Ka­da ka­že­mo baj­ka, pr­va aso­ci­ja­ci­ja je iz­mi­šlje­na pri­ča sa sreć­nim kra­jem. A da li će se ova na­ša, ko­ja se ti­če cr­no­gor­skog dru­štva, pre­tvo­ri­ti u stvar­nost ko­ja će ima­ti sre­ćan kraj, za­vi­si sa­mo od nas. Mo­že­mo slo­bod­no re­ći da je ve­o­ma ma­li broj onih ko­ji pu­nim plu­ći­ma ži­ve svo­ju baj­ku, sa­mo što bi tre­ba­lo da se za­pi­ta­ju ka­ko su je ostva­ri­li. Sma­tra­ju li da su istin­ski sreć­ni ka­da zna­ju da zbog njih mno­ga dje­ca ne­ma­ju ni­je­dan to­pli obrok, dok s dru­ge stra­ne nji­ho­va dje­ca uži­va­ju u svim bla­go­de­ti­ma, u mno­gim slu­ča­je­vi­ma ne­za­slu­že­no.
Mo­žda bi­smo mi ko­ji ži­vi­mo lo­še re­ži­ra­nu baj­ku tre­ba­li da im se pri­dru­ži­mo, ka­da već ne mo­že­mo da ih po­bi­je­di­mo. Tre­ba da glu­mi­mo da smo na nji­ho­vom ni­vou, iako stva­r­na sli­ka da­le­ko od ra­do­zna­lih po­gle­da sa­svim dru­ga­či­je iz­gle­da. Si­ro­ma­štvo, bi­je­da i mno­ge dru­ge ne­da­će. U tom slu­ča­ju po­želj­no je pri­sje­ti­ti se jed­ne sta­re iz­re­ke ko­ja gla­si: U zlu se ne po­daj, a u do­bru se ne po­ne­si. Jer se ni­ka­da ne zna ko­li­ko će do­bro, a ni zlo da tra­je. Po­je­din­ci, iz­gle­da, mi­sle da će nji­ho­vo do­bro vječ­no da tra­je. Oni su za­kon. Ni­ko ni­je iz­nad njih. Sa­mi se­bi su i po­ro­ta i su­di­ja. Nji­ho­va baj­ka – nji­ho­va pra­vi­la. A ona gla­si ot­pri­li­ke ova­ko:
„I to mi je ne­ka dru­ga­ri­ca. Već šest go­di­na sa njom pi­jem ka­fu i gle­dam nje­no lji­ga­vo li­ce. Ja, u stva­ri, ne­mam ni­šta po­zi­tiv­no za nju da ka­žem. Čak sam pri­mi­je­ti­la da već ne­ko vri­je­me čud­no po­sma­tra mog deč­ka. Ta­kve po­gle­de sam već ne­gdje za­pa­zi­la. Pa da, na „Far­mi”, i ona Ana je ta­ko po­sma­tra­la De­ja­na. A i u „Pa­ro­vi­ma”, kod Alek­san­dre. I ka­ko se ona usu­đu­je da za mog po­li­tič­kog li­de­ra ka­že da ni­je po­do­ban?! Iako je to­li­ko to­ga po­zi­tiv­nog ura­dio za Cr­nu Go­ru. Ne­zna­li­ca. Za raz­li­ku od nje, ja sam aka­dem­ski gra­đa­nin. Na is­pi­ti­ma mo­gu da do­ne­sem svoj „ap­ple ip­ho­ne” i pro­fe­so­ri ne smi­ju ni­šta da ka­žu. Ipak ih ta­ta do­bro pla­ća da ću­te i da se smje­ška­ju. Pa ni­je­sam ja kri­va što ona se­bi ne mo­že da pri­u­šti sve ono što ja mo­gu. Ka­da kre­nem u pro­vod ob­u­čem ha­lji­nu iz zad­nje ko­lek­ci­je Dol­ce&Gab­ba­na. Sje­dem u svoj naj­no­vi­ji „fer­ra­ri 488GTB”, pro­ju­rim kroz grad, a iza se ši­ri sa­mo trag mog sku­pog Pa­co Ra­ban­ne par­fe­ma, ko­ji je ina­če je­dan od naj­sku­pljih na svi­je­tu. Iako se kre­ćem br­zi­nom ko­ja dru­gi­ma ni­je do­zvo­lje­na, po­li­ci­ja ne smi­je da me za­u­sta­vi, jer se ipak zna ko sam JA, a ko oni. Ka­da do­đem u di­sko­te­ku, uvi­jek me če­ka glav­ni se­pa­re, a opa­sni mom­ci ša­lju pi­ća. To je ži­vot i me­ni se mo­že”.
Ovo je sa­mo je­dan od pri­mje­ra „elit­nog” ži­vo­ta u na­šem dru­štu. Smi­je­šno je, a u isto vri­je­me i tu­žno da se ova­kve kon­cep­ci­je ži­vo­ta i po­na­ša­nja na­zi­va­ju elit­nim. Mno­gi se ugle­da­ju na njih. A za­što?! Da li su svje­sni da su to sa­mo ma­li mi­še­vi ko­ji su se uz­di­gli iz bla­ta, a pi­ta­nje je tre­nut­ka, ka­da će se u isto i vra­ti­ti. Mi osta­li, ko­ji ni­je­smo li­ko­vi iz nji­ho­ve baj­ke, u ži­vo­tu tre­ba da se vo­di­mo pa­ro­lom: „Str­pljen, spa­šen”, i da shva­ti­mo da ono što oni pro­pa­gi­ra­ju ni­je ni put, a ni cilj čo­vje­ko­vog ži­vo­ta.
Mi­li­ca Bu­la­jić