-„Kost i Ri­ječ me­ta­fi­zič­ki su poj­mo­vi u po­e­ti­ci Ko­ste Ra­do­vi­ća. I pje­snik ih pi­še ve­li­kim po­čet­nim slo­vi­ma. Kost i Ri­ječ su zna­ci vre­me­na i pre­po­zna­va­nja kroz vre­me­na, sim­bo­li traj­no­sti. Ko osta­ne bez Ko­sti i Ri­je­či, ostao je bez svog Ro­da i Je­zi­ka. Ni­su ni slu­čaj­no ni pra­zno­vjer­no ču­va­ne i pre­no­še­ne ko­sti na­ših sve­ta­ca, ni­ti su slu­čaj­no spa­lji­va­ne od na­ših ne­pri­ja­te­lja. Upra­vo su one po­bi­je­di­le vri­je­me i za­bo­rav. Po­bi­je­di­le su i broj­ne na­še ne­pri­ja­te­lje”, za­pi­sao je iz­me­đu osta­log dr Ra­do­mir Ba­tu­ran u kri­ti­ci ko­ja pra­ti naj­no­vi­je iz­da­nje iza­bra­nih pje­sa­ma Ko­ste Ra­do­vi­ća „Ku­ća kod Hri­sta”, u iz­da­nju „Štam­par Ma­ka­ri­ja” i „Ok­to­i­ha”, a u okvi­ru pro­jek­ta iz­da­va­nja Sa­bra­nih dje­la ovog auto­ra uz po­dr­šku Op­šti­ne Plu­ži­ne.
A, kao što re­če Ba­tu­ran, Ra­do­vi­će­ve pje­sme i je­su sat­ka­ne od ko­sti, i od ri­je­či, od pre­da­ka iz Pi­ve, od ka­me­na Piv­skog ma­na­sti­ra i gro­bo­va Pi­vlja­na, od iz­vo­ra ži­ve vo­de ko­ja su sa­da pod Piv­skim je­ze­rom... Kost i Ko­sta, Ri­ječ i pje­sme, ro­ma­ni, za­pi­si, isto­ri­ja, lju­bav... nad ko­je su se nat­kri­li­li na­slo­vi „Če­ka­ju­ći Ja­vlje­na“, „Hri­sto­vo ple­me se­li“, „Ve­če­ra za oba svi­je­ta“, „Ve­ze­na tu­žba­li­ca“, „Ogor­je­li­ca“, „Po­men“, „Ko je od­sje­kao ru­ku so­to­ni“, „Do­ba umi­ra­nja“, „Nig­di­sa­nje“, „Vi­di ne­bo ču­je ze­mljo“, „Pri­če­sni je­zik“, „Lju­bav ima svoj sat“, „Oslo­bo­đe­na zlih oči­ju“, „Zlo da ne ču­je“. Nad­vi­li su se nad Ko­sti­nim sti­ho­vi­ma, da bi ras­tje­ra­li strah, sa­ču­va­li od za­bo­ra­va, po­ka­za­li lju­bav, ra­ši­ri­li ru­ke i do­če­ka­li Hri­sta.
„Pra­va po­e­zi­ja go­vo­ri ne­po­sred­no kao Isus glad­nim ri­ba­ri­ma, pje­snik ho­di po vo­di dru­goj oba­li, da Ri­ječ stek­ne no­vi za­vi­čaj i eho po­sli­je fi­zič­ke smr­ti. Pje­snik vi­di i ču­je to, vi­di tje­sko­bu pr­lja­ve eg­zi­sten­ci­je, uz­di­že Ri­ječ iz­nad va­ša­ri­šta no­ći – da je ne ot­mu vam­pi­ri čo­vje­ku. To je dvo­rac me­ta­fi­zi­ke, boj­no po­lje pje­sni­ko­vo, pro­tiv zlih si­la oko nje­ga na ze­mlji”, po­ja­šnja­va nam Ko­sta Ra­do­vić o če­mu se ra­di u nje­go­voj zbir­ci „Ku­ća kod Hri­sta”. I on­da, Ko­sta po­en­ti­ra: „Mo­ja po­e­zi­ja ja­sno ot­kri­va – ne vo­lim se­bič­ne, gor­de, sla­vo­lju­blji­ve lju­de, čak ako su i pje­sni­ci ili sve­šte­ni­ci, a da i ne ka­žem vlast. Se­bič­ni oti­ma­ju, gor­di pri­kri­va­ju du­hov­nu pra­zni­nu, sla­vo­lju­blji­vi – za­mi­šlja­ju se­be kao ze­malj­skog Bo­ga, vlast ko­ri­sti čo­vje­ka kao po­tro­šni ma­te­ri­jal. Za­to je mo­ja po­e­zi­ja na stra­ni obič­nih lju­di ko­ji pa­te a ne či­ne zlo. Zna­či, vje­ru­ju i po­red svih is­ku­še­nja u lju­bav ine­ku sko­ro ta­jan­stve­nu prav­du, isti­nu, slo­bo­du i du­hov­nu slo­bo­du.” I, osta­vlja nam ta­ko na­kon ovih ob­ja­šnje­nja ta­nan pro­laz za po­če­tak in­ter­vjua.
