.
Ona je do­da­la da se umjet­ni­ca u in­tu­i­tiv­nim is­tra­ži­vač­kim po­ho­di­ma u ono­stra­no, sa to­plom po­e­tič­no­šću i pre­da­no­šću oti­sku­je u uz­bu­dlji­va tra­ga­nja za dru­gim, bo­ljim svje­to­vi­ma u ko­ji­ma je mo­guć su­ži­vot ide­ja, mi­sli, bi­ća i po­ja­va raz­li­či­tih ne sa­mo u smi­slu nji­ho­ve vre­men­ske i pro­stor­ne uda­lje­no­sti, ne­go i u smi­slu nji­ho­vog po­ri­je­kla i „on­to­lo­škog sta­tu­sa”.
- Pri­bje­ga­va­ju­ći „re­pe­ti­ci­ji raz­li­či­tog”, sva­ki slje­de­ći rad kre­i­ra po­la­ze­ći od pret­hod­nog, tj. od jed­nog pre­u­ze­tog frag­men­ta ko­ji se na no­voj pod­lo­zi osa­mo­sta­lju­je, sa­mo­o­plo­đa­va i po­sta­je či­tav je­dan no­vi uni­ver­zum. Da­ni­je­li­na kre­a­tiv­na prak­sa ne pro­vo­ci­ra, ni­je sub­ver­ziv­na, ne do­vo­di u pi­ta­nje ni je­dan si­stem, već na­pro­tiv, upo­tre­bom su­bjek­tiv­nog, ne­pre­ten­ci­o­znog je­zi­ka ona pro­na­la­zi svo­je eska­pi­stič­ke pro­sto­re dje­lo­va­nja, u ko­ji­ma se kre­će i is­tra­žu­je isto­vre­me­no la­ko i ozbilj­no. Dje­lo­tvor­nim men­tal­no-ma­nu­el­nim po­stup­ci­ma, u iskre­nom i slo­bod­nom neo­kli­je­va­nju da se su­o­či sa ne­vi­dlji­vim, sa onim iza, umjet­ni­ca je stvo­ri­la ne­na­pad­na, ali dra­go­cje­na dje­la u ko­ji­ma či­ni vi­dlji­vim nje­no po­i­ma­nje cje­lo­vi­to­sti Uni­ver­zu­ma i sto­plje­no­sti u Jed­no – is­ta­kla je Ka­ra­dži­će­va.
O Da­ni­je­li Mar­ko­vić i nje­nom umjet­nič­kom ra­du go­vo­rio je i sli­kar i ka­ri­ka­tu­ri­sta Lu­ka La­ga­tor
Po­sje­ti­o­ci iz­lo­žbe Da­ni­je­le Mar­ko­vić ko­ja će bi­ti otvo­re­na na­red­nih 15. da­na, ima­li su pri­li­ku da uži­va­ju i u mu­zi­ci­ra­nju pi­ja­nist­ki­nje Je­le­ne Vu­ki­će­vić Vuk­mi­ro­vić. Z. P.