Kad sam na za­vr­šet­ku ra­ta, dok su se zga­ri­šta još pu­ši­la, a tri mi­li­o­na biv­ših Ju­go­slo­ve­na bi­lo negdje sa pla­stič­nim vre­ći­ca­ma da­le­ko od svo­jih do­mo­va, raz­go­va­rao sa re­di­te­ljem Du­ša­nom Jo­va­no­vi­ćem, re­kao mi je: „Je­di­no mo­ral­no u po­zo­ri­štu da­nas bi bi­lo da iz­bje­gli­ce po­zo­ve­mo na po­zor­ni­cu, da ne­što ka­žu”, re­kao je Bo­jan Mu­njin, se­lek­tor 22. Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la na­kon iz­vo­đe­nja pred­sta­ve „Mo­ja fa­bri­ka” Bo­san­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Ze­ni­ce. Mu­njin do­da­je:
- Na­kon to­ga je pro­šlo dva­de­set go­di­na, a mi smo gle­da­li pred­sta­ve pu­ne lič­nih pi­sa­ma i tra­ge­di­ja, ja­da, lič­nih is­ka­za. Ako ne je­di­no, to je naj­zna­čaj­ni­je pi­smo o vre­me­nu u ko­me ži­vi­mo. Za­to što da­nas mno­gi re­ži­se­ri, mno­gi an­sam­bli ne že­le da ima­ju ve­ze sa onim što je bi­lo ne­ka­da, oni sa po­no­som ne že­le svo­je ka­za­li­šte na­zva­ti po­zo­ri­štem i svo­je pred­sta­ve na­zva­ti ka­za­li­šnim pred­sta­va­ma. Oni do­slov­ce svo­je pred­sta­ve zo­vu pri­red­ba­ma i cr­nim aka­de­mi­ja­ma. Ova pred­sta­va je cr­na aka­de­mi­ja ono­ga što smo svi pro­šli i na­pra­vlje­na je na mo­de­ran na­čin - ta­ko je Bo­jan Mu­njin oci­je­nio ze­nič­ku pred­sta­vu ko­ju je re­ži­ra­la Sel­ma Spa­hić.
Pi­sac Sel­ve­din Av­dić, ka­že da je ne­mo­gu­će opi­sa­ti Ze­ni­cu a ne do­ta­ći se fa­bri­ke. I obrat­no. Ali, ka­že on, fa­bri­ka ni­je ona­ko ve­li­ka kao ne­ka­da. „I vi­še ni­je na­ša kao ne­ka­da. Ona vi­še ni­je „hra­ni­te­lji­ca”, ona vi­še ne gri­je Ze­ni­cu, „ko­li­jev­ku pro­le­ta­ri­ja­ta”. Ka­da je fa­bri­ka na­kon tran­zi­ci­je na­pu­sti­la grad on je ostao oša­mu­ćen i dez­o­ri­jen­ti­san, jer se ni­je vi­še mo­gao osla­nja­ti na fa­bri­ku, ni­ti ra­ču­na­ti na nje­nu po­moć. Fa­bri­ka vi­še ni­je ni sim­bol ni mit, sve­la se na mje­ru ko­ja joj je od­u­vi­jek pri­pa­da­la – ona da­nas sa­mo pro­iz­vo­di i stva­ra ka­pi­tal - kon­sta­tu­je Sel­ve­din Av­dić.
Uži­ča­ni su i sa­mi spo­zna­li šta zna­či osta­ti bez „hra­ni­te­lji­ce”, pa su i sto­ga „sta­li na stra­nu” an­sam­bla BNP iz Ze­ni­ce.
I Je­le­na Ja­nev, pro­fe­sor­ka scen­skog di­zaj­na na Fa­kul­te­tu teh­nič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, ka­že da ju je pred­sta­va ve­o­ma ta­kla iako ona ni­je iz in­du­strij­skog gra­da. „Pred­sta­va mi je pre­ni­je­la at­mos­fe­ru, na­de, tra­ge­di­je tog vre­me­na. Ona ni­je za­mr­zla, već vr­lo ži­vo iz­vu­kla je­dan tre­nu­tak i pre­ni­je­la ga div­nim scen­skim sred­stvi­ma“, ka­že Ja­nev.
Ze­nič­ki glu­mac Be­nja­min Baj­ra­mo­vić sma­tra da je pred­lo­žak tek­sta za „Mo­ju fa­bri­ku” bi­la Sel­ve­di­no­va in­tim­na bi­o­gra­fi­ja, je­dan od pr­vih do­ku­me­na­ta – ka­ko ka­že – ko­ji se eks­pli­cit­no ba­vi rad­ni­ci­ma i rad­nič­kim sud­bi­na­ma.
Ha­zim Be­ga­gić, di­rek­tor Bo­san­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Ze­ni­ce, ob­ja­šnja­va da je Sel­ve­di­no­va pri­ča o Ze­ni­ci i fa­bri­ci ko­ja je Ze­ni­cu na­pra­vi­la gra­dom. „Si­gur­no da da­nas grad ne bi bio ta­kav ka­kav je­ste, ni po­zo­ri­šte ne bi po­sto­ja­lo, da ni­je bi­lo stra­te­ške od­lu­ke da se Že­lje­za­ra raz­vi­ja kao cen­tar cr­ne me­ta­lur­gi­je u Ju­go­sla­vi­ji. To nas iden­ti­tet­ski od­re­đu­je i ti­ca­lo nas se, jer smo od­ra­sli u tom okru­že­nju. Ali, ovo ni­je pred­sta­va sa­mo o Ze­ni­ci, mi s njom go­vo­ri­mo o fa­ši­stič­koj i an­ti­fa­ši­stič­koj isto­ri­ji gra­da, o za­ga­đe­nju zbog ko­ga se ne bu­ni­mo jer nas fa­bri­ka hra­ni, o pro­ble­mi­ma za­po­šlja­va­nja, ne­struč­no­sti, ne­spo­sob­no­sti. Mo­žda smo je­di­ni ima­li pred­sta­vu u BiH ko­ja je otvo­re­no go­vo­ri­la o svo­joj rat­noj pro­šlo­sti i na­šoj rat­noj sra­mo­ti. Ovo je pred­sta­va ne sa­mo o Ze­ni­ci, već i o Uži­cu, Kra­gu­jev­cu, Si­sku, Ma­ri­bo­ru, Ce­ti­nju i de­se­ti­na­ma dru­gih gra­do­va ko­ji su, iz ra­znih raz­lo­ga, osta­li bez svo­jih hra­ni­te­lja”, ka­že Be­ga­gić.
Si­noć je an­sambl Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Uži­ca igrao pred­sta­vu „Sve­do­bro”, a fe­sti­val se ve­če­ras za­vr­ša­va pred­sta­vom „Mo­ja ti” Ate­ljea 212 iz Be­o­gra­da.
S. Ti­ja­nić