●Šta za Vas zna­či pi­sa­ti?
- To zna­či ži­vje­ti u sa­da­šnjo­sti a mi­sli­ti o vječ­no­sti. Že­lja i strah. Mu­ka i na­da. Po­ri­je­klo. To je naj­dra­ma­tič­ni­ja čo­vje­ko­va bit­ka pro­tiv za­bo­ra­va. Za­bo­rav je đa­vo­lje ko­lo. Sve okre­ne u ja­mu bez­da­ni­cu. Za­bo­rav je naj­cr­nji ni­hi­li­zam. Tom ču­do­vi­štu čo­vjek se umom i umi­je­ćem ili Bo­ži­jom vo­ljom su­pro­sta­vio kad je ot­krio ke­ra­mi­ku, kli­na­sto pi­smo, smi­sao za grad­nju, va­jar­stvo, sli­kar­stvo, na pe­ćin­skim zi­do­vi­ma. Da­kle, kad je po­stao ra­di­ša, stva­ra­lac, ru­ko­dje­lac um­ni ko­ji pi­smom i cr­te­žom stva­ra svoj du­hov­ni, no­vi svi­jet! Ta­ko je na­sta­la i pr­va knji­ga. Kad sam bio u Jer­me­ni­ji, u gra­du Je­re­va­nu, po­ka­za­li su mi u mu­ze­ju Knji­gu is­pi­sa­nu na ušta­vlje­noj ze­či­joj ko­ži – na­sta­loj na sa­mom po­čet­ku no­ve ere, da­kle, Hri­sto­ve ere. Te­ška je 28 ki­lo­gra­ma. To je moć pi­sa­nja, va­žnost pi­sa­nja, to je svje­do­čan­stvo na­sta­lo iz čo­vje­ko­ve bi­blij­ske že­lje - da po­bje­đu­je za­bo­rav i pro­la­znost, da vas­kr­sa­va. Sta­ri Gr­ci su stvo­ri­li kul­tu­ru ko­ja je ko­li­jev­ka evrop­ske kul­tu­re. U In­di­ji drev­na kul­tu­ra, Va­vi­lo­nu, Egip­tu, u slo­ven­skim na­ro­di­ma, za­pad­nim ze­mlja­ma ta­ko­đe itd. Sr­bi su stvo­ri­li srp­sku kul­tu­ru, ći­ri­lič­ko pi­smo, fre­sko­pis, steć­ke... Sve kul­tu­re, na­ro­di i je­zi­ci ima­ju istu bit­nu ide­ju: po­bje­đi­va­ti za­bo­rav, osta­vlja­ti svje­do­čan­stvo, ži­vje­ti u sa­da­šnjo­sti, a mi­sli­ti o vječ­no­sti. To je smi­sao du­hov­no­sti.
● Pi­še­te du­že od pe­de­set go­di­na...
- Da. Usko­ro će se sla­vi­ti i 50 lje­ta Pje­snič­ke ri­je­či na iz­vo­ru Pi­ve ko­ju sam ute­me­ljio. Kad u je­sen opa­ne ze­le­na go­ra, zi­mi pa­tim od lju­te zi­me, tu­ge i sa­mo­će. U pro­lje­će živ­nem fi­zič­ki i du­hom, a kad se du­go i su­šno lje­to za­og­nji, žeđ i po­ža­ri mo­re na­rod, ja se sti­snem i za­pi­su­jem ne­što, vje­ru­jem je­di­no za­pi­sa­noj ri­je­či. Osku­di­je­vam bra­te! Uju­tru i uve­če po­mo­lim se Bo­gu i Sve­tom Va­si­li­ju, po­me­nem svo­ga oca Ma­ti­ja, maj­ku Ru­žu, se­stru Ma­ru i dru­ge svo­je ko­ji su mi pri umu. To je ma­lo, mno­go vi­še tre­ba. Mo­li­ti se za pri­ja­te­lje, za spas ljud­skog ro­da!
● Či­ni se da „osku­di­ca” mo­li­tve u glo­ba­li­stič­kom svi­je­tu po­sta­je sve opa­sni­ja po čo­vje­ka.
- Od­su­stvo mo­li­tve je od­su­stvo mo­ra­la i na­de. Čo­vjek po­sta­je sve se­bič­ni­ji, ne­mo­ral­ni­ji, bo­go­ne­zna­ni­ji. To je naj­o­pa­sni­ja osku­di­ca.
