No­vo­na­sta­la dr­ža­va Mon­te­ne­gro svo­jim ime­nom i ustroj­stvom raz­li­ku­je se od ne­ka­da­šnje dr­ža­ve Cr­ne Go­re, či­ji je dr­žav­no­prav­ni sled­be­nik. Pro­mi­je­nio se i et­nič­ki sa­stav nje­nih ži­te­lja. Sta­nov­ni­štvo Sta­re Cr­ne Go­re ve­ćin­ski je bi­lo srp­ske na­ci­o­nal­no­sti, 95 od­sto nje­nog na­ro­da, u dr­ža­vi Mon­te­ne­gro Sr­bi či­ne tek tre­ći­nu po­pu­la­ci­je.
Na unu­tra­šnjem pla­nu do­šlo je do uru­ša­va­nja mo­ral­nih i dru­gih tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti nje­nog pa­tri­jar­hal­nog dru­štva i do ne­vi­đe­nih po­dje­la u na­ro­du. U toj dr­ža­vi da­nas se ne go­vo­ri je­zi­kom ko­jim su go­vo­ri­li na­ši pre­ci. Ustro­ji­te­lji dr­ža­ve Mon­te­ne­gro ar­hi­tek­te su „no­vog” je­zi­ka „no­ve” cr­kve, „no­ve” isto­ri­je „no­vog čo­vje­ka”... Ako jed­nog da­na osva­ne­mo Zan­zi­bar­ci ili Abor­dži­ni, ne tre­ba da ču­di, jer u ze­mlji ču­da sve mo­že­mo da bu­de­mo sa­mo ne ono što smo.
Ove tu­žne po­dje­le ko­je su do­ve­le do ne­za­pam­će­ne mr­žnje u na­ro­du ne­ko pri­pi­su­je vla­da­vi­ni ko­mu­ni­sta i nji­ho­voj an­ti­srp­skoj po­li­ti­ci. Po­če­ci po­dje­la u Cr­noj Go­ri, me­đu­tim, du­bljeg su ko­ri­je­na i pro­iz­vod su dru­gih isto­rij­skih okol­no­sti. Po mom mi­šlje­nju one su po­če­le dvo­lič­nom po­li­ti­kom cr­no­gor­skog go­spo­da­ra kra­lja Ni­ko­le po pi­ta­nju dr­žav­nog sta­tu­sa Cr­ne Go­re i no­vo­na­sta­le Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je.
Evro­a­tlant­ske „de­mo­kra­te” ustro­ji­te­lji dr­ža­ve Mon­te­ne­gro, idu da­lje u od­no­su na cr­no­gor­skog go­spo­da­ra i ko­mu­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je. Či­ne sve da iz­bri­šu srp­sko na­ci­o­nal­no bi­će u svo­joj dr­ža­vi, od­no­sno da po­tru sve što je­dan na­rod či­ni na­ro­dom. Či­ne to „no­vim” pro­gra­mom u ško­la­ma, me­dij­skom pro­pa­gan­dom, ucje­na­ma na po­slu i dru­gim ma­ri­fe­tlu­ci­ma, na­ro­či­to za vri­je­me iz­bo­ra ili po­pi­sa sta­nov­ni­štva. Sve u ci­lju da svoj na­rod „tran­sfor­mi­šu” u na­ci­o­nal­ne Cr­no­gor­ce – Mon­te­ne­gri­ne – Du­klja­ne...
Tu­đa je i ne­po­želj­na Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva.
Ne­za­mje­nji­vi pre­mi­jer (ko­ji za sve ima rje­še­nje) svo­jim po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma re­če: „Tre­ba iz­vr­ši­ti de­ra­ti­za­ci­ju po­li­tič­kih pa­co­va”. Mo­žda bi to bi­lo rje­še­nje mno­gih ne­da­ća, ali da se de­ra­ti­zu­ju svi glo­da­ri ko­ji su oglo­da­li dr­ža­vu i na­rod do­ve­li do pro­sjač­kog šta­pa. Nje­gov ko­a­li­ci­o­ni part­ner R. Kri­vo­ka­pić u sr­bo­fo­bi­ji ide da­lje, vred­nu­ju­ći Sr­be je­dan fi­šek. Ali ni­šta ne tre­ba da ču­di. Sve je u du­hu „evro­a­tlant­ske de­mo­kra­ci­je” i nji­ho­vih „mi­lo­srd­nih an­đe­la” ko­ji­ma je mon­te­ne­grij­sko ru­ko­vod­stvo i te ka­ko na­dah­nu­to.
No oni ni­je­su sa­mi. U svo­jim preg­nu­ći­ma bli­sko su ve­za­ni sa kri­mi­nal­ci­ma, ko­ji se na­la­ze na In­ter­po­lo­vim po­tjer­ni­ca­ma. U nji­ho­voj dr­ža­vi ne­ma mje­sta za sve­ti­te­lje, pro­sve­ti­te­lje, bo­go­u­god­ni­ke, pra­ved­no­lju­bi­ve i slo­bo­do­um­ne lju­de, ali ima za nar­ko­bo­so­ve i oko­re­le kri­mi­nal­ce. Nji­ho­vom spre­gom sa dr­žav­nim vr­hom, stvo­re­na je pri­vat­na dr­ža­va, nar­ko­kar­tel je­din­stven u svi­je­tu. „Vrag đa­vo­lu do­šao u sva­to­ve”.
Ni­ko­la Vu­ja­čić
Pod­go­ri­ca