U Cr­noj Go­ri po­sto­ji je­dan fe­no­men pred ko­jim bi se za­mi­sli­li svjet­ski umo­vi, fe­no­men ne­po­zna­te bo­le­sti ko­ja se ci­klič­no po­ja­vlju­je tač­no de­fi­ni­sa­nim da­tu­mi­ma. Po­sto­ji u Cr­noj Go­ri je­dan seg­ment vla­sti i dru­štva, ko­ji se na­zi­va Mi­ni­star­stvo pro­svje­te. U nje­go­voj nad­le­žno­sti su ma­nje dru­štva­ne će­li­je ko­je se na­zi­va­ju ško­le u ko­joj ova mi­ste­ri­o­zna bo­lest na­vra­ća. Ne­hu­ma­na kao i sva­ka dru­ga bo­lest po­ga­đa uvi­jek jed­ne te iste lju­de. Sva­kog 1. sep­tem­bra na dan po­čet­ka škol­ske go­di­ne hva­ta za vrat iste lju­de i oni bo­lu­ju. Tač­no 1. ja­nu­a­ra na dan po­čet­ka zim­skog ras­pu­sta ma­gič­nom ča­ro­li­jom ne­sta­je, lju­di na­glo ozdra­ve, vra­ća­ju se svo­jim rad­nim oba­ve­za­ma i ra­de pu­nom pa­rom u vri­je­ma ka­da ne­ma na­sta­ve. Za svoj po­sao kao zdra­vi lju­di pri­ma­ju pla­tu. Tač­no na dan za­vr­šet­ka zim­skog ras­pu­sta mi­ste­ri­o­zna bo­lest se vra­ća i opet iste lju­de sti­ska za vrat. Lju­di bo­lu­ju. Tač­no sa za­vr­šet­kom škol­ske go­di­ne i go­di­šnjim od­mo­rom bo­lest od­la­zi. Is­cr­plje­ne bo­le­šću pu­šta lju­de da se opo­ra­ve, pri­me pu­nu pla­tu, va­lja­će im, jer sle­de­ćeg 1. sep­tem­bra, eto je opet. I ta­ko go­di­na­ma.
S ob­zi­rom da je ve­li­ke umo­ve da­na­šnji­ce te­ško pre­po­zna­ti, a vje­ro­vat­no su tu, oko nas pro­ba­će­mo da po­tra­ži­mo od­go­vor na ovo pi­ta­nje mi, obič­ni lju­di. Pr­vo, dr­znu­će­mo se da jav­no po­sum­nja­mo u stvar­no po­sto­ja­nje ne­po­zna­te bo­le­sti. Ni­ka­ko to ne smi­je­mo ura­di­ti u ko­lek­ti­vu gdje se bo­lest na­vod­no po­ja­vlju­je, ja­ko je za­mjer­lji­vo, a i ra­di­mo Si­zi­fov po­sao, ali po­sao la­ja­nja na zvi­je­zde. Dru­go, pi­ta­će­mo dok­to­re zna­ju li oni ne­što o to­me jer je u nji­ho­voj me­di­cin­skoj do­ku­men­ta­ci­ji po­sta­vlje­na di­jag­no­za ne­po­zna­te bo­le­sti. I tre­će, pi­ta­će­mo mi­ni­ster­stvo pro­svje­te zna­ju li oni ne­što o to­me? Ni­je li mo­žda tu ža­ri­šte za­ra­ze za ko­ju oni ne ha­ju?
No da se osvr­ne­mo na još jed­nu nus po­ja­vu po­me­nu­te bo­le­sti. Lju­di ko­ji mi­je­nja­ju bo­le­sne ko­le­ge za vri­je­me ras­pu­sta osta­ju bez pla­te, od­ri­ču se u ko­rist ozdra­vlje­nja nji­ho­vih ko­le­ga. Za bo­le­sni­ka i od usta se odva­ja. Uosta­lom, ta­ko se šte­di u bu­dže­tu. Ko­le­ge na za­mje­ni sa pot­pi­sa­nim rje­še­njem o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa u vri­je­me ras­pu­sta, oba­vlja­ju ro­di­telj­ske sa­stan­ke, di­je­le đač­ke knji­ži­ce, pri­su­stvu­ju sjed­ni­ca­ma, sre­đu­ju ad­mi­ni­stra­ci­ju. Rad na cr­no, ali bez pla­te za taj dio po­sla. Ka­ko ih pri­vo­li po­slo­da­vac-di­rek­tor? Ucje­nom! Ako ne­ćeš, ima ko ho­će.
Na­ma osta­je da da­mo ne­na­uč­nu pret­po­stav­ku dru­štve­no-me­di­cin­skog fe­no­me­na, fe­no­me­na „vr­zi­nog ko­la“. Nje­ga pred­vo­di par­to­kra­ti­ja. Njen ide­o­lo­ški stub je DPS. Nje­ga či­ne par­tij­sko-pri­ja­telj­ski i ro­đač­ko-rod­bin­ski in­te­re­sni kru­go­vi. Ta­ko se stva­ra vi­ši dru­štve­ni sloj, mo­der­no cr­no­gor­sko plem­stvo na­su­prot ni­žem dru­štve­nom slo­ju, mo­der­noj cr­no­gor­skoj ra­ji. Za raz­li­ku od oto­man­skog do­ba gdje je ma­nji­na ži­vje­la na ra­čun ve­ći­ne, mo­der­no cr­no­gor­sko par­tij­sko plem­stvo na­ra­sta do kri­tič­ne tač­ke ko­ja se zo­ve ve­ći­na. Ve­ći­na ne mo­že ži­vje­ti na ra­čun ma­nji­ne, iz­je­da se­be i naj­zad se spek­ta­ku­lar­no uru­ša­va kao što se uru­ša­va u se­be is­tro­še­na zvi­je­zda u zve­zda­nu pra­ši­nu.
U sve­mi­ru, taj dio ne­ba po­sta­je ne­što tam­ni­ji. Na po­li­tič­koj ma­pi svi­je­ta taj dio po­sta­će, na­daj­mo se, ne­što svje­tli­ji.
VE­SE­LIN MR­DAK