●Može li se to li­je­či­ti pi­sa­njem?
- Pi­sa­nje i li­je­či i stra­ši. Pi­sa­nje je ot­kri­va­nje isti­ne. Do­ži­vljaj ot­kri­va­nja, uvi­jek je to pi­sa­nje: šta je smi­sao čo­vje­ko­va ži­vo­ta – sla­va, bo­gat­stvo, pro­ti­vur­ječ­no­sti ži­vo­ta ili do­bro­ta, mi­lost, lu­bav, na­da kroz is­ku­še­nja!? Pi­sac mo­ra sa­gle­da­ti i do­bro i zlo u čo­vje­ku. Pi­sac je kao sta­ro­za­vjet­ni Jov – is­ku­še­nik pred Bo­gom i Čo­vje­kom. Mno­ge je sa­vre­me­ne pi­sce za­ro­bio je­dan go­spo­dar ko­ji se na­zi­va – in­te­res, pro­fit, lu­do­va­nje. U su­šti­ni sa­vre­me­ni go­spo­da­ri pre­zi­ru pi­sca i pi­sa­nje. Ako na­pi­še ne­kog bo­dlji­ka­vog je­ža – od­mah je su­o­čen sa vla­šću, sa ne­kom in­te­re­snom gru­pom, sa bez­bo­žnom ma­fi­jom. Pi­sa­nje i li­je­či i stra­ši. Pi­ščev je za­da­tak da ot­kri­va zlo u čo­vje­ku i dru­štvu, da če­sto otva­ra Knji­gu o Jo­vu.
●Može li što bi­ti ne­ka ga­ran­ci­ja pi­scu?
- Ne­ma ga­ran­ci­je. Ni­kom ni­je si­gur­no ni u mu­ze­ju. Ne­ma ga­ran­ci­je či­ta­vom svi­je­tu, ze­malj­skoj ku­gli! Naj­ve­će opa­sno­sti čo­vje­čan­stvu su kli­mat­ske pro­mje­ne, nu­kle­ar­ni rat i bez­bo­žni­štvo (bez­mo­ral­nost). Ni gra­đa­ni ne­ma­ju svi­jest ka­kve će po­ha­re uči­ni­ti kli­mat­ske pro­mje­ne!
●Pa, šta tu mo­že ura­di­ti pi­sac?
- Mo­že da na­pi­še ro­man – u Sa­ha­ri je ot­kri­ve­na lo­ba­nja! Ar­he­o­lo­zi ne­ma­ju vo­de da je ope­ru i smje­ste u mu­zej!
●Da li je pi­sa­nje u su­šti­ni sje­ća­nje?
- Da ni­je sje­ća­nja ka­ko bi na­sta­la Bi­bli­ja! Da ni­je Bi­bli­je ka­ko bi čo­vjek imao šan­su da raz­go­va­ra sa Bo­gom! Da ni­je pi­sa­nja, sli­ka­nja, va­ja­nja, ar­hi­tek­tu­re, dje­la u ko­ji­ma je uče­stvo­vao čo­vje­kov duh i um – ne bi bi­lo mu­ze­ja, ne bi bi­lo sje­ća­nja ni knji­ga! Sje­ća­nje je naj­tač­ni­ja bi­bli­o­te­ka. Sje­ćam se ka­ko sam se di­vio fre­ska­ma Ru­bljo­va u Mo­skvi, a do me­ne pri­pa­li svi­je­će sta­sit, ot­mjen vi­te­ški čo­vjek ko­ga nij­sam po­zna­vao. Kad sam iza­šao iz ma­na­sti­ra ma­ti mi je ti­ho re­kla: Zna­te li ko je bio onaj čo­vjek do vas? Ga­ga­rin! Ni­je bio u uni­for­mi. On je već bio oti­šao. Ka­ko mo­že čo­vjek da se to­ga ne sje­ća i ne za­pi­še? Čo­vjek iz Ko­smo­sa! Sje­ća­nje je sim­fo­ni­ja ži­vo­ta i smr­ti, dra­ma, lju­bav i stra­da­nje se­bič­nog i ne­se­bič­nog čo­vje­ka. Sje­ćam se ka­ko sam pla­kao dok sam ho­dao po­smrt­nim par­ce­la­ma ru­skih ro­do­lju­ba bra­ni­te­lja Le­njin­gra­da drh­ta­la je is­pod mo­jih ta­ba­na bol­na mu­zi­ka po­smrt­nog mar­ša! To je neo­pi­si­vo uz­bu­đe­nje i tu­ga! Is­kre­ni plač... Pla­ka­ti do­di­rom svo­jih pr­sti­ju, sto­pa­la ko­že – sa žr­tva­ma i he­ro­ji­ma – pro­tiv fa­ši­zma! Kao do­ma­ći­ni sa mnom su ta­da bi­li Ta­tja­na i pje­snik Va­ro­bjev. Va­ro­bjev je is­pri­čao: u to­ku 900 da­na nje­mač­ke op­sa­de Le­njin­gra­da otac mu je po­gi­nuo, a sva osta­la po­ro­di­ca, njih je­da­na­e­sto­ro, umr­li su od gla­di i to sto­je­ći, ra­de­ći u fa­bri­ci oruž­ja za front. Čo­vjek bi bio ži­vo­ti­nja kad se to­ga ne bi umio sje­ća­ti! Na ža­lost, naj­či­sti­je čo­vje­ko­ve emo­ci­je, one an­đel­ske – ne mo­gu se opi­si­va­ti, mo­gu se sa­mo do­ži­vje­ti! Ali to pri­pa­da čo­vje­ko­vom du­hu na ne­ki ta­janstvn na­čin. To je me­ta­fi­zi­ka. Pi­sac stal­no že­li da opi­še ono ta­jan­stve­no! Pa i kad ne us­pi­je ta že­lja tra­je, stru­ji kr­vo­to­kom, po­ne­kad vas­kr­sne!
●Počele su iz­la­zi­ti iz štam­pe pr­ve knji­ge Va­ših sa­bra­nih dje­la. Ka­kav je osje­ćaj?
- Sva­ki iskren pi­sac to­me se ra­du­je. Že­lim da taj pro­je­kat us­pi­je i za­vr­ši se. Za­hva­lju­jem Skup­šti­ni op­šti­ne Pi­ve, mom za­vi­ča­ju, što je pri­hva­tio ta­kav pro­je­kat, va­žan. O knji­ga­ma nek go­vo­re i pi­šu dru­gi. Ra­du­jem se što su iz mo­je po­ro­di­ce po­zna­ti stva­ra­o­ci. Sin Du­ško, sli­kar, unuk Ma­ti­ja va­jar, kćer­ka Du­ši­ca pi­sac. Ne­će im bi­ti la­ko kao i me­ni što ni­je, ali kroz is­ku­še­nja se uspi­je­va, čak i on­da ka­da sve iz­gle­da očaj­no, i Bo­ži­ja vo­lja po­mog­ne ta­da.
●U sve­mu što ste na­pi­sa­li ima po­et­skog i po­e­zi­je. Ka­kvu je ulo­gu pri tom ima­la Va­ša oso­be­na in­tu­i­ci­ja?
- Po­e­zi­ja je fi­lo­zo­fi­ja in­tu­i­ci­je! Vi­zi­ja. Slo­bo­da. Pje­snik po­mo­ću svo­je pro­bu­đe­ne in­tu­i­ci­je ot­kri­va sop­stvo. Na­u­ka i nje­ni si­ste­mi za­sni­va­ju se na is­ku­stvu, na­u­ka nam ne da­je zna­nje o su­šti­ni stva­ri. Kant se pi­ta. Ka­ko je na­še zna­nje o svi­je­tu mo­gu­će!? Šta je gra­ni­ca svi­je­sti? Šo­pen­ha­u­er ka­že: ,,Ja znam da je naj­e­le­men­tar­ni­ja stvar u me­ni vo­lja za ži­vo­tom”. Da­kle, me­ta­fi­zič­ki si­stem! Vo­lja za ži­vo­tom is­ka­zu­je se kroz te­ži­nu i ot­por. Pje­snik ne funk­ci­o­ni­še, umjet­nik ta­ko­đe, po kon­cep­ci­ji lo­gi­ke, već po in­tu­i­ci­ji. To je in­di­vi­du­al­no, lič­no do­ži­vlje­no – sop­stvo. To je fi­lo­zo­fi­ja in­tu­i­ci­je. Vi­zi­ja! Po­e­zi­ja i umjet­nost su vi­te­zo­vi pro­tiv ni­šta­vi­la!
●Prepoznaju Vas kao an­ga­žo­van stva­ra­o­ca, ka­ko vi­di­te da­na­šnji svi­jet? Ze­be­te li zbog ne­čeg?
- Svi­jet je u smrt­noj opa­sno­sti zbog kli­mat­skih pro­mje­na, zbog sve iz­vje­sni­jeg nu­kle­arng ra­ta, ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va i he­mij­ski, zbog go­spo­da­ra ko­ji se na­zi­va pro­fit, zbog gri­je­ha, ne­ma vi­še kla­sič­nih si­ste­ma. Svi­je­tom vla­da­ju in­te­re­sne gru­pe. Vla­da ma­nji­na nad ve­ći­nom. To ni­je zeb­nja, strep­nja, već strah. Laž je po­sta­la naj­bli­ži rod đa­vo­lu! Ne­či­ste si­le!Ž.J.